zaIzgubila sam se negde. Nisam više sigurna gde mi je glava, a bogami ni srce. Sve se pomešalo, odlutalo svojim putem, a ja stojim u mestu. Imam osećaj da stojim u centru nekog kaleidoskopa koji nikako ne razumem, suviše je šaren i komplikovan, i stalno se menja. Samo ja stojim. U tom svom stajanju ponekad pokušam da uhvatim deo kaleidoskopa sastavljen od ogledala, ponekad se trudim da shvatim zašto se ne pomerim, ponekad probam da ubijem vreme, a najčešće samo stojim i zadivljeno gledam oko sebe. Divim se tim bojama koje verovatno nikad neću do kraja razumeti i od kojih ume da mi bude muka ako ih previše dugo gledam. Onda odlučim da pogledam malo u svoja stopala i pokušam da zakoračim, ali noge su mi suviše teške za pokret, a misli suviše lagane da bi uspele nešto da promene. I tako u krug. Napravim tako svoj kaledioskop emocija i misli, ali u njemu se niko ne gubi. Izgleda da nije dovoljno šaren i privlačan. Pokušam tako da ga nakitim rečima, ponekad teškim, ponekad poletnim, nadajući se da će one nekog privući poput neke svetlucave reklame. Izgleda da ni to nije dovoljno.
Onda ponovo krenem da gledam oko sebe, boje me zbune, pogled pada na stopala. Možda problem mog ličnog kaleidoskopa nije u tome što nema dovoljno boja, možda ih ima previše. Možda je ljudima teško da gledaju u sve te proklete boje i trude se da pobegnu od njega. Možda bi trebalo da sklonim svetlucavu reklamu i ostavim ga onako običnog i tamnog kakav bi bio da se ja nisam previše trudila da ga promenim i učinim privlačnim...Možda, možda, možda...
Možda bi sad trebalo da pomazim psa i odem da spavam jer kaleidoskopi očigledno nisu nešto čime bih ja trebalo da se bavim. Možda.
