Pepeo

Klečim na zemlji i rasipam pepeo oko sebe. Vazduh miriše na krv, a ja pokušavam da udahnem nešto osim toga. Očajnički pokušavam da osetim tvoj miris, ali drugačiji je. Uvlačim čestice pepela toliko snažno da me nozdrve bole i one kreću da krvare baš kao i kolena koja sada peku, a zemlja oko njih poprima čudnu crvenkastu nijansu. Ne dam ti da umreš.

Pepeo klizi niz moje, od hladnoće ogrubele, prste, a ja ga posmatram. Sastavljam mozaik tvog lica od svih tih nijansa sive i pokušavam da ga zadržim netaknutog. Pokušavam da zaštitim svoj mozaik od raspadanja i zaklanjam ga telom od vetra, ali delići polako ispadaju i ja ih vidim kako lebde oko mene, a onda padaju u lokvu krvi stvorenu pod mojim kolenima. Umačem prste u nju i gledam ih. Sećam te se. 

Miris krvi je sve oštriji, a ja krvavim prstom krećem da pišem po pepelu i zemlji. Ispisujem zaboravljene reči drhtavim rukopisom i mislim da ću ih tako ipak spasiti. Sećam te se. Primičem prste licu i prelazim njima preko čela i nosa, a onda stižem do usana. Osećam slatkasti ukus krvi pomešan sa zemljom i pepelom, i nastavljam da iscrtavam lice tom čudnom bojom. Obeležavam se.

Šapućem tvoje ime vetru, u nadi da će ga odneti do nekoga ko će umeti da čuje i sluša, a onda primičem šake usnama i zaklapam ih. Dosta je reči. Osvrćem se oko sebe i gledam u sve te zjapeće rake. Ustajem, a kolena peku od bola. Obuzdavam jecaj i koračam ka jednoj od njih.

Previše dugo sam čekala. Sve je pogrešno. Ne dam ti da umreš.

Neki lekovi za dušu, ili bol - kako vam drago

Imam neodoljivi poriv da pišem ceo dan, a kad napokon krenem da kucam svaka reč mi bude nekako dosadna i ništa mi se ne sviđa, pa sam odlučila da napravim ovde jedan odveć ličan post u kome ću trabunjati koješta... Pa eto, imajte to u vidu pre nego što se upustite u čitanje.

Opet sam u nekoj Morphine fazi. Zapravo, lažem, ta faza nikad nije ni prošla. Svaki dan osetim nešto što me vuče ka Sendmenovom glasu i zvuku bariton saksa. Uostalom, zbog njih ovde i imam ovaj nadimak koji ToMCaa voli da prevodi kao Lek za dušu. I tako sam juče, u nastupu neke očajničke potrebe za novom muzikom, manijakalno pretraživala sve postojeće i nepostojeće sajtove da bih došla do Sendmenovog solo albuma, koji naravno nisam našla, ali barem sam skinula onih 9 pesama koje postoje na YouTube-u i jednu od Morphine-a koju nisam znala od pre, pa ih sad vrtim u krug. Tekstovi me, kao i obično, oduševljavaju. Ta jedna koju nisam znala od pre je jako zanimljiva, a završava se sa stihovima koje sad non-stop pevušim: If she hadn't waited, then they couldn't say it. A virgin bride is a virgin widow today. Zanimljivo, zar ne?

Osim Morphine-a, i dalje me drži opsesija za kuvanjem i trošenjem enormnih količina maslinovog ulja, samo zato što obožavam taj miris. Danas sam pravila juneći ragu i skromno ću reći da me sad svi obožavaju i dižu mi oltare po kući. Okej, preterujem, ali dopalo im se. Mami pogotovo, jer više ne mora da kuva, a ja pravim tako neke egzotične stvarčice, pa svaki dan probamo nešto novo. Dopada mi se kad probam nove stvari, nekako i dosadni dani postanu za nijansu bolji. Čini mi se da sam ih ipak nekako iskoristila. Ili je ipak i kuvanje jedan od mojih cures for pain kojih imam previše ovih dana, ali neka, za sada pomaže. Skreće misli sa stvari sa kojima trenutno ne mogu i ne želim da se borim. Videćemo dokle će to trajati.

Još jedna od stvari koje planiram da koristim kao "lek za dušu" čim se za to ukaže prilika biće učenje francuskog u Francuskom kulturnom centru. Našla sam kurs i samo čekam septembar da se prijavim, i oktobar da se upustim i u tu zanimaciju. Za nju sam sigurna da će trajati tri meseca, po programu, a onda ću da vidim mogu li odmah da krenem dalje. Oduvek sam želela da naučim francuski, a sad napokon imam vremena, i dobar razlog sa to. Meni se barem čini da je dovoljno dobar.

Opet, koliko god se ja trudila da zaokupim misli hobijima i učenjem podsvest mi to ne da. Ponekad se desi da pomislim na to od čega bežim, a onda samo uzmem prvu stvar koja mi je pri ruci i počnem neurotično da se bavim njome. Jedini problem kod toga je što noću, kad napokon zaspim, nemam čime da se zabavim u snu, onda kreću košmari i blamiranja zvana pričanje u snu. Moram reći da to nikako nije lepo kada ostanete da prenoćite kod brata posle "lude i nezaboravne" večeri. Ali, što mi reče Anja koja nije ja, dobro je da je to bio brat od tetke, a ne neko drugi ko bi moju slabost vrlo lako mogao da iskoristi za zafrkavanje ili nešto još gore.

I tako, ne znam zašto sam ja sad ovo napisala, kad nisam baš neki pobornik iznošenja nasumičnih činjenica iz života na Internet, ali dešava se i meni, izgleda. Izgleda da je moja potreba za pisanjem zapravo bila samo potreba za udaranjem jagodicama prstiju po tastaturi i još jedan od mnogih cures for pain, a kao što možete primetiti ne libim se da ih upotrebljavam ovih dana.


A evo i te čuvene pesme:

I propose a toast, to my self control
You see it crawling, helpless on the floor
 

Pismo

Ležala je na vlažnoj travi iza kuće i razmišljala je. U jednoj ruci bila joj je zapaljena cigareta, a u drugoj olovka. Papir na kome je trebalo da napiše svom ocu pismo bio je odavno mokar od trave, ali i potpuno prazan. Šta da mu napiše? Šta da napiše čoveku koji je umesto da dođe da se vidi sa njom, otišao da „obavi još samo jedan posao“ i zavrišio u zatvoru u drugoj državi. Možda bi trebalo da mu napiše da ga voli i da joj nedostaje, i da se drži tamo, ali nije mogla. Nemojte to pogrešno da shvatite, volela je ona njega i nedostajao joj je, ali jednostavno nije mogla da napiše neko pismo u kome je sve naizgled u redu, u kome će ona opisivati svoj život pominjući samo uobičajene stvari, samo ono što on želi da čuje. Videla ga je samo jednom u poslednje dve godine, a tokom te posete nije uradila ništa pametno, ništa što je želela da uradi. Samo se rasplakala kad ga je ugledala i sela mu u krilo, kao kad je bila devojčica ni ne razmišljajući o svemu onome što je naumila da učini. Odnela mu je i knjigu, a kao posvetu je napisala: Mom tati koji ne zaslužuje više, ali ja mu to želim, jer ga volim. Nedostaješ mi. On, naravno, nikad nije pomenuo tu posvetu koja je bila samo delić onoga što se kupilo u njoj. Bilo mu je lakše da priča sa njom o običnim stvarima, o koncertima, filmovima, utakmicama, izlascima, kafićima u koje je ona išla, a koje je on odavno znao. Ponašao se kao dete, nesvesno svog okruženja, kao da oko njega nisu bili stolovi za kojima su sedeli ljudi u istim, tamnim uniformama kao što je bila njegova, sa malom decom u krilu. Pokušavao je da se pravi da je sve u redu, a to mu je uvek jako dobro išlo. 

Zamišljala je njegove svetlosmeđe oči dok je pokušavala da počne pismo. Njena osećanja prema njemu otišla su tako daleko da više nije bila ni sigurna da li treba da počne sa „Dragi tata“, kao što bi inače počinjala. Sve je delovalo pogrešno. Reči koje su joj navirale na usta bile su ili preblage, ili preteške. Nije mogla da nađe sredinu, pravi način da mu saopšti sve što ju je mučilo već dve godine.

Izvadila je još jednu cigaretu. Uzela je upaljač i primakla ga ustima, a onda je vetar dunuo i ugasio plamen. „Jebi se!“, pokušala je da vikne, ali iz njenih usta izašao je samo treperavi šapat nekad sigurnog alta koji je držao govore i stremio ka nekoj slobodi koju nikad nije dostigao. „Jebi se!“, ponovo je pokušala, ali onda je shvatila da više ne pokušava da vikne na vetar, ili na neku nevidljivu silu koja joj je uništila planove. Ne, ona je vikala na svog oca. Na svog tatu koji ju je izdao, kome je novac bio važniji od nje. Tako je i počela pismo. Samo te dve reči bile su potrebne da se pokrene okidač i njene misli krenule su da klize po mokroj hartiji. 

Jebi se.

Pokušavam da napišem ovo pismo već satima, za to vreme popušila sam bezbroj cigareta (da, počela sam da pušim otkad si ti tu) , a papir je postao mokar (i ne, to nije od mojih suza, jer sam odavno izgubila mogućnost da plačem) što ćeš verovatno primetiti kad budeš čitao ovo pismo, ako uopšte skupiš snage.

Ne znam šta bih ti rekla. Ali sigurno znam šta ne želim da ti kažem. Ne želim da ti kažem da je sve u redu i da ja ovo super podnosim, jer nije tako. Ne želim da ti kažem da se držiš, jer ne zaslužuješ moju moralnu podršku. Ne želim da ti kažem da te mrzim, jer ni to nije istina. Ali opet, mislim da te volim samo zato što si mi tata, i ja moram da osećam to prema tebi. Zabrini se zbog ovoga i dobro se zapitaj.

Meni u životu nije superiška kao što ti misliš svaki put kad me pozoveš telefonom, a ja ti kažem da putujem negde. Putujem, jer bežim. Bežim od svega onoga što si TI ostavio ovde da me prati, da me proganja. Bežim od tvojih lažnih osećanja, prevara, slatkih reči koje si mi govorio da me umiriš. Bežim od tvojih laži i od tvojih pustih snova. Čak sam bacila i onu staklenu kuglu koju si mi kupio kad si bio u Ženevi, a sam Bog zna koliko sam je volela. I da, znam da znaš da ne verujem u Boga, ali čini mi se da je on jedina osoba čije ime može tako puno da vredi. Nekada si to bio ti. Nekada sam verovala da si ti najbolji čovek na svetu i da možeš da rešiš sve moje probleme. Sad znam da su sve to zablude jedne male devojčice koja je trčala za svojim tatom samo da bi mu rekla da ga voli svaki put kada bi on kretao na posao. Verovala sam u tebe, a ti si otišao, bez pozdrava da bih posle morala da se oslanjam na telefonske pozive dva puta nedeljno koje ponekad namerno izbegavam.

Piši mi, ako budeš mogao. Piši mi čisto da bih znala šta ti osećaš, da bih ponovo počela da verujem u to da imaš osećanja i da možeš da živiš van zabluda i iluzija. Piši mi da bih ponovo čuo te dve reči koje sam ti nekad stalno govorila, makar to bilo i preko telefona. Piši mi da bi znao da još uvek imaš ćerku koja se nije pretvorila u nešto što ti ne poznaješ, jer su pisma jedini način na koji ja mogu da komuniciram.

I na kraju, vrati se. Vrati se, a ja ću te čekati na železničkoj stanici sa tvojom omiljenom čokoladom u ruci i osmehom na licu koje ti verovatno više nećeš ni moći daprepoznaš. Čekaću te, jer moram ponovo da nađem nešto u šta ću verovati, a volela bih da to budeš ti, iako znam da će to biti jako teško.

Volim te.

Tvoja ćerka koja će očajnički čekati dok god to bude bilo potrebno.

Završila je pismo, a onda je uzela upaljač i primakla ga hartiji, a u mislima je imala sliku Aleksandrijske biblioteke u plamenu. To je slika koja je pre uvek izazivala plač i ovaj put on se ponovo desio. Osetila je suzu kako joj se kotrlja niz obraze, a onda je počela da se smeje. Stavila je pismo iznad plamena i gledala je reči kako gore. Uzela je olovku i krenula drugi put. Ovaj put počela je kako je dolikovalo: Dragi tata, ... 

I'm back and I feel like crap

Došla sam. Posle nedelju dana provedenih na selu gde sam skupljala seno, vozila se traktorom, bila sprečena da jašem i čula neke vesti koje nikako nisam želela da čujem posle kojih sam besciljno šetala po šumi i uspela da se izgubim; posle još nedelju dana provedenih na jedrenju sa tatom, posle dva sanduka vina, jednog apsinta, dve flaše viskija i jedne ruma i mnogo, mnogo džeza - tu sam, u Beogradu, a pluća mi se pune ovim smogom koji mi je tako nedostajao.

U stvari, verovatno mi nije nedostajao Beograd, nedostajao mi je osećaj koji imam ovde. Nekako mi se činilo da će sve biti mnogo lakše onog trenutka kada uđem u svoj stan, presvučem se i onda izađem i krenem da hodam poznatim ulicama ka poznatim licima. Nije tako. Potpuno je isto, bila ja na sred mora u jedrenjaku sa tatom, ili u sred Knez Mihailove okružena masom ljudi. Isto je. I ovde teram suze da pođu niz moje obraze misleći da će mi tako biti lakše isto kao što sam to radila dok sam ležala na palubi sa flašom vina u ruci i gledala u tmurno nebo. Isto je. Nije bitno da li sam tamo ili ovde, kada me svuda progoni taj jebeni osećaj patnje i bola koji bezuspešno pretvaram u tupost i prazninu.

Govore mi da će to proći, da uvek prođe, da mi samo treba vremena, a ja klimam glavom. Tupo klimnem glavom da bih već sledeći trenutak razmišljala o tome kako je život jedno veliko sranje i kako nije fer. Nije kao da to nisam znala ranije, ali sada mi se to pokazalo kao nikad do sada. Mogla sam da osetim taj prokleti život u svom svom prividnom sjaju kako mi izmiče iz ruku, kako polako klizi niz moje prste u ponor, a ja sam ostala na ivici da ga gledam kako pada i pokušavam da se nateram da zaplačem. Još uvek stojim tu i plašim se. Plašim se onoga što sledi, plašim se svakog koraka unazad koji treba da napravim da bih se odmakla od ivice i nastavila nekim svojim putem. Plašim se da ću tako zaboraviti, da će se nešto promeniti, da će uspomene krenuti da blede... Osim toga, plašim se onoga čega ne bi trebalo da me bude strah. Plašim se rečenice kojom me svi teše: Sve će biti kao i pre, videćeš... A ja ne želim da sve bude kao i pre, to jednostavno ne bi bilo u redu, ili se meni barem tako čini. Zato neću da se pomaknem od ivice, a moram... Znam da moram.

I sad pišem ovo, a ne znam zašto pišem. Pisala sam i tamo. Pisala sam svaki dan po nešto, ali svaki put je ličilo na ono prethodno, sve su to bile nijanse istog osećanja koje me progoni, i očigledno će me progoniti još neko vreme. Ne znam šta da radim sa time, pa ću pustiti In a Sentimenal Mood, uzeti čašu vina i spustiti roletne, pa možda i prođe samo od sebe.

Za kraj, jedna rečenica koja mi se vrzma po mislima ovih dana: Dying changes everything.  

Imam 17 godina i život pred sobom

"Imala je 17 godina i život pred sobom", citiram Safona u mislima i ponekad izmenim tu rečenicu u: Imam 17 godina i ceo život pred sobom. Ne osećam se starije nego što sam bila pre tačno sat vremena i 12 minuta, osećam se potpuno isto, ali i nekako drugačije. Dopada mi se ovaj 17. rođendan. Pevušim ceo dan Girl, You'll Be a Woman Soon i ne želim da prestanem da je pevam, želim da zauvek imam 17. i ceo život pred sobom. To mi savršeno odgovara.

Osećam se kao da je sve nekako mnogo svetlije i drugačije nego što je bilo i kao da je sve moguće učiniti. Osim toga, ovo je poslednja godina koju ću moći da provedem ne razmišljajući o ličnoj karti na kojoj sam ispala kao E.T. - bolje bi mi bilo da je dobro iskoristim. Želim toliko stvari ponovo da uradim, a opet želim i toliko mnogo njih da probam. Želim ponovo da igram na ulici ispred Platoa, želim da se vrtim uz krug uz ABBU, da vičem stihove Darka Rundeka, da pijem čajeve u enormnim količinama, da plačem od sreće, da sedim na krovu, pevam i skačem, da vičem odatle I'M THE KING OF THE WORLD, želim da putujem i ponovo vidim Van Gogove slike, da recitujem Bajronove stihove u snu, da se prskam po sred Knez Mihailove u 5 ujutro i da trčim, iako celu noć pre toga nisam spavala. Želim da me ponovo zapljusne okean, iako je neverovatno hladno i padao je sneg. Toliko toga želim da se trenutno bojim da neću stići sve da uradim kad ovako krenem da nabrajam, ali onda opet u glavi čujem eho Safonovog citata, i sve je u redu.

Sve je u savršenom, haotičnom redu. Baš onako kako ja volim, kako treba da bude. Zato mi se i dopada ova godina, baš je lepo počela. Možda i previše lepo, ali o tome ću razmišljati kasnije. Sad je bitno da ja imam život pred sobom i da mogu od njega da radim šta god poželim, jer tek treba da ga načinim onakvim kakvim mi se dopada. Imam toliko izbora, i ne plašim ih se više. Sada se osećam samo neverovatno slobodno.

U sebi i dalje pevušim Girl, You'll Be a Woman Soon i razmišljam zašto ne bih mogla da je pevušim uvek. Nije kao da bilo ko može da promeni moju theme song u nešto drugo, ako ja osećam da je ova prikladna i savršeno opisuje nešto što ja mislim da ću uvek osećati. Želim to uvek da osećam. Lepo je.

Laku noć sad, čeka me neki novi dan i život.

P.S. Zar nije zanimljivo koliko muzika utiče na naše živote, u toliko postova mi se pominju pesme da je to neverovatno?

Nastavak, opet tok misli

Žurka preživljena bez većih posledica. Došla sam kući pre ponoći, a on se pojavio nešto posle mog odlaska. Kad sad pogledam, nije ta žurka ni tako loše prošla. Puštali su Rundeka, igrala sam, vrtela se u krug i vikala u sred vinarije: Ti si premlada, a ja sam prestar za čekanje... To je meni sasvim dovoljno da mi ne bude dosadno. Osim toga, ljudi su bili nekako normalniji nego inače. Barem dok sam ja bila tamo, ono što se dešavalo posle me ni ne interesuje preterano.

Posle žurke se dešavalo svašta nešto i opet mi se nije spavalo, ali sam danas spavala popodne, što obično ne radim.
 
Lajkovanje one slike je napokon gotovo, a Anja mi tako duguje tortu i prisni kontakt sa Brajanom, u najmanju ruku. Danas sam kliknula na toliko različitih profila i molila toliko ljudi koje ni ne poznajem da lajkuju sliku, da me vene na desnoj ruci bole i ne mogu više ni da gledam početnu stranu Facebooka. Ali dobro, vredelo je, sve je to zarad višeg cilja. Valjda će i uspeti.

Hm, ovaj post i nije patetičan. Verovatno zato što sam pobegla pre nego što sam mogla da budem razočarana i zato što se on nije pojavio. Mogla bih to češće da praktikujem. U stvari, mogla bih da prestanem da idem na žurke koje mi se ne dopadaju.

Sutra ću verovatno zaključiti kako ja zapravo želim da se socijalizujem i kako mi te žurke prave priliku za to. Ali neka, danas ću biti prisebna i trezvena. Ili ću se makar praviti da to jesam.

Eto! Drugi deo je gotov i ja se iskreno izvinjavam emotivnoj što nije dobila ono što sam obećala. Biće i toga...nažalost. Ima vremena. 

Doviđenja za danas. 

P.S. Postujem ovo tačno u 23.59, još uvek je sutra.  

Apokalipso sviraju

Crni i znojni anđeli.

S cvjetom u kosi

Ritam te nosi

Dobiću sve što zaželim 

 

Tok misli i najava za sutrašnji program

15 profila na Facebook-u, a od toga nijedan na moje ime i prezime. Sve neki lažni profili da bih sa njih terala ljude da lajkuju Anjinu sliku. Osećam se blago šizofrenično i poprilično poremećeno.

Ne mogu više da pišem W i X tamo gde ne treba samo da bi moja uloga male Zemunke uspela, ali opet, neizmerno želim da Anja dobije tu nagradu, ili barem priliku za intervju. Posle lajkovanja više ništa nije u mojim rukama.

Nervira me što se sada sve živo održava na Facebooku. Ja nemam nalog tamo i nemam nameru da ga pravim. I šta onda, kad bih htela da se takmičim u nečemu, ili postanem član neke online stvarčice, ne bih mogla, jer nisam dovoljno kul...? E pa neću da napravim nalog - take that!

Sutra, odn. danas, još jedna žurka. Ne znam zašto radim to sebi. Doći ću kući pre ponoći, potpuno ubijena u pojam, sešću za računar i napisati još jedan patetični post, kao što to obično i radim. Ali opet, ide mi se tamo, jer uvek imam neki utisak, ili je to ipak nada, da će ovog puta biti drugačije. Da će se on jednog puta ponašati normalno. Onako kako se ponašao dok smo bili u Londonu. Naravno, ništa od toga, ali ja opet idem, i opet se razočaravam po hiljaditi put.

Nervira me što se ljudi prilagođavaju okolini u kojoj su, nervira me što se prilagođavaju ljudima. Zašto svi ne bismo bili onakvi kakvi zaista jesmo jednom u našim prokletim životima, i poštedeli ostale mozganja o tome kakvi smo zaista?

Gleda mi se House, pa ću verovatno sad ubaciti 5. sezonu u DVD plejer i gledati je do jutra. House je zgodan za neka razmišljanja, a da nisi ni svestan da razmišljaš bilo o čemu osim o tome koliko voliš njegovo prijateljstvo sa Wilsonom i svaku sarkastičnu opasku koju on izgovori.

Opet mi se ne spava, kao što se da primetiti. Više nema škole, tako da nije u tome problem. Ne znam šta je, ali nervira me. Osim toga mi je i neizmerno hladno, a jun je, i trebalo bi da bude jako toplo, da se borim protiv komaraca i spavam sa otvorenim prozorom.

Mada, nije ni ovo leto loše. Promenljivo je, a ja volim promenljive stvari. Sve što je uvek isto i ne pomera se, ne ide nikuda me plaši. Ne volim konstante.

Okej, sad shvatam koliko je sve ovo jedan "stream of consciousness" post, ali neću ga brisati. Neka ga, čisto kao najava za onaj koji ću napisati posle žurke.


Laku noć.

Rastanci i moja slabost

Ubacujem "9" u mini-liniju i pojačavam dok na displeju ne piše 9. Preglasno je, ali ostaviću tako da bi sve bilo u znaku devetke. Ne osećam se baš dobro. Zapravo, osećam se prilično loše i podložno deluzijama. Zato sam i ubacila Damienov CD, u potrazi za nekim odgovorom.

Kreće 9 Crimes, a ja je proživljavam na toliko različitih načina i nivoa, da je to već postalo prilično uvrnuto. I uz nju dolazi toliko flashbackova da se ponekad zabrinem. Nešto čudno se dešava izmežu mene i te pesme svaki put kad je čujem ili prizovem mislima. Prizvala sam je i sinoć, na žurci. I preksinoć, na još jednoj žurci.

Ljudi odlaze, a ja ostajem ovde i gledam njihova leđa dok koračaju ne osvrćući se za sobom. Zašto bi se i osvrtali, kad neće videti ništa što žele, kada za sobom ostavljaju pustoš dok ceo jedan novi svet čeka da bude pokoren? Ja ostajem u toj pustoši, okružena crnim ništavilom i šapućem u vetar nadajući se da će te reči možda dopreti do svih koji odlaze, koji su već otišli, da će oni čuti da ih volim i da mi već nedostaju, da hoću da se vrate. Ali izgleda da nijedan šapat ne dopire do njih, možda čuju samo poneko šuštanje vetra i pričini im se moj glas koji oni ignorišu i pripisuju nostalgiji. Nije to nostalgija, to sam ja koja vapim za njihovim povratkom. Ne mogu više da stojim u svojoj crnoj haljini okružena ništavilom i da čekam nešto za šta znam da se neće desiti. Ne mogu više da gledam tuđa leđa i šešire koje stavljaju na glavu u znak pozdrava, a da ne potrčim za njima i ne povučem ih za ruku i kažem im da su mi potrebni, da ne želim da idu, iako znam da je to bolje za njih. Ne mogu sve to, ali moram, jer ne mogu da sputavam druge zbog svoje sebičnosti. Staviću ponovo ljubičastu senku, obući ću crnu haljinu i ispratiću ih najbolje što umem, opet ću šapnuti nešto vetru u nadi da će on to možda odneti do pravih ušiju, a onda ću nastaviti da stojim tu, plakaću koliko god hoću bez ustručavanja i čekaću da se šminka napokon razmaže.

Sve je to lako napisati, ali juče je bilo tako teško ispoštovati i napravila sam grešku. Prijatelj odlazi, a ja plačem pre vremena. Pred njim. Pokušavam da se šalim i da nateram suze da prestanu da se kotrljaju niz moje obraze, ali ne mogu. Dovoljno je samo da ga vidim i one naviru, potpuno nekontrolisano, a meni kroz glavu prolaze slike našeg druženja. Prestanem da plačem na kratko, a onda neko nešto kaže i ja krenem sve iznova, i iznova, bez prestanka. Odlazim ranije, pokušavajući da pobegnem. Potpuno izgubljeno silazim u podrum, umesto da izađem iz zgrade, a onda se ponovo penjem i istrčavam zarivajući lice u šake. Ne mogu više da sedim tamo i da ga gledam, da gledam kako on polako odlazi, kako nestaje pred mojim očima. Nisam dovoljno jaka za tako nešto, previše sam sebična.

9 Crimes se završava, pesme se smenjuju. Svaka u mom umu ima neko značenje koje sam ja verovatno pripisala iz puke želje da se sa bilo čime poistovetim i osetim ljudski. Plačem uz Rootless Tree i gotovo da mogu da osetim delove svog tela kako krckaju, vičem zajedno sa Damienom "Fuck you, fuck you, and all we've been through. I said leave it, leave it. It's nothing to you. And if you hate me. Then hate me so good that you can let me out. Let me out of this hell when you're around." Hoću da kažem to nekome, ali ne mogu. Hoću da uradim nešto, a ruke kao da su mi vezane, a usne prilepljene jedna za drugu. Suviše sam slaba za sve što naumim, i to se obistinilo na žurci prekjuče. Oh, kako je to veče propalo. Gotovo da sam mogla da vidim obećanja koja sam sebi zadala kako se razbijaju pred mojim očima, a nisam čak ni bila kriva za to. Barem ne u potpunosti.

Prolazi još nekoliko pesama i ja ih povezujem sa raznim događajima i osećanjima. I onda dolazi Accidental Babies i ponovni flashback na žurku. Osećam se potpuno rastrzano dok je slušam i muka mi je. Muka mi je od svoje proklete slabosti i gluposti. Muka mi je jer ne radim ništa što želim, i previše mislim o tuđim osećanjima ne obraćajući pažnju na svoja. I znam da je sve to kontradiktorno u odnosu na sebičluk koji sam si ranije pripisala, ali tako je. Ne želim da povredim nekoga, a povređujem sebe iznutra na toliko različitih načina. Povređujem se dok pišem ovo i slušam jednu pesmu stoti put, pokušavajući da shvatim nešto nedokučivo. A najgore od svega je što bih sve ovo mogla da prekratim jednim postupkom ili jednom rečenicom. I onda se samo vraćam mislima na prokleti London i proživljavam pesmu sa takvim ogorčenjem, besom na sebe i nekom melanholijom koju stalno osećam. "And does he drive you wild, or just mildly free... What about me?", ponovo šapućem vetru u nadi da će čuti onaj ko treba da čuje, jer nemam snage da odem, protresem ga i kažem mu to sama. Nemam snage da uradim ono što želim, ali imam snage da se pravim i lažem sebe i druge svaki dan.

Suviše sam slaba za sve što naumim.

Voodo Chile, energy boost, Eric Clapton

Niko ne može da zamisli kakav neopisivi energy boost sada osećam. Ne spava mi se, ali nije to više ona mučna nesanica koju sam osećala ovih dana. Ne, ne, za ovo je kriv Eric Clapton zajedno sa Winwoodom glavom i bradom. Upravo sam dotrčala od Arene kući (da, zaista sam trčala) dok je u slušalicama svirala Voodoo Chile. Sve je tako savršeno, a ja dugo nisam bila ovako srećna i mislim da će me ovo dovoljno dugo držati. Barem da preživim ovu nedelju bez većih posledica, a posle će sve biti ponovo u redu.

I pišem ovo, a i dalje sam pod utiskom, i dalje se osećam da mogu da trčim do kuće dok napolju čiste ulice. Želim da Erik svaki dan dolazi ovde, i da svira, svira, svira. I da peva. I da sve bude baš onako kako je bilo na koncertu dok sam stajala sa glavom zabačenom unazad na Anjino rame i njihala se kao da ništa osim pesme nije bitno. Želim da se te pesme nastavljaju, jer ima još tako puno stvari koje ja želim da čujem i da ih slušam iznova i iznova. Uvek. Nikad mi neće dosaditi.

Volela bih da mogu ponovo da izađem iz Arene čisto da bih mogla da se njišem dok pevušim Laylu, a da svi misle da sam pijana, iako nisam okusila ni trunku alkohola, a jedva i da sam jela danas. Hoću da me uvek drži ovaj neopisivi osećaj. Ne sme da prođe, jer je tako lepo kada je on tu.

Voodoo Chile ponovo ide u pozadini, a ja se i dalje osećam tako divno high i puno energije. Možda ću čak uzeti i da učim srpski odmah, a možda ću samo nastaviti da slušam Claptona i Winwooda do besvesti. A možda uradim i jedno i drugo.

Ko zna... Svašta taj Clapton može da uradi čoveku.

Because I'm a voodoo chile 
Lord knows I'm a voodoo chile  

Ovaj put se i bavim marketingom. :)

Pazi 'vamo, 18. juna biće održana svirka povodom kraja godine u miloj mi Filološkoj gimnaziji. Ufur je 200 dinara, a cilj svirke je sakupljanje priloga za kupovinu Brajevih štampača za dve učenice naše škole. Dakle, što više ljudi, to su veće šanse da mi skupimo dovoljno novca.

Za sada od bendova imamo: Partibrejkerse, Maštu baštu, Magmu (zaista ne znam ko su ti ljudi) i Ljute Papričice (RHCP tribute, ali imaju i autorske stvari). Pa, nek svrati ko je raspoložen. Trebalo bi da bude zabavno. :)

A sutra....Eric Clapton. Lep provod svima koji idu! :)

Nesanica, škola i jedan test iz književnosti

Opet mi se ne spava. Juče sam ostala budna do 8 ujutro da bih zaspala na dva sata. Kako je krenulo, i danas ću tako, ali postoji tu jedan problem.

Vidite, ja sutra treba da idem u školu. Okej, idem popodne, ali pre toga treba čudesno naučiti fiziku, izvesti Stelu u šetnju i otići u prokletu Filološku. Ne mogu više da gledam tu zgradu. Moram da pobegnem od nje što dalje i da ne gledam više sve one ljude. Ne priča mi se više sa njima, ne ljubi mi se bez razloga samo da bih se kao pozdravila sa nekime. Ne radi mi se ništa što svi u toj školi rade. I koliko god im ja to puta rekla, oni meni kao da ne veruju. Možda misle da sam malo luckasta... Ili ne znam ni ja šta.

A onda kad se vratim iz škole, opet me čeka ona. Sakrivena među stranicama knjiga za latinski, istoriju, biologiju... Uvek je tu. Pogotovo ovih poslednjih nedelja kada svi od mene očekuju da se ubijem od učenja da bih, je l' te, nabudžila svoj dragoceni prosek. I ja sve to radim, a ona se pojavi jedna Željka koja mi na godišnjem testu iz književnosti da 3, jer je nju mrzelo da okrene stranu i vidi još dva paragrafa. Sve to revidira još dve žene, i nijedna ne primeti. Zašto bih se ja trudila, učila konstrukcije akuzativa sa infinitivom kada će se uvek naći neka Željka i uništiti me na neki način.

Okej, znam da preterujem. Ali zaista me svi nerviraju. Mene nije mrzelo da podebljam sve hemijskom da bi se dobro videlo, a nju je mrzelo da okrene stranu. To je 2 minuta posla. Nije problem u tome što sam ja dobila 3, nego što je to bilo na sastavu koji je dobar. Problem je u tome što mi sad verovatno niko neće opet pregledati taj sastav, jer nikoga nije naročito briga za učenike. Važno da su oni prebrodili te godišnje i nekako ih pregledali.

I tako podigoh mnogo frke ni oko čega. Što inače retko radim, ali ovo me nekako baš uzrujalo.

Pa dragi čitaoci, wish me luck ove nedelje. Ako je ne preživim, znajte da je moja teorija tačna i da je program Filološke gimnazije jedan od jahača Apokalipse. Pa, beware!

Odoh sad da pustim Sleep, Don't Weep i da probam da spavam.

Sleep, don't weep, my sweet love
My face is all wet 'cause my day was rough
So do what you must do to find yourself
Wear another shoe, or paint my shelf
 

Bavim se humanitarnim radom. :)

Dakle, reč je o mojoj drugarici Anji (ne, to nisam ja, samo se isto zovemo) koja želi da bude host Placebo-u na Exitu. Bilo bi fino da joj pomognete u tome tako što će te lajkovati sliku za koju ću ja poslati link, ili će me smarati do kraja života i svaki dan kukati.

Nije reč samo o njoj, i o meni je. :)

Click attend and then like

Is that alright, yeah? ...No.

Slepoočnice mi pulsiraju od bola, a ja nabacujem neki veštački osmeh. Klimam glavom, slušam ih kako pričaju neke glupe priče i odlazim u kuhinju. Otvaram fioku da bih našla nešto protiv glavobolje. Nema ničega. Stavljam vodu za čaj i sedam na pod. Voda kaplje iz česme, a ja se koncentrišem na taj zvuk. Bol je i dalje jak. Uzimam kašiku crnog čaja i gledam ga kako pluta po površini vode. Primamljivo miriše.

Drugarica viče iz druge sobe, ja je ignorišem. Ne priča mi se. Opet otvaram fioku nadajući se da se neki lek čudesno stvorio u njoj. Opet nema ničega što bi mi pomoglo. Nervozno prolazim prstima kroz kosu i primičem nozdrve svom čaju. Gotov je! Cedim ga u šolju i primičem je ustima. Već sa prvim gutljajem osećam nekakvo olakšanje i leđima se naslanjam uza zid. Otpijam još jedan gutljaj i puštam telo da sklizna do poda. Ostajem tako da sedim i pijem čaj.

M. ulazi u kuhinju. Prolazi pored mene i nonšalantno mi prolazi prstima kroz kosu. Prvo ignorišem, a onda podignem glavu i nasmešim se. Ovoga puta ne veštački. Uzvraća, a onda uzima karte. Oduvek sam mrzela da se kartam, tako da je unapred odlučeno da neću poći sa njim.

Gledam u M. toliko dugo da on seda pored mene i prebacuje ruku preko mojih ramena. U sebi pevušim 9 Crimes. On ne zna reči, pa samo pevuši melodiju. Naslanjam glavu na njegove grudi i sklapam oči. Stavljam ruku na njegovo krilo, a dlan mi je okrenut na gore. Glava i dalje neizmerno boli, a misli koje je zaposedaju postaju sve tamnije. 

Uranjam licem duboko u njegov zagrljaj i čekam da bol prestane. Dlan mi je i dalje u istom položaju, okrenut na gore. M. me nežno miluje po leđima, a u drugoj ruci još uvek drži karte. Ipak je ovo trebalo da bude nekakva žurka na našem grupnom putovanju.

Bol još uvek ne prestaje. Pevušim, a onda čujem zvuk rasipanja hartije po podu. M. spušta ruku na moj dlan. Njegova majica je mokra na mestu gde je položena moja glava. Karte su bačene.

Bol još uvek nije prestao.

Dogovor

Prašnjavi tavan, zvuk flamenko gitare, on i ona. On okida žicu, ona skida jednu minđušu. Druga žica, druga minđuša. Obe padaju na pod uz zveket. Nastavlja da svira, ona nastavlja da skida odeću sa svog drhtavog tela. Narukvice, šnale, košulja i dugačka suknja, sve to završava pored njenih nogu. Na sebi ima još samo maramu i veš. On je posmatra, dok se ona oseća kao njegov plen koji je vrebao satima. Razmišlja  da se obuče, ode odatle i zaboravi. Još jedan trzaj, stoji potpuno gola pred njegovim tamnim očima. Nastavlja da svira. Gleda u njegove dugačke prste kako se igraju sa grubim žicama i ne pomera se. Čeka.On baca pogled na maramu koja joj je još uvek zavezana oko glave, ona je odvezuje i baca na pod. On ustaje i kreće ka njoj. Ide jedan korak unazad, a onda se prepušta. Snažno je pritiska uza zid, a ona mu otkopčava lanenu košulju. Prelazi onim prstima kojima je malopre žustro okidao žice preko njenih vlažnih usana, a onda preko kapaka, i zatvara joj oči.

Leži na podu, prekrivena nekim starim ćebetom, a drvo ispod njenog tela bocka joj golu kožu. Okreće se i traži ga pogledom. On stoji pored kamina, loži vatru. Ustaje i prilazim mu na vrhovima prstiju. Pod škripi pod njenim nogama, ali on se ne okreće, iako zna da je ona ustala. Grli ga oko vrata dok joj kosa miluje njegova ramena. On se samo osmehuje, razgovor je precenjen ovih dana. Seda pored njega i naslanja svoju glavu u njegovo krilo, on joj prstima mrsi kosu, i sklanja joj jedan pramen iza uveta. Posmatra je kako opet zatvara oči i tone u san.

Budi se opet na podu, a pored nje šolja crnog čaja. Njen omiljen. Uzima šolju oberučke i primiče je ustima, toplina joj se sliva niz grlo, a on je gleda sa drugog kraja sobe. Više mu nije plen, sada je nešto nesvakidašnje. Proučava svaki njen pokret i gleda je kako prebacuje svoju riđu kosu preko ramena da joj ne bi upala u šolju sa čajem. Tavan u tom trenutku postaje nekako svetliji, a narandže padaju sa stola i kotrljaju se po prašnjavom podu. 

On ustaje da bi ih podigao, i nesvesno izgovara: “Ne volim te.”

Ona podiže glavu kao da tek tada postaje svesna svoje okoline, i odgovara mu: “Ni ja tebe.”

“Odlično”, izleće iz njegovih usta, posle jednog glasnog smeha. A onda joj prilazi i miriše joj kosu.

“Lajla, Lajla!”, viče njen muž i pucketa prstima pred njenim očima. Nije ni nalik njemu. Plav, bledunjavog tena, izgleda prlično dosadno.

“Izvini, zamislila sam se”, odgovara mu ona, posle prisećanja o svojoj letnjoj, i jedinoj ljubavi. Napisao joj je da dolazi danas, to je prvi put da su se čuli od tog jutra, a ovo će biti prvi put da će se videti.

“Dobro, idem ja na posao. Verovatno ću se duže zadržati”, izgovara Lajlin muž dok zatvara ulazna vrata.

“Zdravo, dragi!”, odgovara mu ona, iako zna da je ne čuje.

Ići će da ga sačeka. Proverila je sve dolaske tog dana, i saznala da dolazi samo jedan trajekt u 16h. To mora da je njegov. Ceo dan joj prolazi u nekom polusnu, a onda napokon kreće. Oblači svoju belu haljinu i plete pletenicu. Suzdržava se da ne počne da skakuće, jer odavno nije devojčica, nije čak ni devojka. Neki bi je nazvali ženom, ali ona sebe nije tako doživljavala. Stiže do luke malo pre vremena i čeka ga. Vetar sve jače duva, mrsi joj kosu, pomalo kvari pletenicu, ali njoj to ne smeta. Bosim nogama cupka po betonu i grli sama sebe ne bi li se zaštitila od bure. A onda na horizontu ugleda beli trajekt. Sada je dovoljno blizu njoj da može da razazna ljudske figure kako se približavaju izlazu, ali kratkovida je, pa još uvek ne vidi koja od tih figura je njegova. Bež lanena košulja i pantalone, a oko vrata obmotana tamna marama. To mora da je on, uvek je nosio marame. Vidi ga kako prolazi kroz gužvu i staje pred izlazom. Onda se približava trajektu i propinje se na prste da bi ga što bolje videla. On korača ka njoj odlučno i ponovo je gleda kao svoj plen. Nekim ženama bi to smetalo, ponajviše onim feministkinjama, ali njoj nije. Ona gleda u njegova stopala, nosio je iste one bele starke koje je nosio onog dana. Sada su bile pocepane i prljave, a njoj se to dopada. Isto kao što se njemu sviđa pletenica koju je ona uplela, a koju je vetar malo pokvario. Obožava njenu razuzdanu kosu. Prilazi joj i neobavezno prebacuje ruku preko njenih ramena. Upućuju se ka svojoj omiljenoj plaži, iako se nisu ništa dogovorili.

“Udala sam se”, Lajla govori da popuni prazninu, a i da mu sve kaže unapred.

“Lepo. Ja se nisam oženio”, odgovara on i time kao da prekida njen pokušaj razgovora.

Koračaju ka plaži u potpunoj tišini. On gleda ispred sebe, a ona u njega. Gotovo da se nije promenio od onda, čak nosi iste kožne narukvice oko ruke, a ispod očiju ima one tamne kolutove koje je ona toliko volela. Usne su mu popucale, baš kao i onog dana. Skoro sve je ostalo isto. Stigli su do plaže, i ona opet počinje da se skida, a on je gleda. Na kraju raspliće pletenicu i trkom ulazi u vodu. On baca odeću sa sebe i utrčava za njom. Zapljuskuje ga talas, ona počinje da se smeje.

“Ko prvi do one obale, bira šta ćemo raditi!”, viče ona i smeje se popun malog deteta, a on je gleda i usne mu se krive u poluosmeh.

Bolji je plivač od nje, ali nije mu bitno. Verovatno će izabrati istu stvar. Uostalom, zbog toga su se našli. Zna da ona hoće da vidi ima li još uvek strasti u njenom biću, a njemu to ne smeta. Zna da u sebi ima strasti, ali ona je nekako drugačija. Stižu do obale jedno za drugim, ona leže na pesak i još uvek se osmehuje. On leže odmah pored nje. Hvata ga za ruku i prstima prelazi preko njegovih vena. Onda ustaje i naginje se preko njegovog tela. Mokra kosa joj pada preko njegovih grudi i miluje ga, a ovog puta ona prelazi preko njegovih usana, a onda mu zatvara oči. 

“Volim te”, šapuće ona, dok on žmuri.

Nemoguće da je zaboravila. Nije smela to da mu kaže. Ne sada. On ne ume da igra tu igru. Nikad nije umeo.

Otvara oči i gleda je. Više mu nije plen, ali ni ne izučava je. Samo je posmatra u čuđenju, pomalo razočaran.

Odgovara joj i ustaje istovremeno, upućujući se ka vodi: “I ja tebe, ali to nije deo dogovora.”

Kaleidoskop

zaIzgubila sam se negde. Nisam više sigurna gde mi je glava, a bogami ni srce. Sve se pomešalo, odlutalo svojim putem, a ja stojim u mestu. Imam osećaj da stojim u centru nekog kaleidoskopa koji nikako ne razumem, suviše je šaren i komplikovan, i stalno se menja. Samo ja stojim. U tom svom stajanju ponekad pokušam da uhvatim deo kaleidoskopa sastavljen od ogledala, ponekad se trudim da shvatim zašto se ne pomerim, ponekad probam da ubijem vreme, a najčešće samo stojim i zadivljeno gledam oko sebe. Divim se tim bojama koje verovatno nikad neću do kraja razumeti i od kojih ume da mi bude muka ako ih previše dugo gledam. Onda odlučim da pogledam malo u svoja stopala i pokušam da zakoračim, ali noge su mi suviše teške za pokret, a misli suviše lagane da bi uspele nešto da promene. I tako u krug. Napravim tako svoj kaledioskop emocija i misli, ali u njemu se niko ne gubi. Izgleda da nije dovoljno šaren i privlačan. Pokušam tako da ga nakitim rečima, ponekad teškim, ponekad poletnim, nadajući se da će one nekog privući poput neke svetlucave reklame. Izgleda da ni to nije dovoljno.

Onda ponovo krenem da gledam oko sebe, boje me zbune, pogled pada na stopala. Možda problem mog ličnog kaleidoskopa nije u tome što nema dovoljno boja, možda ih ima previše. Možda je ljudima teško da gledaju u sve te proklete boje i trude se da pobegnu od njega. Možda bi trebalo da sklonim svetlucavu reklamu i ostavim ga onako običnog i tamnog kakav bi bio da se ja nisam previše trudila da ga promenim i učinim privlačnim...Možda, možda, možda...

Možda bi sad trebalo da pomazim psa i odem da spavam jer kaleidoskopi očigledno nisu nešto čime bih ja trebalo da se bavim. Možda.

Ruke

„Idi operi ruke“, rekla sam mu oštro dok sam gledala preko ramena.
„Evo ga, požuri!“, govorila sam sve brže, a Otac je bio tik iza mene. Sklonila sam se na vreme i otrčala po svoju knjigu. Sela sam na pod u ćošak sobe i pravila se da čitam, dok je on vikao i lomio stvari. Znala sam da je trebalo da kažem Bratu da opere ruke čim je ušao u kuću, ali nisam se setila na vreme. Za sve sam ja bila kriva. Mogla sam da vidim samo deo te svađe koja se odigravala u hodniku, ali tačno sam znala kako je sve izgledalo, a još bolje šta sledi. Otac je vikao, a Brat nije hteo da popusti. Još uvek nije naučio kako da se ponaša i uvek je uzvraćao Ocu. Mrzela sam kad je to radio, iako sam znala da pokušava da me zaštiti. Naravno, Otac ga je sa prvom rečenicom koju se on usudio da progovori udario snažno u lice. Krv je prsnula po zidu koji sam mogla da vidim iz svog ugla i zarila sam snažno nokte u kožu na butinama. Zabila sam ponovo glavu u knjigu i pokušavala da se koncentrišem na reči. Pročitala sam neku bljutavu, srećnu rečenicu tri puta, i nisam je razumela. Sve vreme sam zamišljala sliku povređenog Brata i Očevog razgnevljenog lica. Čuo se tupi udarac i zamislila sam svog starijeg Brata kako pada na pod i udara o zid. Plašila sam se da ustanem i pogledam.
...................................................................................................................................................................

Ponovo me požurivala da operem ruke. Užasno me nerviralo kad se ponašala kao Majka koje se ona nije ni sećala. Sećam se kako je pogledala preko ramena, a odna se okrenula ka meni unezverenih očiju. Došao je. Više nije bilo vremena za našu prepirku, i ovaj put je sama odšetala u sobu. Nisam više morao da je molim. Naučila je neke stvari moja mala Sestrica. Video sam je kako uzima knjigu. Nije mi bilo jasno zašto uvek zabija nos duboko među stranice tih svojih romana, ali verovao sam da je to jer joj je glava tako pognuta. Ne privlači pažnju. Vreme je isteklo. Očevo telo pojavilo se pred amnom i jedina stvar koju sam mogao da vidim bile su njegove besne oči. Vikao je na mene jer sam neposlušan, a ja sam mu vraćao, iako sam znao da ne treba to da radim. Mehanički sam na svaku njegovu rečenicu izgovarao neku još težu i gotovo sam mogao da vidim reči kako tonu pred mojim očima. A, onda me udario. Pravo u vilicu, svojom grubom pesnicom. Bolelo je, ali bilo je dana kada je udarao snažnije. Pokušao sam da viknem Sestrici da beži, da se ne krije više, ali glas nije hteo da napusti moje grlo. On je nastavio da viče, a ja sam pokušavao da se izvučem iz njegovom stiska, ali nisam imao kuda da pobegnem. Krenuo sam korak unazad i sapleo se na prokleti ekser koji je on zabio u pod iz nepoznatog razloga. Kako sam samo želeo da mogu da izvučem taj ekser iz parketa i bodem ga njime do smrti, ali nisam mogao. Video sam samo njegovu ogromnu telesinu kako se preteći nadvija nad mojim mršavim grudima, a onda me je udario. Nikad nisam osetio toliku bol, činilo mi se kao da mi je plafon pao na grudi, a poslednje čega se sećam je prigušen jecaj moje Sestrice iz druge sobe i...mrak.
...................................................................................................................................................................

Čula sam preteće korake kako se približavaju sobi. Krenula sam unazad i leđima jako udarila o zid. Sklupčala sam se u tom ćošku i zamišljala kako bledim pred njegovim očima, kako postajem nevidljiva. Krv mi se slivala niz butine, previše jako sam zarila nokte u kožu. Celo moje telo je drhtalo tako jako da me je zid udarao sa svih strana i gotovo da sam mogla da osetim kako se modrice polako pojavljuju. Spustila sam pogled na noge, plašeći se da se susretnem sa Očevim licem. Mrzela sam ga, ali sam ga se i plašila. U tom trenutku, više nego ikada pre. Osetila sam njegov čvrsti stisak oko moje mišice i znala sam gde će me odvući. Bio je to dan kada nisam imala snage za borbu, opustila sam telo, i nisam se opirala. Vukao me je za kosu kroz hodnik, a ja sam skrenula pogled sa mojih nogu samo na tren da bih videla da li mi je Brat bio živ. Ležao je na podu, ali činilo mi se da diše. Nastavila sam da gledam u svoje omlitavele noge. Ušli smo u sobu i bacio me je na krevet. Udarila sam glavom u metalnu šipku, ali nisam se usudila da jauknem. Čula sam kako skida kaiš i zateže ga preteći u ruci, a onda je zvuk otkopčavanja pantalona počeo da mi buši bubne opne.
„Pogledaj me, kučko! Pogledaj me. Ista si ko ona tvoja majka! Pogledaj me!“, urlao je nad mojim slabim telom.
Podigla sam pogled samo da ih videla njegove odvratne grudi nad mojima i njegovu šaku kako prilazi mom licu. Ošamario me, a onda me naterao da ga ponovo pogledam. Smejao se, i raširio mi noge. Nisam ni pokušala da ih skupim. Samo sam ponovo zažmurela i...mrak.
...................................................................................................................................................................

Probudio sam se u svom krevetu sa šoljom čaja pored glave. Cela soba je mirisala na nanu, a moja Sestrica je sedela pored mene. Pokušao sam da se nasmejem, ali lice me je suviše bolelo. Imala je ogromnu modricu na obrazu, a oni kolutovi ispod njenih očiju više nisu bili mistično crni kao inače, bili su crnji od mraka. Plašili su me. Ustao sam i krenuo ka kupatilu. Protrčao sam kroz hodnik i provirio na tren u njegovu sobu. Ležao je na krevetu i čvrsto spavao. Kako je samo mogao posle onoga što nam je uradio. Gadio mi se. Kada sam završio sa kupatilom, krenuo sam ka sobi i video svoju Sestricu kako nepomično sedi na krevetu, okrenuta leđima. Pokušao sam da je zagrlim, ali ona se izmakla. Znao sam šta joj je radio. Tiho je rekla: „Idi operi ruke“.
„Već sam ih oprao“, odgovorio sam.

MRAK

U raj, u raj, u njezin ZAGRLJAJ.

„I šta sad, čika Lazo?“, vodič ide ispred nas i recituje nam svoju pesmu posvećenu Lazi Kostiću. Slabo ko ga sluša, svi vode neke svoje tužne razgovore o dosadi, želji da se vrate kući, i o tome kako vodič "smara". Nas dvoje idemo jedno pored drugog, nesvesni bilo čijeg prisustva i slušamo tu pripovest o Lazinoj ljubavi prema Lenki Dunđerski.“ Kakva je samo to ljubav bila, beskonačna, besmrtna, svevremena, a tek pesma koja ju je opevala bolje od bilo koje druge reči. Ta labudova pesma koja je u meni budila osećanja koja nikada pre nisam osetila, nisam imala potrebu da ih osetim.“, razmišljam ja dok vodič završava recitovanje koga se verovatno neću sećati ni po čemu, osim po tom naletu nepoznatih osećanja koja su me terala na smeh, ali i na plač.
Ovako zbunjena, u zagrljaju do sada nepojmljivog, hvatam se grčevito za prvu opipljivu stvar, njegove šake. Čvrsto preplićem prste sa njegovim, a on okreće glavu ka mojim očima i blagim klimanjem mi objašnjava da mu ne smeta to što sam učinila. “Dve u meni pobiše se sile//mozak i srce, pamet i slast”, govorim tiho, gotovo nečujno, i shvatam. Ne znam šta da radim. Kako da ne pogrešim. Tražim onda odgovor u pesmi, a glavu naslanjam na njegovo rame i udišem miris koji mi je do tada bio prijatan, a sada mi je parao nozdrve na neki čudan način. Recitujem, a on završava svaki stih neznatno glasnije od mene svojim hrapavim glasom. Nesvesno koračamo tako, a ja slepo pratim stihove pesme i oživljavam ih svojim postupcima. Puštam njegovu ruku, iako znam da to nije dobra odluka.
Sve postaje drugačije. Na tren oboje ćutimo, a onda nastavljamo naše kazivanje poezije na potpuno drugačiji način. Samo nekoliko koraka razmaknuti govorimo tiho, da nas niko ne čuje, ali dovoljno glasno da čujemo jedno drugo. Pesma mi se otvara pred očima, i odjednom postajem svesna njenog kraja. Ne želim da živim od sećanja i žudim za smrću, ne želim da napravim istu grešku kao Laza. Imam još vremena da se predomislim, baš kao i on. Nastavljamo da recitujemo do onog trenutka kada smo oboje sigurni u ono što želimo, i onda...dodir. Recitujemo poslednju strofu drhtavim glasovima, ali potpuno iste jačine, šapućemo jedno drugom na uvo, i odjednom se sve uklapa. Osim jedne stvari koju shvatamo u isto vreme, čini mi se. Krećemo ka Lazinoj kući, u tišini koju narušava samo zvuk naših peta koje udaraju u kaldrmu u ritmu reči, ne obazirući se ni na šta drugo. Ne postoji niko oko nas, ništa više nije važno, ljudi prolaze, a mi ih ni ne primećujemo. Nekoliko njih nas verovatno i posmatra u neverici, ali mi to ne vidimo. Okrećemo se jedno ka drugom, i trčimo, hrlimo ka mestu ponovnog sastanka, iako se nikad nismo zaista rastali, a onda...Zagrljaj.

Reč bez ijednog samoglasnika

Brzim hodom koračala sam do našeg mesta. Uvek smo se sastajali tu, iako se nikad nismo posebno dogovarali, nekako je to bilo jedino mesto koje nam je oboma odgovaralo i koje smo voleli. Znala sam da kasnim, ali nisam ni pokušala da ga pozovem, jer sam znala da će biti tu. Uvek je bio tamo, stajao je i čekao me sa nekim poluosmehom ocrtanim na licu, nikad se ne naljutivši zbog ove moje velike mane. Prošla sam pored komšinice kojoj sam samo nehajano odmahnula rukom, i gotovo trčeći stigla nadomak groblja. Žmirkajući pokušavala sam da razlučim njegovu siluetu među svim onim ljudima koji su čekali da isprate nekog svog bliskog koji više nije sa njima, ili da ponovo pozdrave nekog nepovratno izgubljenog, a neki su čekali svoj poslednji ples, nadajući se da će ih smrt tu brže naći. Prešla sam pogledom preko tela mlade, plavokose žene obučene skroz u crno, starijeg čoveka sa fedora šešriom koji je za ruku čvrsto stezao malu devojčicu obučenu u neke sumorne boje dok su joj se niz obraza kotrljale suze. Ali njega nije bilo.

Naslonila sam se na zid, ali nije mi ni palo na pamet da ostanem tu. Razmišljala sam o svemu što je moglo da se desi, ali ništa nam nije bilo važnije od tog našeg rituala koji se ponavljao svakog dana kao po nekom nemom dogovoru koji smo sklopili još kada je on bio dečak umazanog lica, a ja devojčica koja je igrala klikere. To groblje bilo je naše mesto koje smo poznavali gotovo kao njegovi stanovnici koje smo kao deca često umeli da zamišljamo, a ponekad i pričamo sa njima. Prisećajući se tako tih dana, pomislila sam da je možda odlučio da promeni mesto sastanka i otišla sam do groba pored koga smo često sedeli i pričali o nedokučivim stvarima, čitali poeziju, ili samo ležali i gledali u nebo. Prolazila sam tako pored grobova prvi put ne gledajući oko sebe, ne zastajući pored onih sa uklesanim kratkim životnim vekovima, nijednom nisam stala da dodirnem mahovinu koja se uhvatila na neke od porodičnih grobnica kao što sam uvek činila, a on me požurivao. Prošla sam čak i pored mesta gde su sahranjena njegova braća, koje je on uvek izbegavao, a ja sam uvek želela da saznam zašto, ni ne pogledavši ga. To bi mu se verovatno svidelo, ali ni to nije bilo važno. Kada sam napokon stigla do tačke sa koje sam jasno mogla da vidim “naš” grob kako smo se ponekad šalili, shvatila sam da nije ni tamo. Ipak sam odšetala do tamo potpuno besciljno, ne znajući gde ga odem.

Sela sam na travu, skinula naočare za sunce, jer je groblje jedino mesto na kome sam mogla da plačem, ne ustručavajući se. Tamo je to bila svakodnevna, normalna pojava, a nešto nisam verovala da mrtvim smetaju uplakani ljudi. Verovatno su odavno navikli na njih. Bio je to još jedan od razloga zbog kog sam volela groblje, to mesto koje je vikalo reč bez ijednog samoglasnika koje su se svi plašili.

Čovek sa fedorom prošao je pored mene ne primetivši me, a devojčica me pogledala očima punim razumevanja.

Stegla sam ruke čvrsto oko kolena kao da sam pokušavala da se zaštitim svega drugačijeg i novog što je moglo da uđe u moje biće i um, i čekala sam. Ne, nisam više čekala njega, jer sam znala da on neće doći. Od celog tog snoviđenja koje će uvek ostati maglovito, ali i neverovatno jasno u mom sećanju to je bila stvar koje sam bila najsvesnija, on se neće vratiti. Te reči odzvanjale su mojim umom tako jasno, da još uvek čujem njihov eho danas, dok sedim na istom tom grobu i čekam baš kao oni najočajniji ljudi što su čekali ispred groblja, a koji su mi nekada bili tužni. Čekam svoj poslednji ples, čekam da postanem makar nakratko partner najozloglašenijeg igrača, a ona ni da me dodirne, a kamoli izabere za dostojnog saputnika.

Sanjam o danima koji su nepovratno prošli, o susretu sa njim. Sanjam o Smrti.

Pazar nakarada ili "kako sam odustala od novinarstva"

Muka mi je više od sveopšteg šunda, kiča, licemerja. Sve mi se gadi. Svega mi je dosta.

Krenula sam da pišem u nekoj online redakciji, ili sam barem mislila da sam krenula, i onda se desi što nisam mogla ni da pomislim. Napišem prvi tekst o Kaporovoj smrti, promenim ga i skratim na sugestiju urednice koja me je uredno nahvalila i rekla da je stilski savršen, da bi posle dobila informaciju da nema mesta za objavljivanje tog teksta.

Hm, prvo, to je Internet. Uvek ima mesta. Čak i da nema, zanimljivo je kako ga je bilo da se objavi neka baljezgarija o Lejdi Gagi koja je promenila odevnu kombinaciju, kao da ona to ne čini svaki dan, i još veća glupost o 007 veverici, šta god to bilo. Neću ni govoriti o autorskim pričama koje nemaju veze sa novinarstom, a pritom nisu ni naročito dobre. Znam da ovo zvuči nadmeno i arogantno, ali znam da prepoznam lošu priču, toliko sam valjda naučila.

Ironija svega je što ja, koja obično pljujem sve i svakoga, nisam odmah krenula da blatim tu kvazi redakciju, nego sam se zapravo zapitala šta nije u redu sa tekstom. Pročitala ga N puta, onda pogledala mejlove jedne od urednica i uverila se da je rekla da je tekst stilski odličan i nahvalila me. Svaki normalan urednik bi mi valjda rekao da je tekst loš, ako zaista jeste, ili je to još jedna od mojih naivnih zabluda. Oprostite, ali nisam ih još uvek sve istrebila.

Kada sam zapravo preispitala sve što je moglo da bude loše, nezadovoljavajuće i neprikladno, počela sam da se shvatam onu rečenicu jebe lud zbunjenog sasvim dobro, samo što sam ja bila zbunjena, sluđena i ogorčena. Ne zato što moj tekst nije bilo objavljen, nego zato što je urednica nastavila sa mnom da komunicira tako fino i slatko, i da me podstiče da pišem još tekstova za koje niko ne garantuje da će biti objavljeni, iako budu najbolji. Znam da ona verovatno nije kriva, jer je morala da se dogovori oko svega toga sa kolegama, ali mogla je barem da mi kaže pravi razlog, a ne da mi prodaje glupu priču o nedostatku mesta na prokletom Internetu. Možda jesam naivna, ali sigurno nisam toliko.

Na jednoj knjževnoj večeri, jedan od mojih dražih pisaca rekao je da svet književnosti jedan veliki pazar nakarada, i da je vašar taštine previše umetnički i blagi izraz za sve što se tamo dešava. Izgleda da je tako i u novinarstvu. Pričaju jedno, rade drugo, pišu treće, lažu, kriju, žive u licemerju i od njega i ko zna šta još pošto je ovo moje samo delić iskustva. Ne želim ni da znam šta bi se desilo kad bih se malo duže zadržala u tom svetu. Plašim se da saznam to.

Eto, moji imaginarni, i oni ne-tako-imaginarni čitaoci, stigli ste do kraja ovog mog velikog, ogorčenog, razočaranog jadanja. Samo dve reči su bitne iz mog čitavog trabunjanja - pazar nakarada. Lako opisuju svašta što se dešava oko nas, te ne bi bilo loše da ih zapamtite. Čisto da ne biste tragali za izrazom koji će opisati ovo leglo užasa koje nas okružuje. 

Dakle, pazar nakarada - sintagma budućnosti.

Očekivala sam barem da čujem svoje ime. Jednom.

San koga nema

Držali smo se za ruke kao uplašeni siročići dok smo hodali pod kišnim nebom i jurili svoj san. Mislili smo da ćemo ga brže stići ako hodamo bosi, jer sam ja tako pročitala u jednoj knjizi, davno. Naravno, samo smo ozebli, a na petama su nam zauvek ostale ispisane pesma uličnog pevača i priča asfalta. Ova prva bila je tužna, ali nežna, a ova druga bila je surova. Obe su bile naše. Nikad ih nećemo zaboraviti. Nikad ih ne možemo zaboraviti. Kad god zakoračim čujem barem jedan jecaj. Ponekad je jako tih, a ponekad podseća na urlik očaja. Oba teraju na plač. Ja ih razlikujem po tome, a on ih razlikuje po bolu koji oseti kad stane na petu. Jedan prožme celo njegovo telo kao kakvi neprijatni žmarci, a drugi ga probada, razara iznutra. Oba su nepodnošljiva. On ih podnosi. Mora da ih podnese zbog sebe. Zbog sna.

Taj san je nešto što smo delili, o čemu smo pričali, čemu smo težili. Zbog njega smo bežali, njega smo jurili. On nas je uništio. Ali mi bismo ga, sigurna sam, pojurili još jednom kad bi nam se ukazala prilika. Bosi, trčali bismo ulicama nekog tmurnog grada kome ne pripadamo, samo da ga dodirnemo, da ponovo osetimo njegove krhotine u našim ispucalim šakama. Bili smo spremni da uradimo sve zarad sna, i još uvek smo. Sigurna sam da bi me on ponovo uhvatio za ruku i koračao ispred mene, praveći se da vidi san negde iza mosta samo da bi me utešio onako gladnu i promrzlu. Sigurna sam da bih ja mogla ponovo da spavam stojeći sa glavom u udubljenju na njegovom ramenu koje kao da je napravljeno za moje čelo. Sigurna sam da bismo ponovo saslušali i pesmu uličara i priču asfalta, iako smo sada odrasli i znamo o čemu govore. Znamo šta su posledice.
Sigurna sam, ali sad je već kasno. Odavno sam osetila san kako puca pod mojim prstima i odavno sam prvi put videla njegovo razočarano i tužno lice koje je zadržalo isti izraz sve do danas. Zapravo, i sada ga gledam u unutrašnjosti svojih kapaka.

Ponovo grešim. Uvek grešim. 

Želim da uništim ovu priču. Samo tako mogu da je zaboravim i sačuvam od zaborava. Neko drugi će je imati urezanu u petama. Našu priču o snu koga nikad nije ni bilo, ali verujem da ste to već shvatili.

Pružam mu nož, samo tako ga mogu iskoristiti na pravi način.

Moj zločin: pisanje

"If I don't write to empty my mind, I go mad", reče Bajron, a ja sa poistovetih čim sam pročitala. Ne pišem jer volim, ne pišem jer mislim da je lepo, pišem jer ne znam šta bih bez toga. Pišem jer bih poludela od svih ovih polumisli i misli koje se roje mojim haotičnim umom, a dugo nisam pisala. Ni reč.

Ni jednu jedini reč nisam stavila na papir jako dugo, previše, i već osećam prve znake tog ludila o kome je Bajron pričao. Osećam da se misli mešaju, gube, ideje nestaju, krajevi priča se menjaju, stihovi gube smisao, a ja ludim. Volim haos, ali ponekad ga je potrebno oterati, čisto da bi se stvorilo mesto za jos haosa, a mesta nikad nema, pogotovo kad ne pišem. 

Sad pišem i već osećam kako se stvari sređuju. Mali deo haosa je sada ispisan, uskoro će biti zaboravljen, a već imam neke ideje. Jedna priča je upravo dobila kraj, a samim tim stvorila mesto za još neku. Tako to ide, začarani krug pisanja koji ne možete prekinuti, a kad probate, on postane samo čvršći, barem u mom slučaju. 

Ali nije pisanje samo začarani krug, meni predstavlja mali zločin. Osećam se kao zaverenik svaki put kada stavim reč na hartiju, čak iako to uradim bez poente, kao što najčešće činim. U stvari, moj zločin jeste kada pišem bez poente, bez smisla, za sebe, da ne poludim. Da ostanem ja. 

It's a small crime, and I got no excuse.  

Ne znam. Nista ne znam.

Pisem dramu, ne znam zasto je pisem. Ne znam da li cu je ikad zavrsiti. Ne znam kako bih volela da bude rezirana. Nista ne znam. 
Ne znam kako da odbijem ljude kad ponude da mi pomognu, iako meni pomoc nije potrebna. Ne znam. Ne znam. Ne znam.

Previse cesto izgovaram te dve reci, iako postoje stvari koje znam. Imam neku neverovatnu potrebu da kad i znam odgovor, ja cutim. Suvise me zanima sta drugi zele da kazu, volim da osluskujem tudje misli, i onda nekako zaboravim svoje. Ostanu zaturene u jednoj od mojih mozdanih pregrada, potpuno zaboravljene. Ponekad se nakupi i prasina na njih, ponekad ja izgubim kljuc za njihovu fioku, ponekad ih samo izbrisem. Ne znam zasto to radim. Sve je to u redu kada ja te misli hocu da zaboravim, ali ima i onih koje nekako same, greskom mog uma nestanu. Zato ponekad imam osecaj da treba da kazem to sto ja znam, mislim i osecam. Ali, eto, ne znam zasto ih ne izgovaram. 
Ironija svega je sto ja ne volim rec NE, volim rec ZNAM, doduse. Ali kombinaciju te dve reci ne volim preterano. Zasto je onda deklamujem ovih dana kao neku svoju molitvu, a nemam kome da se molim. Nemam kome da izgovaram te dve, meni tako omrazene reci.
Ako ste stigli do kraja i zapitali ste se koja je poenta ovog bloga. Naslutite sami moj odgovor, mislim da vam nece biti tesko.

Kasnjenje. Bilo je VREME da kazem nesto o tome. Znam da kasnim, dragi prijatelji. Znam.

Punctuality is the thief of time.

To je moj izgovor za kasnjenje. Nazovite me opsednutom, ali Oskar je bio u pravu. Zelim da kasnim, zelim da svim vremenom ovog sveta mogu da raspolazem onako kako ja hocu. A ja hocu da citam knjigu 15 minuta duze, hocu da spavam do podneva, hocu da sedim u parku ceo dan, iako to znaci da cu kasniti, a kasnjenje, valjda, nije dobra osobina.

Sta fali kasnjenju? Pre neki dan mi je jedan drug rekao da dolaskom na vreme mi iskazujemo postovanje osobi sa kojom se vidjamo i tako te gluposti. E pa, ja necu da iskazujem postovanje tako. A realno, ko kaze da ja nekog moram da postujem ako se vidjam sa njim u ugovoreno vreme. Mozda je ovo sebicno, ali ja postujem svoje vreme i samo ja njime raspolazem i samo ja mogu da budem izgubljena u SVOM vremenu. Niko vise. Valjda bi svako trebalo da postuje svoje minute, sate, godine. Nisam ja nikakav bog da raspolazem tudjim vremenima i organizujem ih, zar ne?

Meni sve ovo deluje tako logicno, ali mene ljudi i dalje napadaju zbog kasnjenja. Ne znam zasto. Ne radim ja to namerno, samo se zanesem i nesvesno raspolazem svojim vremenom na nacin koji se meni dopada. Ne bi mi smetalo kada me neko ne bi cekao mojih akademskih 15 i kada bi mi javio da nece da se vidja sa mnom ako cu kasniti. Ne kazem da bih prestala da kasnim, kazem da mi ne bi smetalo. Obratite paznju na tu vaznu razliku.

Necu da se odreknem svog prava na vreme, necu nikog drugog da teram da postuje moju odluku, ali necu da se odreknem onoga do cega mi je stalo. Ja sam Lord Henri u malom, kasnim iz principa, a taj princip je da je tacnost kradljivica vremena. 

Do sledeceg zakasnelog posta...

This is not America!

Ne znam da li znate pesmu This Is Not America (David Bowie i Pat Metheny), ali meni se ovih dana stalno vrti u glavi. I tako zelim svim ovim ljudima da kazem to, da vicem na sav glas: This is not America!




Ljudi, ovo nije Amerika, nikad nece biti. Iskreno, ja ni ne zelim da bude. Nervira me sva ta lazna ljubaznost, izvinjavanje do besvesti jer stenekog zgazili da biste se na kraju posadjali oko toga ko je koga zgazio. Nervira me lazno osmehivanje, licemerje, borba za mir dok se vode ratovi. Ne kazem ja da je u Sjedinjenim Americkim Drzavama toliko lose. Verovatno i nije, ali zasto mi od Srbije pokusavamo da napravimo nesto sto nije? Zasto svuda oko sebe cujem da se otvara jos neki lanac brze hrane ili da se otvara trzni centar na Kalemegdanu?! Recite mi, da li je to normalno ili sam jedina ja ovde nenormalna jer mislim da u Srbiji postoje stvari koje vredi sacuvati. Nisam patriota, nisam nacionalista, ali nisam ni glupa.


Lepo je Oskar Vajld rekao: America is the only country that went from barbarism to decadence without civilization in between. E pa, ljudi moji, mi za razlliku od njih imamo istoriju, zasto je tako olako odbacujemo, zasto je se odricemo? Da bismo dobili novi KFC, mozda? Ili da bismo usli u NATO? Nisam bas sigurna koliko je to dobro. Ne zelim da i mi zavrsimo tako sto nam se dopada kad nas neko pljuje i da ga zovemo da dodje opet. Razumem, bio je to Oskar Vajld, ali sumnjam da su njemu dozvoljavali da ih pljuje jer su znali da je genije, pre ce biti jer su glupi.


Bilo bi dobro kad bismo naucili da vrednujemo stvari koje valjaju i da njih preuzimamo. Ali mi ocigledno to ne umemo. Ovde se uvek vode ratovi, a mi jos uvek nismo nista naucili. Izgleda da ni necemo, uvek cemo biti oni koji se rukovode onom kud svi Turci tu i mali Mujo, samo sto mi nikad ne primetimo da nesto ne valja za razliku od svih tih Turaka. Mi smo oni koji slepo veruju, idu za svojim Carobnim Frulasem cak i kad on pocne da svira uzbunu za povlacenje mi ga pratimo, jer ne vidimo izlaz. Onda kazemo kako izlaza nije ni bilo. Bilo je izlaza, uvek ce ga biti, samo sto mi nikad necemo da prodjemo kroz najneuglednija vrata, iako su ona taj Izlaz koji nam je potreban i ne cujemo kad Frulas promeni melodiju i krene drugim putem.
 
Zavrsicu sa onime cime sam i pocela: This is not America!

Detinjarije i uzivanje

Nije li lepo umazati se temperama?

Danas sam, sa sestrama od tetke, pravila neke stvari za Svetosavski vasar. Napravile smo jednog leptira i Pinokia od kartona, ali meni je od svega toga najlepsi bio proces pravljenja. Trenutak kad mi je Vera rekla da sam se umazala, i kad sam ja pogledala svoje plave ruke je meni bio neprocenjiv. Tako volim da se igram, da bojim, da ne pazim na cistocu svojih ruku i na to da li imam plavu mrlju od tempere na nosu. Bojenje, crtanje, pevusenje Layle dok pijuckam caj i saram leptirova krila - to moj dan cini lepim.

Ali, nisam se ja toliko zabavila samo zato sto sam pravila igrackice od kartona, nego zato sto sam ih pravila sa njih dve. Bilo je tako lepo piti caj izmedju pravljenja leptira i Pinokia i smisljati sta cemo da napravimo sledece, slusati njih dve kako se domundjavaju u svojim keceljicama koje nose kada boje temperama. Bile su tako slatke, tako male, a ja sam se osetila kao deo njihovog sveta. Mozda sam se malo i zanela u sve to, jer sam posle morala dobrano da izribam nos da bih koliko toliko pristojno izgledala za vracanje u ovo sivilo iz njihovom malog, ususkanog sveta u kome sam se osecala zasticeno.

Sad, kad sam opet u nasoj dimenziji i dok razmisljam o danasnjem danu, shvatam koliko je bio lep, neponovljiv, neprocenjiv. Poceo je vrucom pogacom i soljom crnog caja, zavrsice se dobrim filmom, po svemu sudeci, a izmedju ta dva sam otputovala u drugi svet, dobro se zabavila i vratila se. La vita è bella.

Šerlok Holms na grubijanski način

Pre par dana sam ušla u jedan od londonskih bioskopa sa željom da pogledam britanski film. Prvi koji mi je zaličio na to što tražim je bio Šerlok Holms Gaja Ričija, čiji nisam preveliki ljubitelj. “Kud ćete bolje, Britanac režiser, priča o najpoznatijem detektivu, radnja smeštena u Londonu”, pomislila sam dok sam sa iščekivanjem čekala početak filma.

Tek kad je film počeo ja sam se prisetila zašto nisam veliki ljubitelj lika i dela Gaja Ričija, ali bilo je prekasno. Do tada sam već uspela da vidim kako je od Šerloka Holmsa napravljen neverovatni grubijan, ni nalik onom Šerloku o kome smo čitali u romanima Artura Konana Dojla. To je još i bilo oprostivo, s obzirom da je taj film ipak zamišljen kao blokbaster, a ne kao film za zaljubljenike u Dojlovo delo, ali onda je polako počeo da se otkriva zaplet koji više liči na neku od modernih teorija zavere nego na bilo koju misteriju viktorijanske Engleske.

Jedine stvari koje me teše da moja dva sata koja sam mogla da provedem u Nacionalnoj Galeriji gladajući Van Goga jesu izvanredna gluma Roberta Daunija Džuniora i Džuda Loua i nagoveštaj britanskog šarma kojeg čak ni Gaj Riči nije mogao da se oslobodi u potpunosti, i drago mi je zbog toga. Barem je tmurni London predstavljen na način koji zaslužuje. Ni specijalni efekti nisu bili loši, ako zaboravimo na činjenicu da nikad ne bismo mogli da vidimo Šerloka Holmsa u ringu kako besomučno udara protivnika.

U svakom slučaju, ako niste zaljubljenik u Dojlove romane i želite da vidite jednu dobru akciju, ovo je film za vas. Ali, ako ste navikli na Šerloka Holmsa kao tipičnog Britanca sa kariranom kapom, preporučujem vam da još jednom pogledate Džeremija Breta u toj ulozi, barem nećete biti razočarani.

Ko sam ja, ili mozda nisam...

I tako ja pokusavam da napisem esej na temu "Ko sam ja" i pogodite sta, ne znam sta da napisem. Ne znam da li je to zato sto ne znam ko sam, ili je vise zbog toga sto ne znam sta da napisem ljudima koje ne poznajem. Suvise mi je to cudno. Nekako mi se moja licnost cini suvise...mojom, pretpostavljam, da bih je opisivala nekome koga nisam videla i sa kime nikad nisam razgovarala. Ali opet, cini mi se da je mojih 16 godina zivota suvise obicno, na neki nacin, da bih ja pisala nekakve eseje o njima. Imam osecaj da ipak treba preziveti neke stvari, steci iskustva da bi se moglo odgovoriti na to pitanje "ko sam ja". Jos uvek nisam sigurna ko sam, jos uvek ne znam kako bih reagovala u pojedinim situacijama. To je jedno od retkih pitanja na koje nikad ne mozete dobiti potpun, konacan odgovor. Barem se meni tako cini.

A ono sto sad znam o sebi zasniva se na nekim sitnicama koje meni znace sve, a ne verujem da bi nepoznatoj osobi koja cita taj moj esej znacile nesto. Da li vama znaci nesto kad vam kazem da sam se igrala sa drugaricom "Dosijea X" kad smo bile u vrticu, ili da jos uvek placem kad gledam "Lion King"? Pretpostavljam da ne, osim da se nisam igrala tipicnih igrala i da umem da budem sentimenti. E pa, meni znace mnogo vise od toga, meni predstavljaju one sitne niti od kojih sam ja istkana. Samo sto ne verujem da bi to shvatila osoba koja bi citala taj moj kvazi esej, ne verujem da bi to ikome predstavljalo nesto vise od dva nasumicna podatka koja ne govore apsolutno nista o meni kao osobi.

Kad sam rekla da je mojih 16 godina suvise obicno, mislila sam na neke druge stvari. Na stvari koje treba napisati u autobiografiji, nema tu niceg posebnog, nema nikakve tuzne price. U svakom slucaju, ne one koju bih podelila sa nekim. Nema nikakvog prikrivenog genija, nikakvih posebnih nagrada ili kritika. Nicega razlicitog od biografije prosecnog sesnaestogodisnjaka. Stvari koje me cine drugacijom su one koje sam vec navela, ali koje nikad necete videti u biografiji. Barem ne u onakvoj kakva meni treba.

Sad kad sam zavrsila sa trazenjem izgovora za to sto ne umem da napisem ko sam, shvatam da iako mozda ne znam ko sam, a verujem da nikad necu u potpunosti saznati, znam od cega sam satkana. Bas te tanane niti od mene cine onu osobu koju vi znate, ili barem osobu koja ovo pise. Te niti od mene prave ono sto jesam. Samo kada biste prepoznali svaku od njih, kada biste otkrili koja je od kog materijal onda biste otkrili ono sto ni ja ne znam, a to je odgovor na pitanje ko sam.

Ogorceno izivljavanje, ocaj i tako te reci...

Uhvatila sam sebe juce kako pisem pricu o ubici, to mi se jos nikad nije desilo. Imala sam ubice u svojim spisanijama, ali nikada nisu bile glavni likovi. Nekako su se uvek provlacile kroz fabulu, gotovo neprimetno, ali dovoljno da budem svesna njihovog postojanja. Ali, ovaj put bilo je to i suvise naglaseno, od ubice sam napravila protagonistu, a zrtve su bile samo neprimetni lesevi. Nekako mi to ne lici na mene, cudno je, ali desilo se. Ne znam da li da nastavim da pisem tu pricu, verovatno hocu. Ne moze da bude losa, samo zato sto je drugacija, bas naprotiv... Uostalom, tako dugo nisam napisala nista sem bloga, pa je ovo jedno pravo malo osvezenje.

Sad, kad sam zavrsila sa obavestavanjem mojih imaginarnih citalaca o svom pisanju van bloga, mogu opet sebi da dopustim da se izivim ovde, i da pisem o glupostima u vezi sa sveopstim osecajem sete koji me unistava jos od Londona. Mozda taj put u London i nije bio tako dobar, kad bolje razmislim. Unistio mi je prosek u skoli, to svakako. Sada sam u nekom konfuznom raspolozenju, koje pokusavam da shvatim danima, ali nikako nije dobro. Neprestano mi se spava, i neprestano me boli glava. Ali opet, bilo je to najlepsih 15 dana u mom zivotu. Kada tako pogledam, vredelo je, makar provela narednih 150 dana pateci za tih 15. Nije to ni tako velika cena, zar ne? Meni se barem cini da nije, ali mozda sam ja i pristrasna. Volela bih da mi neko kaze da li sam u pravu, ili nisam. To bi mi malko sredilo misli, verovatno... Ali nemam koga da pitam, niko ne shvata to putovanje ovako kako ga ja shvatam, svima nedostaje, ali nedostajala im je i kuca, nedostajali su im i ljudi. Meni nisu, kuca ce uvek biti tu, ljudi ce uvek biti tu, savrsenih 15 dana u Engleskoj nece. Nikad vise. Mozda ce doci jos neke 2 nedelje provedene tamo, ali to nece biti MOJE dve nedelje, PRVE dve nedelje.

Tek sad, posle duzeg monologa, shvatam da ja ovih dana pisem samo o tome. Da ja, inace, pisem samo o tome. Pocecu i sama sebi da dosadjujem sa kukanjem. Idem sada da ucim, i da se pravim da ja svoj zivot vodim po nacelu carpe diem, iako i nemam bas sta da zgrabim ovde, ovog kisnog dana.

Borba za opstanak, ili tako nesto.

And she fights for her life as she puts on her coat.

Tako nekako se ja osecam ovih dana, kao da se neprestano borim za opstanak, za zivot. I placem dok ovo pisem, a ne znam zasto. Nije moj zivot los, ili tako nesto, samo se meni nista ne dopada. Sve je nekako besmisleno, bespotrebno, suvisno... Da, to je ta rec, suvisno.

Nisam se tako osecala u Londonu, tamo sam imala utisak da sam bas tamo gde treba da budem. Gde pripadam. Nije li to cudno? U tudjoj zemlji osecam ukorenjenost, a ovde samo dosadu, kolotecinu, i setu. Seta. Doslo je vreme za nju, sada mogu cak i otvoreno da pricam o njoj pred svima. Ne moram vise da se pretvaram da mi je Beograd nedostajao, da su mi ljudi nedostajali, da mi je ova zemlja nedostajala. Nisam ni pre morala, ali osecala sam neku obavezu. Da, ja sam osecala obavezu, a ja inace nikad ne mislim da sam obavezna da uradim bilo sta, osim onoga sto istinski zelim. Ovoga puta sam shvatila sta ta rec znaci, i nimalo mi se ne dopada. Ipak cu je izbaciti iz svog recnika. Suvise mi para usi kad je cujem, pogotovo posle ovoga.

Zapravo, sve reci na srpskom pocinju da mi paraju usi. Suvise su povezane sa obavezama, sa onime sto se od mene ocekuje, a ne sa onima sto ja zelim. Mozda sam se zato tako lepo provela u Engleskoj, nije bilo nikakvih ocekivanja, moto nam je bio go with the flow, i nije bilo nikakvih problema. Nikakvih sputavanja, nikakvih okova oko mog, sada bespotrebnog, postojanja.

Nedostaje mi ta neobaveznost koja je zapravo puna sitnih obaveza, koje se ne primecuju, jer su nam drage. Nedostaje mi osecaj slobode i pripadanja. Nedostaje mi sve to, nedostaju mi i ljudi, kao sto sam i pretpostavila. Sada samo spavam, i povremeno pojedem neku cokoladicu. Od svega ostalog mi je muka. Izgleda da je moja seta presla u neku hronicnu bolest, ili tako nesto. Polako, ali sigurno, pocinje da izgleda ozbiljno.

Poenta svega ovoga je da se ja osecam kao stranac u sopstvenoj drzavi. A, to boli. Istinski boli.

I tako cu sada da odem da razmisljam o toj boli, da se zakljucam u svoja secanja. To jedino i mogu, zar ne?

London!

There's a hole in the world like a great black pit, and the vermin of the world inhabit it...

No, there's no place like London!

Ne dopada mi se vise ovaj beogradski vazduh, nedostaje mi vlaga, nedostaje mi sivilo, nedostaje mi kisa. Nedostaje mi London. Nedostaje mi Engleska. Nedostaje mi onaj osecaj zivosti koji sam imala kad sam zakoracila u Atlantik ili kad sam stala na sivi plocnik podzemne zeleznice i osetila topao vazduh svuda oko sebe dok sam trcala na voz.

I vec mi na neki nacin nedostaju ljudi sa kojima sam se tamo druzila. Znam da cu ih vidjati svaki dan, ali isto tako znam da to nece biti isto kao tamo. Vec osecam da cemo se odaljiti. Ta prijateljstva nastala na putovanjima obicno dugo traju, jer najvise znate o coveku kad ga vidjate ceo dan, ali ova nece biti takva... Barem ja tako mislim.

Znam, nije jos uvek vreme za setu. Ne danas, sutra i prekosutra ce biti savrseno za to. Danas mogu samo da se prisecam, da se smesim, da zapisujem. Sutra cu da tugujem jer toga vise nema, jer mi je zivot ponovo u kolotecini, a danas cu da se pravim da je sve u savrseno dobrom redu kako mi dolikuje.

Do sutra, dakle.