Kasnjenje. Bilo je VREME da kazem nesto o tome. Znam da kasnim, dragi prijatelji. Znam.

Punctuality is the thief of time.

To je moj izgovor za kasnjenje. Nazovite me opsednutom, ali Oskar je bio u pravu. Zelim da kasnim, zelim da svim vremenom ovog sveta mogu da raspolazem onako kako ja hocu. A ja hocu da citam knjigu 15 minuta duze, hocu da spavam do podneva, hocu da sedim u parku ceo dan, iako to znaci da cu kasniti, a kasnjenje, valjda, nije dobra osobina.

Sta fali kasnjenju? Pre neki dan mi je jedan drug rekao da dolaskom na vreme mi iskazujemo postovanje osobi sa kojom se vidjamo i tako te gluposti. E pa, ja necu da iskazujem postovanje tako. A realno, ko kaze da ja nekog moram da postujem ako se vidjam sa njim u ugovoreno vreme. Mozda je ovo sebicno, ali ja postujem svoje vreme i samo ja njime raspolazem i samo ja mogu da budem izgubljena u SVOM vremenu. Niko vise. Valjda bi svako trebalo da postuje svoje minute, sate, godine. Nisam ja nikakav bog da raspolazem tudjim vremenima i organizujem ih, zar ne?

Meni sve ovo deluje tako logicno, ali mene ljudi i dalje napadaju zbog kasnjenja. Ne znam zasto. Ne radim ja to namerno, samo se zanesem i nesvesno raspolazem svojim vremenom na nacin koji se meni dopada. Ne bi mi smetalo kada me neko ne bi cekao mojih akademskih 15 i kada bi mi javio da nece da se vidja sa mnom ako cu kasniti. Ne kazem da bih prestala da kasnim, kazem da mi ne bi smetalo. Obratite paznju na tu vaznu razliku.

Necu da se odreknem svog prava na vreme, necu nikog drugog da teram da postuje moju odluku, ali necu da se odreknem onoga do cega mi je stalo. Ja sam Lord Henri u malom, kasnim iz principa, a taj princip je da je tacnost kradljivica vremena. 

Do sledeceg zakasnelog posta...

This is not America!

Ne znam da li znate pesmu This Is Not America (David Bowie i Pat Metheny), ali meni se ovih dana stalno vrti u glavi. I tako zelim svim ovim ljudima da kazem to, da vicem na sav glas: This is not America!




Ljudi, ovo nije Amerika, nikad nece biti. Iskreno, ja ni ne zelim da bude. Nervira me sva ta lazna ljubaznost, izvinjavanje do besvesti jer stenekog zgazili da biste se na kraju posadjali oko toga ko je koga zgazio. Nervira me lazno osmehivanje, licemerje, borba za mir dok se vode ratovi. Ne kazem ja da je u Sjedinjenim Americkim Drzavama toliko lose. Verovatno i nije, ali zasto mi od Srbije pokusavamo da napravimo nesto sto nije? Zasto svuda oko sebe cujem da se otvara jos neki lanac brze hrane ili da se otvara trzni centar na Kalemegdanu?! Recite mi, da li je to normalno ili sam jedina ja ovde nenormalna jer mislim da u Srbiji postoje stvari koje vredi sacuvati. Nisam patriota, nisam nacionalista, ali nisam ni glupa.


Lepo je Oskar Vajld rekao: America is the only country that went from barbarism to decadence without civilization in between. E pa, ljudi moji, mi za razlliku od njih imamo istoriju, zasto je tako olako odbacujemo, zasto je se odricemo? Da bismo dobili novi KFC, mozda? Ili da bismo usli u NATO? Nisam bas sigurna koliko je to dobro. Ne zelim da i mi zavrsimo tako sto nam se dopada kad nas neko pljuje i da ga zovemo da dodje opet. Razumem, bio je to Oskar Vajld, ali sumnjam da su njemu dozvoljavali da ih pljuje jer su znali da je genije, pre ce biti jer su glupi.


Bilo bi dobro kad bismo naucili da vrednujemo stvari koje valjaju i da njih preuzimamo. Ali mi ocigledno to ne umemo. Ovde se uvek vode ratovi, a mi jos uvek nismo nista naucili. Izgleda da ni necemo, uvek cemo biti oni koji se rukovode onom kud svi Turci tu i mali Mujo, samo sto mi nikad ne primetimo da nesto ne valja za razliku od svih tih Turaka. Mi smo oni koji slepo veruju, idu za svojim Carobnim Frulasem cak i kad on pocne da svira uzbunu za povlacenje mi ga pratimo, jer ne vidimo izlaz. Onda kazemo kako izlaza nije ni bilo. Bilo je izlaza, uvek ce ga biti, samo sto mi nikad necemo da prodjemo kroz najneuglednija vrata, iako su ona taj Izlaz koji nam je potreban i ne cujemo kad Frulas promeni melodiju i krene drugim putem.
 
Zavrsicu sa onime cime sam i pocela: This is not America!

Detinjarije i uzivanje

Nije li lepo umazati se temperama?

Danas sam, sa sestrama od tetke, pravila neke stvari za Svetosavski vasar. Napravile smo jednog leptira i Pinokia od kartona, ali meni je od svega toga najlepsi bio proces pravljenja. Trenutak kad mi je Vera rekla da sam se umazala, i kad sam ja pogledala svoje plave ruke je meni bio neprocenjiv. Tako volim da se igram, da bojim, da ne pazim na cistocu svojih ruku i na to da li imam plavu mrlju od tempere na nosu. Bojenje, crtanje, pevusenje Layle dok pijuckam caj i saram leptirova krila - to moj dan cini lepim.

Ali, nisam se ja toliko zabavila samo zato sto sam pravila igrackice od kartona, nego zato sto sam ih pravila sa njih dve. Bilo je tako lepo piti caj izmedju pravljenja leptira i Pinokia i smisljati sta cemo da napravimo sledece, slusati njih dve kako se domundjavaju u svojim keceljicama koje nose kada boje temperama. Bile su tako slatke, tako male, a ja sam se osetila kao deo njihovog sveta. Mozda sam se malo i zanela u sve to, jer sam posle morala dobrano da izribam nos da bih koliko toliko pristojno izgledala za vracanje u ovo sivilo iz njihovom malog, ususkanog sveta u kome sam se osecala zasticeno.

Sad, kad sam opet u nasoj dimenziji i dok razmisljam o danasnjem danu, shvatam koliko je bio lep, neponovljiv, neprocenjiv. Poceo je vrucom pogacom i soljom crnog caja, zavrsice se dobrim filmom, po svemu sudeci, a izmedju ta dva sam otputovala u drugi svet, dobro se zabavila i vratila se. La vita è bella.

Šerlok Holms na grubijanski način

Pre par dana sam ušla u jedan od londonskih bioskopa sa željom da pogledam britanski film. Prvi koji mi je zaličio na to što tražim je bio Šerlok Holms Gaja Ričija, čiji nisam preveliki ljubitelj. “Kud ćete bolje, Britanac režiser, priča o najpoznatijem detektivu, radnja smeštena u Londonu”, pomislila sam dok sam sa iščekivanjem čekala početak filma.

Tek kad je film počeo ja sam se prisetila zašto nisam veliki ljubitelj lika i dela Gaja Ričija, ali bilo je prekasno. Do tada sam već uspela da vidim kako je od Šerloka Holmsa napravljen neverovatni grubijan, ni nalik onom Šerloku o kome smo čitali u romanima Artura Konana Dojla. To je još i bilo oprostivo, s obzirom da je taj film ipak zamišljen kao blokbaster, a ne kao film za zaljubljenike u Dojlovo delo, ali onda je polako počeo da se otkriva zaplet koji više liči na neku od modernih teorija zavere nego na bilo koju misteriju viktorijanske Engleske.

Jedine stvari koje me teše da moja dva sata koja sam mogla da provedem u Nacionalnoj Galeriji gladajući Van Goga jesu izvanredna gluma Roberta Daunija Džuniora i Džuda Loua i nagoveštaj britanskog šarma kojeg čak ni Gaj Riči nije mogao da se oslobodi u potpunosti, i drago mi je zbog toga. Barem je tmurni London predstavljen na način koji zaslužuje. Ni specijalni efekti nisu bili loši, ako zaboravimo na činjenicu da nikad ne bismo mogli da vidimo Šerloka Holmsa u ringu kako besomučno udara protivnika.

U svakom slučaju, ako niste zaljubljenik u Dojlove romane i želite da vidite jednu dobru akciju, ovo je film za vas. Ali, ako ste navikli na Šerloka Holmsa kao tipičnog Britanca sa kariranom kapom, preporučujem vam da još jednom pogledate Džeremija Breta u toj ulozi, barem nećete biti razočarani.

Ko sam ja, ili mozda nisam...

I tako ja pokusavam da napisem esej na temu "Ko sam ja" i pogodite sta, ne znam sta da napisem. Ne znam da li je to zato sto ne znam ko sam, ili je vise zbog toga sto ne znam sta da napisem ljudima koje ne poznajem. Suvise mi je to cudno. Nekako mi se moja licnost cini suvise...mojom, pretpostavljam, da bih je opisivala nekome koga nisam videla i sa kime nikad nisam razgovarala. Ali opet, cini mi se da je mojih 16 godina zivota suvise obicno, na neki nacin, da bih ja pisala nekakve eseje o njima. Imam osecaj da ipak treba preziveti neke stvari, steci iskustva da bi se moglo odgovoriti na to pitanje "ko sam ja". Jos uvek nisam sigurna ko sam, jos uvek ne znam kako bih reagovala u pojedinim situacijama. To je jedno od retkih pitanja na koje nikad ne mozete dobiti potpun, konacan odgovor. Barem se meni tako cini.

A ono sto sad znam o sebi zasniva se na nekim sitnicama koje meni znace sve, a ne verujem da bi nepoznatoj osobi koja cita taj moj esej znacile nesto. Da li vama znaci nesto kad vam kazem da sam se igrala sa drugaricom "Dosijea X" kad smo bile u vrticu, ili da jos uvek placem kad gledam "Lion King"? Pretpostavljam da ne, osim da se nisam igrala tipicnih igrala i da umem da budem sentimenti. E pa, meni znace mnogo vise od toga, meni predstavljaju one sitne niti od kojih sam ja istkana. Samo sto ne verujem da bi to shvatila osoba koja bi citala taj moj kvazi esej, ne verujem da bi to ikome predstavljalo nesto vise od dva nasumicna podatka koja ne govore apsolutno nista o meni kao osobi.

Kad sam rekla da je mojih 16 godina suvise obicno, mislila sam na neke druge stvari. Na stvari koje treba napisati u autobiografiji, nema tu niceg posebnog, nema nikakve tuzne price. U svakom slucaju, ne one koju bih podelila sa nekim. Nema nikakvog prikrivenog genija, nikakvih posebnih nagrada ili kritika. Nicega razlicitog od biografije prosecnog sesnaestogodisnjaka. Stvari koje me cine drugacijom su one koje sam vec navela, ali koje nikad necete videti u biografiji. Barem ne u onakvoj kakva meni treba.

Sad kad sam zavrsila sa trazenjem izgovora za to sto ne umem da napisem ko sam, shvatam da iako mozda ne znam ko sam, a verujem da nikad necu u potpunosti saznati, znam od cega sam satkana. Bas te tanane niti od mene cine onu osobu koju vi znate, ili barem osobu koja ovo pise. Te niti od mene prave ono sto jesam. Samo kada biste prepoznali svaku od njih, kada biste otkrili koja je od kog materijal onda biste otkrili ono sto ni ja ne znam, a to je odgovor na pitanje ko sam.

Ogorceno izivljavanje, ocaj i tako te reci...

Uhvatila sam sebe juce kako pisem pricu o ubici, to mi se jos nikad nije desilo. Imala sam ubice u svojim spisanijama, ali nikada nisu bile glavni likovi. Nekako su se uvek provlacile kroz fabulu, gotovo neprimetno, ali dovoljno da budem svesna njihovog postojanja. Ali, ovaj put bilo je to i suvise naglaseno, od ubice sam napravila protagonistu, a zrtve su bile samo neprimetni lesevi. Nekako mi to ne lici na mene, cudno je, ali desilo se. Ne znam da li da nastavim da pisem tu pricu, verovatno hocu. Ne moze da bude losa, samo zato sto je drugacija, bas naprotiv... Uostalom, tako dugo nisam napisala nista sem bloga, pa je ovo jedno pravo malo osvezenje.

Sad, kad sam zavrsila sa obavestavanjem mojih imaginarnih citalaca o svom pisanju van bloga, mogu opet sebi da dopustim da se izivim ovde, i da pisem o glupostima u vezi sa sveopstim osecajem sete koji me unistava jos od Londona. Mozda taj put u London i nije bio tako dobar, kad bolje razmislim. Unistio mi je prosek u skoli, to svakako. Sada sam u nekom konfuznom raspolozenju, koje pokusavam da shvatim danima, ali nikako nije dobro. Neprestano mi se spava, i neprestano me boli glava. Ali opet, bilo je to najlepsih 15 dana u mom zivotu. Kada tako pogledam, vredelo je, makar provela narednih 150 dana pateci za tih 15. Nije to ni tako velika cena, zar ne? Meni se barem cini da nije, ali mozda sam ja i pristrasna. Volela bih da mi neko kaze da li sam u pravu, ili nisam. To bi mi malko sredilo misli, verovatno... Ali nemam koga da pitam, niko ne shvata to putovanje ovako kako ga ja shvatam, svima nedostaje, ali nedostajala im je i kuca, nedostajali su im i ljudi. Meni nisu, kuca ce uvek biti tu, ljudi ce uvek biti tu, savrsenih 15 dana u Engleskoj nece. Nikad vise. Mozda ce doci jos neke 2 nedelje provedene tamo, ali to nece biti MOJE dve nedelje, PRVE dve nedelje.

Tek sad, posle duzeg monologa, shvatam da ja ovih dana pisem samo o tome. Da ja, inace, pisem samo o tome. Pocecu i sama sebi da dosadjujem sa kukanjem. Idem sada da ucim, i da se pravim da ja svoj zivot vodim po nacelu carpe diem, iako i nemam bas sta da zgrabim ovde, ovog kisnog dana.

Borba za opstanak, ili tako nesto.

And she fights for her life as she puts on her coat.

Tako nekako se ja osecam ovih dana, kao da se neprestano borim za opstanak, za zivot. I placem dok ovo pisem, a ne znam zasto. Nije moj zivot los, ili tako nesto, samo se meni nista ne dopada. Sve je nekako besmisleno, bespotrebno, suvisno... Da, to je ta rec, suvisno.

Nisam se tako osecala u Londonu, tamo sam imala utisak da sam bas tamo gde treba da budem. Gde pripadam. Nije li to cudno? U tudjoj zemlji osecam ukorenjenost, a ovde samo dosadu, kolotecinu, i setu. Seta. Doslo je vreme za nju, sada mogu cak i otvoreno da pricam o njoj pred svima. Ne moram vise da se pretvaram da mi je Beograd nedostajao, da su mi ljudi nedostajali, da mi je ova zemlja nedostajala. Nisam ni pre morala, ali osecala sam neku obavezu. Da, ja sam osecala obavezu, a ja inace nikad ne mislim da sam obavezna da uradim bilo sta, osim onoga sto istinski zelim. Ovoga puta sam shvatila sta ta rec znaci, i nimalo mi se ne dopada. Ipak cu je izbaciti iz svog recnika. Suvise mi para usi kad je cujem, pogotovo posle ovoga.

Zapravo, sve reci na srpskom pocinju da mi paraju usi. Suvise su povezane sa obavezama, sa onime sto se od mene ocekuje, a ne sa onima sto ja zelim. Mozda sam se zato tako lepo provela u Engleskoj, nije bilo nikakvih ocekivanja, moto nam je bio go with the flow, i nije bilo nikakvih problema. Nikakvih sputavanja, nikakvih okova oko mog, sada bespotrebnog, postojanja.

Nedostaje mi ta neobaveznost koja je zapravo puna sitnih obaveza, koje se ne primecuju, jer su nam drage. Nedostaje mi osecaj slobode i pripadanja. Nedostaje mi sve to, nedostaju mi i ljudi, kao sto sam i pretpostavila. Sada samo spavam, i povremeno pojedem neku cokoladicu. Od svega ostalog mi je muka. Izgleda da je moja seta presla u neku hronicnu bolest, ili tako nesto. Polako, ali sigurno, pocinje da izgleda ozbiljno.

Poenta svega ovoga je da se ja osecam kao stranac u sopstvenoj drzavi. A, to boli. Istinski boli.

I tako cu sada da odem da razmisljam o toj boli, da se zakljucam u svoja secanja. To jedino i mogu, zar ne?

London!

There's a hole in the world like a great black pit, and the vermin of the world inhabit it...

No, there's no place like London!

Ne dopada mi se vise ovaj beogradski vazduh, nedostaje mi vlaga, nedostaje mi sivilo, nedostaje mi kisa. Nedostaje mi London. Nedostaje mi Engleska. Nedostaje mi onaj osecaj zivosti koji sam imala kad sam zakoracila u Atlantik ili kad sam stala na sivi plocnik podzemne zeleznice i osetila topao vazduh svuda oko sebe dok sam trcala na voz.

I vec mi na neki nacin nedostaju ljudi sa kojima sam se tamo druzila. Znam da cu ih vidjati svaki dan, ali isto tako znam da to nece biti isto kao tamo. Vec osecam da cemo se odaljiti. Ta prijateljstva nastala na putovanjima obicno dugo traju, jer najvise znate o coveku kad ga vidjate ceo dan, ali ova nece biti takva... Barem ja tako mislim.

Znam, nije jos uvek vreme za setu. Ne danas, sutra i prekosutra ce biti savrseno za to. Danas mogu samo da se prisecam, da se smesim, da zapisujem. Sutra cu da tugujem jer toga vise nema, jer mi je zivot ponovo u kolotecini, a danas cu da se pravim da je sve u savrseno dobrom redu kako mi dolikuje.

Do sutra, dakle.