Neki lekovi za dušu, ili bol - kako vam drago

Imam neodoljivi poriv da pišem ceo dan, a kad napokon krenem da kucam svaka reč mi bude nekako dosadna i ništa mi se ne sviđa, pa sam odlučila da napravim ovde jedan odveć ličan post u kome ću trabunjati koješta... Pa eto, imajte to u vidu pre nego što se upustite u čitanje.

Opet sam u nekoj Morphine fazi. Zapravo, lažem, ta faza nikad nije ni prošla. Svaki dan osetim nešto što me vuče ka Sendmenovom glasu i zvuku bariton saksa. Uostalom, zbog njih ovde i imam ovaj nadimak koji ToMCaa voli da prevodi kao Lek za dušu. I tako sam juče, u nastupu neke očajničke potrebe za novom muzikom, manijakalno pretraživala sve postojeće i nepostojeće sajtove da bih došla do Sendmenovog solo albuma, koji naravno nisam našla, ali barem sam skinula onih 9 pesama koje postoje na YouTube-u i jednu od Morphine-a koju nisam znala od pre, pa ih sad vrtim u krug. Tekstovi me, kao i obično, oduševljavaju. Ta jedna koju nisam znala od pre je jako zanimljiva, a završava se sa stihovima koje sad non-stop pevušim: If she hadn't waited, then they couldn't say it. A virgin bride is a virgin widow today. Zanimljivo, zar ne?

Osim Morphine-a, i dalje me drži opsesija za kuvanjem i trošenjem enormnih količina maslinovog ulja, samo zato što obožavam taj miris. Danas sam pravila juneći ragu i skromno ću reći da me sad svi obožavaju i dižu mi oltare po kući. Okej, preterujem, ali dopalo im se. Mami pogotovo, jer više ne mora da kuva, a ja pravim tako neke egzotične stvarčice, pa svaki dan probamo nešto novo. Dopada mi se kad probam nove stvari, nekako i dosadni dani postanu za nijansu bolji. Čini mi se da sam ih ipak nekako iskoristila. Ili je ipak i kuvanje jedan od mojih cures for pain kojih imam previše ovih dana, ali neka, za sada pomaže. Skreće misli sa stvari sa kojima trenutno ne mogu i ne želim da se borim. Videćemo dokle će to trajati.

Još jedna od stvari koje planiram da koristim kao "lek za dušu" čim se za to ukaže prilika biće učenje francuskog u Francuskom kulturnom centru. Našla sam kurs i samo čekam septembar da se prijavim, i oktobar da se upustim i u tu zanimaciju. Za nju sam sigurna da će trajati tri meseca, po programu, a onda ću da vidim mogu li odmah da krenem dalje. Oduvek sam želela da naučim francuski, a sad napokon imam vremena, i dobar razlog sa to. Meni se barem čini da je dovoljno dobar.

Opet, koliko god se ja trudila da zaokupim misli hobijima i učenjem podsvest mi to ne da. Ponekad se desi da pomislim na to od čega bežim, a onda samo uzmem prvu stvar koja mi je pri ruci i počnem neurotično da se bavim njome. Jedini problem kod toga je što noću, kad napokon zaspim, nemam čime da se zabavim u snu, onda kreću košmari i blamiranja zvana pričanje u snu. Moram reći da to nikako nije lepo kada ostanete da prenoćite kod brata posle "lude i nezaboravne" večeri. Ali, što mi reče Anja koja nije ja, dobro je da je to bio brat od tetke, a ne neko drugi ko bi moju slabost vrlo lako mogao da iskoristi za zafrkavanje ili nešto još gore.

I tako, ne znam zašto sam ja sad ovo napisala, kad nisam baš neki pobornik iznošenja nasumičnih činjenica iz života na Internet, ali dešava se i meni, izgleda. Izgleda da je moja potreba za pisanjem zapravo bila samo potreba za udaranjem jagodicama prstiju po tastaturi i još jedan od mnogih cures for pain, a kao što možete primetiti ne libim se da ih upotrebljavam ovih dana.


A evo i te čuvene pesme:

I propose a toast, to my self control
You see it crawling, helpless on the floor
 

I'm back and I feel like crap

Došla sam. Posle nedelju dana provedenih na selu gde sam skupljala seno, vozila se traktorom, bila sprečena da jašem i čula neke vesti koje nikako nisam želela da čujem posle kojih sam besciljno šetala po šumi i uspela da se izgubim; posle još nedelju dana provedenih na jedrenju sa tatom, posle dva sanduka vina, jednog apsinta, dve flaše viskija i jedne ruma i mnogo, mnogo džeza - tu sam, u Beogradu, a pluća mi se pune ovim smogom koji mi je tako nedostajao.

U stvari, verovatno mi nije nedostajao Beograd, nedostajao mi je osećaj koji imam ovde. Nekako mi se činilo da će sve biti mnogo lakše onog trenutka kada uđem u svoj stan, presvučem se i onda izađem i krenem da hodam poznatim ulicama ka poznatim licima. Nije tako. Potpuno je isto, bila ja na sred mora u jedrenjaku sa tatom, ili u sred Knez Mihailove okružena masom ljudi. Isto je. I ovde teram suze da pođu niz moje obraze misleći da će mi tako biti lakše isto kao što sam to radila dok sam ležala na palubi sa flašom vina u ruci i gledala u tmurno nebo. Isto je. Nije bitno da li sam tamo ili ovde, kada me svuda progoni taj jebeni osećaj patnje i bola koji bezuspešno pretvaram u tupost i prazninu.

Govore mi da će to proći, da uvek prođe, da mi samo treba vremena, a ja klimam glavom. Tupo klimnem glavom da bih već sledeći trenutak razmišljala o tome kako je život jedno veliko sranje i kako nije fer. Nije kao da to nisam znala ranije, ali sada mi se to pokazalo kao nikad do sada. Mogla sam da osetim taj prokleti život u svom svom prividnom sjaju kako mi izmiče iz ruku, kako polako klizi niz moje prste u ponor, a ja sam ostala na ivici da ga gledam kako pada i pokušavam da se nateram da zaplačem. Još uvek stojim tu i plašim se. Plašim se onoga što sledi, plašim se svakog koraka unazad koji treba da napravim da bih se odmakla od ivice i nastavila nekim svojim putem. Plašim se da ću tako zaboraviti, da će se nešto promeniti, da će uspomene krenuti da blede... Osim toga, plašim se onoga čega ne bi trebalo da me bude strah. Plašim se rečenice kojom me svi teše: Sve će biti kao i pre, videćeš... A ja ne želim da sve bude kao i pre, to jednostavno ne bi bilo u redu, ili se meni barem tako čini. Zato neću da se pomaknem od ivice, a moram... Znam da moram.

I sad pišem ovo, a ne znam zašto pišem. Pisala sam i tamo. Pisala sam svaki dan po nešto, ali svaki put je ličilo na ono prethodno, sve su to bile nijanse istog osećanja koje me progoni, i očigledno će me progoniti još neko vreme. Ne znam šta da radim sa time, pa ću pustiti In a Sentimenal Mood, uzeti čašu vina i spustiti roletne, pa možda i prođe samo od sebe.

Za kraj, jedna rečenica koja mi se vrzma po mislima ovih dana: Dying changes everything.  

Imam 17 godina i život pred sobom

"Imala je 17 godina i život pred sobom", citiram Safona u mislima i ponekad izmenim tu rečenicu u: Imam 17 godina i ceo život pred sobom. Ne osećam se starije nego što sam bila pre tačno sat vremena i 12 minuta, osećam se potpuno isto, ali i nekako drugačije. Dopada mi se ovaj 17. rođendan. Pevušim ceo dan Girl, You'll Be a Woman Soon i ne želim da prestanem da je pevam, želim da zauvek imam 17. i ceo život pred sobom. To mi savršeno odgovara.

Osećam se kao da je sve nekako mnogo svetlije i drugačije nego što je bilo i kao da je sve moguće učiniti. Osim toga, ovo je poslednja godina koju ću moći da provedem ne razmišljajući o ličnoj karti na kojoj sam ispala kao E.T. - bolje bi mi bilo da je dobro iskoristim. Želim toliko stvari ponovo da uradim, a opet želim i toliko mnogo njih da probam. Želim ponovo da igram na ulici ispred Platoa, želim da se vrtim uz krug uz ABBU, da vičem stihove Darka Rundeka, da pijem čajeve u enormnim količinama, da plačem od sreće, da sedim na krovu, pevam i skačem, da vičem odatle I'M THE KING OF THE WORLD, želim da putujem i ponovo vidim Van Gogove slike, da recitujem Bajronove stihove u snu, da se prskam po sred Knez Mihailove u 5 ujutro i da trčim, iako celu noć pre toga nisam spavala. Želim da me ponovo zapljusne okean, iako je neverovatno hladno i padao je sneg. Toliko toga želim da se trenutno bojim da neću stići sve da uradim kad ovako krenem da nabrajam, ali onda opet u glavi čujem eho Safonovog citata, i sve je u redu.

Sve je u savršenom, haotičnom redu. Baš onako kako ja volim, kako treba da bude. Zato mi se i dopada ova godina, baš je lepo počela. Možda i previše lepo, ali o tome ću razmišljati kasnije. Sad je bitno da ja imam život pred sobom i da mogu od njega da radim šta god poželim, jer tek treba da ga načinim onakvim kakvim mi se dopada. Imam toliko izbora, i ne plašim ih se više. Sada se osećam samo neverovatno slobodno.

U sebi i dalje pevušim Girl, You'll Be a Woman Soon i razmišljam zašto ne bih mogla da je pevušim uvek. Nije kao da bilo ko može da promeni moju theme song u nešto drugo, ako ja osećam da je ova prikladna i savršeno opisuje nešto što ja mislim da ću uvek osećati. Želim to uvek da osećam. Lepo je.

Laku noć sad, čeka me neki novi dan i život.

P.S. Zar nije zanimljivo koliko muzika utiče na naše živote, u toliko postova mi se pominju pesme da je to neverovatno?

Nastavak, opet tok misli

Žurka preživljena bez većih posledica. Došla sam kući pre ponoći, a on se pojavio nešto posle mog odlaska. Kad sad pogledam, nije ta žurka ni tako loše prošla. Puštali su Rundeka, igrala sam, vrtela se u krug i vikala u sred vinarije: Ti si premlada, a ja sam prestar za čekanje... To je meni sasvim dovoljno da mi ne bude dosadno. Osim toga, ljudi su bili nekako normalniji nego inače. Barem dok sam ja bila tamo, ono što se dešavalo posle me ni ne interesuje preterano.

Posle žurke se dešavalo svašta nešto i opet mi se nije spavalo, ali sam danas spavala popodne, što obično ne radim.
 
Lajkovanje one slike je napokon gotovo, a Anja mi tako duguje tortu i prisni kontakt sa Brajanom, u najmanju ruku. Danas sam kliknula na toliko različitih profila i molila toliko ljudi koje ni ne poznajem da lajkuju sliku, da me vene na desnoj ruci bole i ne mogu više ni da gledam početnu stranu Facebooka. Ali dobro, vredelo je, sve je to zarad višeg cilja. Valjda će i uspeti.

Hm, ovaj post i nije patetičan. Verovatno zato što sam pobegla pre nego što sam mogla da budem razočarana i zato što se on nije pojavio. Mogla bih to češće da praktikujem. U stvari, mogla bih da prestanem da idem na žurke koje mi se ne dopadaju.

Sutra ću verovatno zaključiti kako ja zapravo želim da se socijalizujem i kako mi te žurke prave priliku za to. Ali neka, danas ću biti prisebna i trezvena. Ili ću se makar praviti da to jesam.

Eto! Drugi deo je gotov i ja se iskreno izvinjavam emotivnoj što nije dobila ono što sam obećala. Biće i toga...nažalost. Ima vremena. 

Doviđenja za danas. 

P.S. Postujem ovo tačno u 23.59, još uvek je sutra.  

Apokalipso sviraju

Crni i znojni anđeli.

S cvjetom u kosi

Ritam te nosi

Dobiću sve što zaželim 

 

Tok misli i najava za sutrašnji program

15 profila na Facebook-u, a od toga nijedan na moje ime i prezime. Sve neki lažni profili da bih sa njih terala ljude da lajkuju Anjinu sliku. Osećam se blago šizofrenično i poprilično poremećeno.

Ne mogu više da pišem W i X tamo gde ne treba samo da bi moja uloga male Zemunke uspela, ali opet, neizmerno želim da Anja dobije tu nagradu, ili barem priliku za intervju. Posle lajkovanja više ništa nije u mojim rukama.

Nervira me što se sada sve živo održava na Facebooku. Ja nemam nalog tamo i nemam nameru da ga pravim. I šta onda, kad bih htela da se takmičim u nečemu, ili postanem član neke online stvarčice, ne bih mogla, jer nisam dovoljno kul...? E pa neću da napravim nalog - take that!

Sutra, odn. danas, još jedna žurka. Ne znam zašto radim to sebi. Doći ću kući pre ponoći, potpuno ubijena u pojam, sešću za računar i napisati još jedan patetični post, kao što to obično i radim. Ali opet, ide mi se tamo, jer uvek imam neki utisak, ili je to ipak nada, da će ovog puta biti drugačije. Da će se on jednog puta ponašati normalno. Onako kako se ponašao dok smo bili u Londonu. Naravno, ništa od toga, ali ja opet idem, i opet se razočaravam po hiljaditi put.

Nervira me što se ljudi prilagođavaju okolini u kojoj su, nervira me što se prilagođavaju ljudima. Zašto svi ne bismo bili onakvi kakvi zaista jesmo jednom u našim prokletim životima, i poštedeli ostale mozganja o tome kakvi smo zaista?

Gleda mi se House, pa ću verovatno sad ubaciti 5. sezonu u DVD plejer i gledati je do jutra. House je zgodan za neka razmišljanja, a da nisi ni svestan da razmišljaš bilo o čemu osim o tome koliko voliš njegovo prijateljstvo sa Wilsonom i svaku sarkastičnu opasku koju on izgovori.

Opet mi se ne spava, kao što se da primetiti. Više nema škole, tako da nije u tome problem. Ne znam šta je, ali nervira me. Osim toga mi je i neizmerno hladno, a jun je, i trebalo bi da bude jako toplo, da se borim protiv komaraca i spavam sa otvorenim prozorom.

Mada, nije ni ovo leto loše. Promenljivo je, a ja volim promenljive stvari. Sve što je uvek isto i ne pomera se, ne ide nikuda me plaši. Ne volim konstante.

Okej, sad shvatam koliko je sve ovo jedan "stream of consciousness" post, ali neću ga brisati. Neka ga, čisto kao najava za onaj koji ću napisati posle žurke.


Laku noć.

Rastanci i moja slabost

Ubacujem "9" u mini-liniju i pojačavam dok na displeju ne piše 9. Preglasno je, ali ostaviću tako da bi sve bilo u znaku devetke. Ne osećam se baš dobro. Zapravo, osećam se prilično loše i podložno deluzijama. Zato sam i ubacila Damienov CD, u potrazi za nekim odgovorom.

Kreće 9 Crimes, a ja je proživljavam na toliko različitih načina i nivoa, da je to već postalo prilično uvrnuto. I uz nju dolazi toliko flashbackova da se ponekad zabrinem. Nešto čudno se dešava izmežu mene i te pesme svaki put kad je čujem ili prizovem mislima. Prizvala sam je i sinoć, na žurci. I preksinoć, na još jednoj žurci.

Ljudi odlaze, a ja ostajem ovde i gledam njihova leđa dok koračaju ne osvrćući se za sobom. Zašto bi se i osvrtali, kad neće videti ništa što žele, kada za sobom ostavljaju pustoš dok ceo jedan novi svet čeka da bude pokoren? Ja ostajem u toj pustoši, okružena crnim ništavilom i šapućem u vetar nadajući se da će te reči možda dopreti do svih koji odlaze, koji su već otišli, da će oni čuti da ih volim i da mi već nedostaju, da hoću da se vrate. Ali izgleda da nijedan šapat ne dopire do njih, možda čuju samo poneko šuštanje vetra i pričini im se moj glas koji oni ignorišu i pripisuju nostalgiji. Nije to nostalgija, to sam ja koja vapim za njihovim povratkom. Ne mogu više da stojim u svojoj crnoj haljini okružena ništavilom i da čekam nešto za šta znam da se neće desiti. Ne mogu više da gledam tuđa leđa i šešire koje stavljaju na glavu u znak pozdrava, a da ne potrčim za njima i ne povučem ih za ruku i kažem im da su mi potrebni, da ne želim da idu, iako znam da je to bolje za njih. Ne mogu sve to, ali moram, jer ne mogu da sputavam druge zbog svoje sebičnosti. Staviću ponovo ljubičastu senku, obući ću crnu haljinu i ispratiću ih najbolje što umem, opet ću šapnuti nešto vetru u nadi da će on to možda odneti do pravih ušiju, a onda ću nastaviti da stojim tu, plakaću koliko god hoću bez ustručavanja i čekaću da se šminka napokon razmaže.

Sve je to lako napisati, ali juče je bilo tako teško ispoštovati i napravila sam grešku. Prijatelj odlazi, a ja plačem pre vremena. Pred njim. Pokušavam da se šalim i da nateram suze da prestanu da se kotrljaju niz moje obraze, ali ne mogu. Dovoljno je samo da ga vidim i one naviru, potpuno nekontrolisano, a meni kroz glavu prolaze slike našeg druženja. Prestanem da plačem na kratko, a onda neko nešto kaže i ja krenem sve iznova, i iznova, bez prestanka. Odlazim ranije, pokušavajući da pobegnem. Potpuno izgubljeno silazim u podrum, umesto da izađem iz zgrade, a onda se ponovo penjem i istrčavam zarivajući lice u šake. Ne mogu više da sedim tamo i da ga gledam, da gledam kako on polako odlazi, kako nestaje pred mojim očima. Nisam dovoljno jaka za tako nešto, previše sam sebična.

9 Crimes se završava, pesme se smenjuju. Svaka u mom umu ima neko značenje koje sam ja verovatno pripisala iz puke želje da se sa bilo čime poistovetim i osetim ljudski. Plačem uz Rootless Tree i gotovo da mogu da osetim delove svog tela kako krckaju, vičem zajedno sa Damienom "Fuck you, fuck you, and all we've been through. I said leave it, leave it. It's nothing to you. And if you hate me. Then hate me so good that you can let me out. Let me out of this hell when you're around." Hoću da kažem to nekome, ali ne mogu. Hoću da uradim nešto, a ruke kao da su mi vezane, a usne prilepljene jedna za drugu. Suviše sam slaba za sve što naumim, i to se obistinilo na žurci prekjuče. Oh, kako je to veče propalo. Gotovo da sam mogla da vidim obećanja koja sam sebi zadala kako se razbijaju pred mojim očima, a nisam čak ni bila kriva za to. Barem ne u potpunosti.

Prolazi još nekoliko pesama i ja ih povezujem sa raznim događajima i osećanjima. I onda dolazi Accidental Babies i ponovni flashback na žurku. Osećam se potpuno rastrzano dok je slušam i muka mi je. Muka mi je od svoje proklete slabosti i gluposti. Muka mi je jer ne radim ništa što želim, i previše mislim o tuđim osećanjima ne obraćajući pažnju na svoja. I znam da je sve to kontradiktorno u odnosu na sebičluk koji sam si ranije pripisala, ali tako je. Ne želim da povredim nekoga, a povređujem sebe iznutra na toliko različitih načina. Povređujem se dok pišem ovo i slušam jednu pesmu stoti put, pokušavajući da shvatim nešto nedokučivo. A najgore od svega je što bih sve ovo mogla da prekratim jednim postupkom ili jednom rečenicom. I onda se samo vraćam mislima na prokleti London i proživljavam pesmu sa takvim ogorčenjem, besom na sebe i nekom melanholijom koju stalno osećam. "And does he drive you wild, or just mildly free... What about me?", ponovo šapućem vetru u nadi da će čuti onaj ko treba da čuje, jer nemam snage da odem, protresem ga i kažem mu to sama. Nemam snage da uradim ono što želim, ali imam snage da se pravim i lažem sebe i druge svaki dan.

Suviše sam slaba za sve što naumim.

Voodo Chile, energy boost, Eric Clapton

Niko ne može da zamisli kakav neopisivi energy boost sada osećam. Ne spava mi se, ali nije to više ona mučna nesanica koju sam osećala ovih dana. Ne, ne, za ovo je kriv Eric Clapton zajedno sa Winwoodom glavom i bradom. Upravo sam dotrčala od Arene kući (da, zaista sam trčala) dok je u slušalicama svirala Voodoo Chile. Sve je tako savršeno, a ja dugo nisam bila ovako srećna i mislim da će me ovo dovoljno dugo držati. Barem da preživim ovu nedelju bez većih posledica, a posle će sve biti ponovo u redu.

I pišem ovo, a i dalje sam pod utiskom, i dalje se osećam da mogu da trčim do kuće dok napolju čiste ulice. Želim da Erik svaki dan dolazi ovde, i da svira, svira, svira. I da peva. I da sve bude baš onako kako je bilo na koncertu dok sam stajala sa glavom zabačenom unazad na Anjino rame i njihala se kao da ništa osim pesme nije bitno. Želim da se te pesme nastavljaju, jer ima još tako puno stvari koje ja želim da čujem i da ih slušam iznova i iznova. Uvek. Nikad mi neće dosaditi.

Volela bih da mogu ponovo da izađem iz Arene čisto da bih mogla da se njišem dok pevušim Laylu, a da svi misle da sam pijana, iako nisam okusila ni trunku alkohola, a jedva i da sam jela danas. Hoću da me uvek drži ovaj neopisivi osećaj. Ne sme da prođe, jer je tako lepo kada je on tu.

Voodoo Chile ponovo ide u pozadini, a ja se i dalje osećam tako divno high i puno energije. Možda ću čak uzeti i da učim srpski odmah, a možda ću samo nastaviti da slušam Claptona i Winwooda do besvesti. A možda uradim i jedno i drugo.

Ko zna... Svašta taj Clapton može da uradi čoveku.

Because I'm a voodoo chile 
Lord knows I'm a voodoo chile  

Nesanica, škola i jedan test iz književnosti

Opet mi se ne spava. Juče sam ostala budna do 8 ujutro da bih zaspala na dva sata. Kako je krenulo, i danas ću tako, ali postoji tu jedan problem.

Vidite, ja sutra treba da idem u školu. Okej, idem popodne, ali pre toga treba čudesno naučiti fiziku, izvesti Stelu u šetnju i otići u prokletu Filološku. Ne mogu više da gledam tu zgradu. Moram da pobegnem od nje što dalje i da ne gledam više sve one ljude. Ne priča mi se više sa njima, ne ljubi mi se bez razloga samo da bih se kao pozdravila sa nekime. Ne radi mi se ništa što svi u toj školi rade. I koliko god im ja to puta rekla, oni meni kao da ne veruju. Možda misle da sam malo luckasta... Ili ne znam ni ja šta.

A onda kad se vratim iz škole, opet me čeka ona. Sakrivena među stranicama knjiga za latinski, istoriju, biologiju... Uvek je tu. Pogotovo ovih poslednjih nedelja kada svi od mene očekuju da se ubijem od učenja da bih, je l' te, nabudžila svoj dragoceni prosek. I ja sve to radim, a ona se pojavi jedna Željka koja mi na godišnjem testu iz književnosti da 3, jer je nju mrzelo da okrene stranu i vidi još dva paragrafa. Sve to revidira još dve žene, i nijedna ne primeti. Zašto bih se ja trudila, učila konstrukcije akuzativa sa infinitivom kada će se uvek naći neka Željka i uništiti me na neki način.

Okej, znam da preterujem. Ali zaista me svi nerviraju. Mene nije mrzelo da podebljam sve hemijskom da bi se dobro videlo, a nju je mrzelo da okrene stranu. To je 2 minuta posla. Nije problem u tome što sam ja dobila 3, nego što je to bilo na sastavu koji je dobar. Problem je u tome što mi sad verovatno niko neće opet pregledati taj sastav, jer nikoga nije naročito briga za učenike. Važno da su oni prebrodili te godišnje i nekako ih pregledali.

I tako podigoh mnogo frke ni oko čega. Što inače retko radim, ali ovo me nekako baš uzrujalo.

Pa dragi čitaoci, wish me luck ove nedelje. Ako je ne preživim, znajte da je moja teorija tačna i da je program Filološke gimnazije jedan od jahača Apokalipse. Pa, beware!

Odoh sad da pustim Sleep, Don't Weep i da probam da spavam.

Sleep, don't weep, my sweet love
My face is all wet 'cause my day was rough
So do what you must do to find yourself
Wear another shoe, or paint my shelf
 

Is that alright, yeah? ...No.

Slepoočnice mi pulsiraju od bola, a ja nabacujem neki veštački osmeh. Klimam glavom, slušam ih kako pričaju neke glupe priče i odlazim u kuhinju. Otvaram fioku da bih našla nešto protiv glavobolje. Nema ničega. Stavljam vodu za čaj i sedam na pod. Voda kaplje iz česme, a ja se koncentrišem na taj zvuk. Bol je i dalje jak. Uzimam kašiku crnog čaja i gledam ga kako pluta po površini vode. Primamljivo miriše.

Drugarica viče iz druge sobe, ja je ignorišem. Ne priča mi se. Opet otvaram fioku nadajući se da se neki lek čudesno stvorio u njoj. Opet nema ničega što bi mi pomoglo. Nervozno prolazim prstima kroz kosu i primičem nozdrve svom čaju. Gotov je! Cedim ga u šolju i primičem je ustima. Već sa prvim gutljajem osećam nekakvo olakšanje i leđima se naslanjam uza zid. Otpijam još jedan gutljaj i puštam telo da sklizna do poda. Ostajem tako da sedim i pijem čaj.

M. ulazi u kuhinju. Prolazi pored mene i nonšalantno mi prolazi prstima kroz kosu. Prvo ignorišem, a onda podignem glavu i nasmešim se. Ovoga puta ne veštački. Uzvraća, a onda uzima karte. Oduvek sam mrzela da se kartam, tako da je unapred odlučeno da neću poći sa njim.

Gledam u M. toliko dugo da on seda pored mene i prebacuje ruku preko mojih ramena. U sebi pevušim 9 Crimes. On ne zna reči, pa samo pevuši melodiju. Naslanjam glavu na njegove grudi i sklapam oči. Stavljam ruku na njegovo krilo, a dlan mi je okrenut na gore. Glava i dalje neizmerno boli, a misli koje je zaposedaju postaju sve tamnije. 

Uranjam licem duboko u njegov zagrljaj i čekam da bol prestane. Dlan mi je i dalje u istom položaju, okrenut na gore. M. me nežno miluje po leđima, a u drugoj ruci još uvek drži karte. Ipak je ovo trebalo da bude nekakva žurka na našem grupnom putovanju.

Bol još uvek ne prestaje. Pevušim, a onda čujem zvuk rasipanja hartije po podu. M. spušta ruku na moj dlan. Njegova majica je mokra na mestu gde je položena moja glava. Karte su bačene.

Bol još uvek nije prestao.

Kaleidoskop

zaIzgubila sam se negde. Nisam više sigurna gde mi je glava, a bogami ni srce. Sve se pomešalo, odlutalo svojim putem, a ja stojim u mestu. Imam osećaj da stojim u centru nekog kaleidoskopa koji nikako ne razumem, suviše je šaren i komplikovan, i stalno se menja. Samo ja stojim. U tom svom stajanju ponekad pokušam da uhvatim deo kaleidoskopa sastavljen od ogledala, ponekad se trudim da shvatim zašto se ne pomerim, ponekad probam da ubijem vreme, a najčešće samo stojim i zadivljeno gledam oko sebe. Divim se tim bojama koje verovatno nikad neću do kraja razumeti i od kojih ume da mi bude muka ako ih previše dugo gledam. Onda odlučim da pogledam malo u svoja stopala i pokušam da zakoračim, ali noge su mi suviše teške za pokret, a misli suviše lagane da bi uspele nešto da promene. I tako u krug. Napravim tako svoj kaledioskop emocija i misli, ali u njemu se niko ne gubi. Izgleda da nije dovoljno šaren i privlačan. Pokušam tako da ga nakitim rečima, ponekad teškim, ponekad poletnim, nadajući se da će one nekog privući poput neke svetlucave reklame. Izgleda da ni to nije dovoljno.

Onda ponovo krenem da gledam oko sebe, boje me zbune, pogled pada na stopala. Možda problem mog ličnog kaleidoskopa nije u tome što nema dovoljno boja, možda ih ima previše. Možda je ljudima teško da gledaju u sve te proklete boje i trude se da pobegnu od njega. Možda bi trebalo da sklonim svetlucavu reklamu i ostavim ga onako običnog i tamnog kakav bi bio da se ja nisam previše trudila da ga promenim i učinim privlačnim...Možda, možda, možda...

Možda bi sad trebalo da pomazim psa i odem da spavam jer kaleidoskopi očigledno nisu nešto čime bih ja trebalo da se bavim. Možda.

Očekivala sam barem da čujem svoje ime. Jednom.

Moj zločin: pisanje

"If I don't write to empty my mind, I go mad", reče Bajron, a ja sa poistovetih čim sam pročitala. Ne pišem jer volim, ne pišem jer mislim da je lepo, pišem jer ne znam šta bih bez toga. Pišem jer bih poludela od svih ovih polumisli i misli koje se roje mojim haotičnim umom, a dugo nisam pisala. Ni reč.

Ni jednu jedini reč nisam stavila na papir jako dugo, previše, i već osećam prve znake tog ludila o kome je Bajron pričao. Osećam da se misli mešaju, gube, ideje nestaju, krajevi priča se menjaju, stihovi gube smisao, a ja ludim. Volim haos, ali ponekad ga je potrebno oterati, čisto da bi se stvorilo mesto za jos haosa, a mesta nikad nema, pogotovo kad ne pišem. 

Sad pišem i već osećam kako se stvari sređuju. Mali deo haosa je sada ispisan, uskoro će biti zaboravljen, a već imam neke ideje. Jedna priča je upravo dobila kraj, a samim tim stvorila mesto za još neku. Tako to ide, začarani krug pisanja koji ne možete prekinuti, a kad probate, on postane samo čvršći, barem u mom slučaju. 

Ali nije pisanje samo začarani krug, meni predstavlja mali zločin. Osećam se kao zaverenik svaki put kada stavim reč na hartiju, čak iako to uradim bez poente, kao što najčešće činim. U stvari, moj zločin jeste kada pišem bez poente, bez smisla, za sebe, da ne poludim. Da ostanem ja. 

It's a small crime, and I got no excuse.  

Ne znam. Nista ne znam.

Pisem dramu, ne znam zasto je pisem. Ne znam da li cu je ikad zavrsiti. Ne znam kako bih volela da bude rezirana. Nista ne znam. 
Ne znam kako da odbijem ljude kad ponude da mi pomognu, iako meni pomoc nije potrebna. Ne znam. Ne znam. Ne znam.

Previse cesto izgovaram te dve reci, iako postoje stvari koje znam. Imam neku neverovatnu potrebu da kad i znam odgovor, ja cutim. Suvise me zanima sta drugi zele da kazu, volim da osluskujem tudje misli, i onda nekako zaboravim svoje. Ostanu zaturene u jednoj od mojih mozdanih pregrada, potpuno zaboravljene. Ponekad se nakupi i prasina na njih, ponekad ja izgubim kljuc za njihovu fioku, ponekad ih samo izbrisem. Ne znam zasto to radim. Sve je to u redu kada ja te misli hocu da zaboravim, ali ima i onih koje nekako same, greskom mog uma nestanu. Zato ponekad imam osecaj da treba da kazem to sto ja znam, mislim i osecam. Ali, eto, ne znam zasto ih ne izgovaram. 
Ironija svega je sto ja ne volim rec NE, volim rec ZNAM, doduse. Ali kombinaciju te dve reci ne volim preterano. Zasto je onda deklamujem ovih dana kao neku svoju molitvu, a nemam kome da se molim. Nemam kome da izgovaram te dve, meni tako omrazene reci.
Ako ste stigli do kraja i zapitali ste se koja je poenta ovog bloga. Naslutite sami moj odgovor, mislim da vam nece biti tesko.

Kasnjenje. Bilo je VREME da kazem nesto o tome. Znam da kasnim, dragi prijatelji. Znam.

Punctuality is the thief of time.

To je moj izgovor za kasnjenje. Nazovite me opsednutom, ali Oskar je bio u pravu. Zelim da kasnim, zelim da svim vremenom ovog sveta mogu da raspolazem onako kako ja hocu. A ja hocu da citam knjigu 15 minuta duze, hocu da spavam do podneva, hocu da sedim u parku ceo dan, iako to znaci da cu kasniti, a kasnjenje, valjda, nije dobra osobina.

Sta fali kasnjenju? Pre neki dan mi je jedan drug rekao da dolaskom na vreme mi iskazujemo postovanje osobi sa kojom se vidjamo i tako te gluposti. E pa, ja necu da iskazujem postovanje tako. A realno, ko kaze da ja nekog moram da postujem ako se vidjam sa njim u ugovoreno vreme. Mozda je ovo sebicno, ali ja postujem svoje vreme i samo ja njime raspolazem i samo ja mogu da budem izgubljena u SVOM vremenu. Niko vise. Valjda bi svako trebalo da postuje svoje minute, sate, godine. Nisam ja nikakav bog da raspolazem tudjim vremenima i organizujem ih, zar ne?

Meni sve ovo deluje tako logicno, ali mene ljudi i dalje napadaju zbog kasnjenja. Ne znam zasto. Ne radim ja to namerno, samo se zanesem i nesvesno raspolazem svojim vremenom na nacin koji se meni dopada. Ne bi mi smetalo kada me neko ne bi cekao mojih akademskih 15 i kada bi mi javio da nece da se vidja sa mnom ako cu kasniti. Ne kazem da bih prestala da kasnim, kazem da mi ne bi smetalo. Obratite paznju na tu vaznu razliku.

Necu da se odreknem svog prava na vreme, necu nikog drugog da teram da postuje moju odluku, ali necu da se odreknem onoga do cega mi je stalo. Ja sam Lord Henri u malom, kasnim iz principa, a taj princip je da je tacnost kradljivica vremena. 

Do sledeceg zakasnelog posta...

Detinjarije i uzivanje

Nije li lepo umazati se temperama?

Danas sam, sa sestrama od tetke, pravila neke stvari za Svetosavski vasar. Napravile smo jednog leptira i Pinokia od kartona, ali meni je od svega toga najlepsi bio proces pravljenja. Trenutak kad mi je Vera rekla da sam se umazala, i kad sam ja pogledala svoje plave ruke je meni bio neprocenjiv. Tako volim da se igram, da bojim, da ne pazim na cistocu svojih ruku i na to da li imam plavu mrlju od tempere na nosu. Bojenje, crtanje, pevusenje Layle dok pijuckam caj i saram leptirova krila - to moj dan cini lepim.

Ali, nisam se ja toliko zabavila samo zato sto sam pravila igrackice od kartona, nego zato sto sam ih pravila sa njih dve. Bilo je tako lepo piti caj izmedju pravljenja leptira i Pinokia i smisljati sta cemo da napravimo sledece, slusati njih dve kako se domundjavaju u svojim keceljicama koje nose kada boje temperama. Bile su tako slatke, tako male, a ja sam se osetila kao deo njihovog sveta. Mozda sam se malo i zanela u sve to, jer sam posle morala dobrano da izribam nos da bih koliko toliko pristojno izgledala za vracanje u ovo sivilo iz njihovom malog, ususkanog sveta u kome sam se osecala zasticeno.

Sad, kad sam opet u nasoj dimenziji i dok razmisljam o danasnjem danu, shvatam koliko je bio lep, neponovljiv, neprocenjiv. Poceo je vrucom pogacom i soljom crnog caja, zavrsice se dobrim filmom, po svemu sudeci, a izmedju ta dva sam otputovala u drugi svet, dobro se zabavila i vratila se. La vita è bella.

Ogorceno izivljavanje, ocaj i tako te reci...

Uhvatila sam sebe juce kako pisem pricu o ubici, to mi se jos nikad nije desilo. Imala sam ubice u svojim spisanijama, ali nikada nisu bile glavni likovi. Nekako su se uvek provlacile kroz fabulu, gotovo neprimetno, ali dovoljno da budem svesna njihovog postojanja. Ali, ovaj put bilo je to i suvise naglaseno, od ubice sam napravila protagonistu, a zrtve su bile samo neprimetni lesevi. Nekako mi to ne lici na mene, cudno je, ali desilo se. Ne znam da li da nastavim da pisem tu pricu, verovatno hocu. Ne moze da bude losa, samo zato sto je drugacija, bas naprotiv... Uostalom, tako dugo nisam napisala nista sem bloga, pa je ovo jedno pravo malo osvezenje.

Sad, kad sam zavrsila sa obavestavanjem mojih imaginarnih citalaca o svom pisanju van bloga, mogu opet sebi da dopustim da se izivim ovde, i da pisem o glupostima u vezi sa sveopstim osecajem sete koji me unistava jos od Londona. Mozda taj put u London i nije bio tako dobar, kad bolje razmislim. Unistio mi je prosek u skoli, to svakako. Sada sam u nekom konfuznom raspolozenju, koje pokusavam da shvatim danima, ali nikako nije dobro. Neprestano mi se spava, i neprestano me boli glava. Ali opet, bilo je to najlepsih 15 dana u mom zivotu. Kada tako pogledam, vredelo je, makar provela narednih 150 dana pateci za tih 15. Nije to ni tako velika cena, zar ne? Meni se barem cini da nije, ali mozda sam ja i pristrasna. Volela bih da mi neko kaze da li sam u pravu, ili nisam. To bi mi malko sredilo misli, verovatno... Ali nemam koga da pitam, niko ne shvata to putovanje ovako kako ga ja shvatam, svima nedostaje, ali nedostajala im je i kuca, nedostajali su im i ljudi. Meni nisu, kuca ce uvek biti tu, ljudi ce uvek biti tu, savrsenih 15 dana u Engleskoj nece. Nikad vise. Mozda ce doci jos neke 2 nedelje provedene tamo, ali to nece biti MOJE dve nedelje, PRVE dve nedelje.

Tek sad, posle duzeg monologa, shvatam da ja ovih dana pisem samo o tome. Da ja, inace, pisem samo o tome. Pocecu i sama sebi da dosadjujem sa kukanjem. Idem sada da ucim, i da se pravim da ja svoj zivot vodim po nacelu carpe diem, iako i nemam bas sta da zgrabim ovde, ovog kisnog dana.

Borba za opstanak, ili tako nesto.

And she fights for her life as she puts on her coat.

Tako nekako se ja osecam ovih dana, kao da se neprestano borim za opstanak, za zivot. I placem dok ovo pisem, a ne znam zasto. Nije moj zivot los, ili tako nesto, samo se meni nista ne dopada. Sve je nekako besmisleno, bespotrebno, suvisno... Da, to je ta rec, suvisno.

Nisam se tako osecala u Londonu, tamo sam imala utisak da sam bas tamo gde treba da budem. Gde pripadam. Nije li to cudno? U tudjoj zemlji osecam ukorenjenost, a ovde samo dosadu, kolotecinu, i setu. Seta. Doslo je vreme za nju, sada mogu cak i otvoreno da pricam o njoj pred svima. Ne moram vise da se pretvaram da mi je Beograd nedostajao, da su mi ljudi nedostajali, da mi je ova zemlja nedostajala. Nisam ni pre morala, ali osecala sam neku obavezu. Da, ja sam osecala obavezu, a ja inace nikad ne mislim da sam obavezna da uradim bilo sta, osim onoga sto istinski zelim. Ovoga puta sam shvatila sta ta rec znaci, i nimalo mi se ne dopada. Ipak cu je izbaciti iz svog recnika. Suvise mi para usi kad je cujem, pogotovo posle ovoga.

Zapravo, sve reci na srpskom pocinju da mi paraju usi. Suvise su povezane sa obavezama, sa onime sto se od mene ocekuje, a ne sa onima sto ja zelim. Mozda sam se zato tako lepo provela u Engleskoj, nije bilo nikakvih ocekivanja, moto nam je bio go with the flow, i nije bilo nikakvih problema. Nikakvih sputavanja, nikakvih okova oko mog, sada bespotrebnog, postojanja.

Nedostaje mi ta neobaveznost koja je zapravo puna sitnih obaveza, koje se ne primecuju, jer su nam drage. Nedostaje mi osecaj slobode i pripadanja. Nedostaje mi sve to, nedostaju mi i ljudi, kao sto sam i pretpostavila. Sada samo spavam, i povremeno pojedem neku cokoladicu. Od svega ostalog mi je muka. Izgleda da je moja seta presla u neku hronicnu bolest, ili tako nesto. Polako, ali sigurno, pocinje da izgleda ozbiljno.

Poenta svega ovoga je da se ja osecam kao stranac u sopstvenoj drzavi. A, to boli. Istinski boli.

I tako cu sada da odem da razmisljam o toj boli, da se zakljucam u svoja secanja. To jedino i mogu, zar ne?

London!

There's a hole in the world like a great black pit, and the vermin of the world inhabit it...

No, there's no place like London!

Ne dopada mi se vise ovaj beogradski vazduh, nedostaje mi vlaga, nedostaje mi sivilo, nedostaje mi kisa. Nedostaje mi London. Nedostaje mi Engleska. Nedostaje mi onaj osecaj zivosti koji sam imala kad sam zakoracila u Atlantik ili kad sam stala na sivi plocnik podzemne zeleznice i osetila topao vazduh svuda oko sebe dok sam trcala na voz.

I vec mi na neki nacin nedostaju ljudi sa kojima sam se tamo druzila. Znam da cu ih vidjati svaki dan, ali isto tako znam da to nece biti isto kao tamo. Vec osecam da cemo se odaljiti. Ta prijateljstva nastala na putovanjima obicno dugo traju, jer najvise znate o coveku kad ga vidjate ceo dan, ali ova nece biti takva... Barem ja tako mislim.

Znam, nije jos uvek vreme za setu. Ne danas, sutra i prekosutra ce biti savrseno za to. Danas mogu samo da se prisecam, da se smesim, da zapisujem. Sutra cu da tugujem jer toga vise nema, jer mi je zivot ponovo u kolotecini, a danas cu da se pravim da je sve u savrseno dobrom redu kako mi dolikuje.

Do sutra, dakle.