To je moj izgovor za kasnjenje. Nazovite me opsednutom, ali Oskar je bio u pravu. Zelim da kasnim, zelim da svim vremenom ovog sveta mogu da raspolazem onako kako ja hocu. A ja hocu da citam knjigu 15 minuta duze, hocu da spavam do podneva, hocu da sedim u parku ceo dan, iako to znaci da cu kasniti, a kasnjenje, valjda, nije dobra osobina.
Sta fali kasnjenju? Pre neki dan mi je jedan drug rekao da dolaskom na vreme mi iskazujemo postovanje osobi sa kojom se vidjamo i tako te gluposti. E pa, ja necu da iskazujem postovanje tako. A realno, ko kaze da ja nekog moram da postujem ako se vidjam sa njim u ugovoreno vreme. Mozda je ovo sebicno, ali ja postujem svoje vreme i samo ja njime raspolazem i samo ja mogu da budem izgubljena u SVOM vremenu. Niko vise. Valjda bi svako trebalo da postuje svoje minute, sate, godine. Nisam ja nikakav bog da raspolazem tudjim vremenima i organizujem ih, zar ne?
Meni sve ovo deluje tako logicno, ali mene ljudi i dalje napadaju zbog kasnjenja. Ne znam zasto. Ne radim ja to namerno, samo se zanesem i nesvesno raspolazem svojim vremenom na nacin koji se meni dopada. Ne bi mi smetalo kada me neko ne bi cekao mojih akademskih 15 i kada bi mi javio da nece da se vidja sa mnom ako cu kasniti. Ne kazem da bih prestala da kasnim, kazem da mi ne bi smetalo. Obratite paznju na tu vaznu razliku.
Necu da se odreknem svog prava na vreme, necu nikog drugog da teram da postuje moju odluku, ali necu da se odreknem onoga do cega mi je stalo. Ja sam Lord Henri u malom, kasnim iz principa, a taj princip je da je tacnost kradljivica vremena.
Do sledeceg zakasnelog posta...
