Uhvatila sam sebe juce kako pisem pricu o ubici, to mi se jos nikad nije desilo. Imala sam ubice u svojim spisanijama, ali nikada nisu bile glavni likovi. Nekako su se uvek provlacile kroz fabulu, gotovo neprimetno, ali dovoljno da budem svesna njihovog postojanja. Ali, ovaj put bilo je to i suvise naglaseno, od ubice sam napravila protagonistu, a zrtve su bile samo neprimetni lesevi. Nekako mi to ne lici na mene, cudno je, ali desilo se. Ne znam da li da nastavim da pisem tu pricu, verovatno hocu. Ne moze da bude losa, samo zato sto je drugacija, bas naprotiv... Uostalom, tako dugo nisam napisala nista sem bloga, pa je ovo jedno pravo malo osvezenje.
Sad, kad sam zavrsila sa obavestavanjem mojih imaginarnih citalaca o svom pisanju van bloga, mogu opet sebi da dopustim da se izivim ovde, i da pisem o glupostima u vezi sa sveopstim osecajem sete koji me unistava jos od Londona. Mozda taj put u London i nije bio tako dobar, kad bolje razmislim. Unistio mi je prosek u skoli, to svakako. Sada sam u nekom konfuznom raspolozenju, koje pokusavam da shvatim danima, ali nikako nije dobro. Neprestano mi se spava, i neprestano me boli glava. Ali opet, bilo je to najlepsih 15 dana u mom zivotu. Kada tako pogledam, vredelo je, makar provela narednih 150 dana pateci za tih 15. Nije to ni tako velika cena, zar ne? Meni se barem cini da nije, ali mozda sam ja i pristrasna. Volela bih da mi neko kaze da li sam u pravu, ili nisam. To bi mi malko sredilo misli, verovatno... Ali nemam koga da pitam, niko ne shvata to putovanje ovako kako ga ja shvatam, svima nedostaje, ali nedostajala im je i kuca, nedostajali su im i ljudi. Meni nisu, kuca ce uvek biti tu, ljudi ce uvek biti tu, savrsenih 15 dana u Engleskoj nece. Nikad vise. Mozda ce doci jos neke 2 nedelje provedene tamo, ali to nece biti MOJE dve nedelje, PRVE dve nedelje.
Tek sad, posle duzeg monologa, shvatam da ja ovih dana pisem samo o tome. Da ja, inace, pisem samo o tome. Pocecu i sama sebi da dosadjujem sa kukanjem. Idem sada da ucim, i da se pravim da ja svoj zivot vodim po nacelu carpe diem, iako i nemam bas sta da zgrabim ovde, ovog kisnog dana.
Showing posts with label London. Show all posts
Showing posts with label London. Show all posts
Tuesday
Borba za opstanak, ili tako nesto.
And she fights for her life as she puts on her coat.
Tako nekako se ja osecam ovih dana, kao da se neprestano borim za opstanak, za zivot. I placem dok ovo pisem, a ne znam zasto. Nije moj zivot los, ili tako nesto, samo se meni nista ne dopada. Sve je nekako besmisleno, bespotrebno, suvisno... Da, to je ta rec, suvisno.
Nisam se tako osecala u Londonu, tamo sam imala utisak da sam bas tamo gde treba da budem. Gde pripadam. Nije li to cudno? U tudjoj zemlji osecam ukorenjenost, a ovde samo dosadu, kolotecinu, i setu. Seta. Doslo je vreme za nju, sada mogu cak i otvoreno da pricam o njoj pred svima. Ne moram vise da se pretvaram da mi je Beograd nedostajao, da su mi ljudi nedostajali, da mi je ova zemlja nedostajala. Nisam ni pre morala, ali osecala sam neku obavezu. Da, ja sam osecala obavezu, a ja inace nikad ne mislim da sam obavezna da uradim bilo sta, osim onoga sto istinski zelim. Ovoga puta sam shvatila sta ta rec znaci, i nimalo mi se ne dopada. Ipak cu je izbaciti iz svog recnika. Suvise mi para usi kad je cujem, pogotovo posle ovoga.
Zapravo, sve reci na srpskom pocinju da mi paraju usi. Suvise su povezane sa obavezama, sa onime sto se od mene ocekuje, a ne sa onima sto ja zelim. Mozda sam se zato tako lepo provela u Engleskoj, nije bilo nikakvih ocekivanja, moto nam je bio go with the flow, i nije bilo nikakvih problema. Nikakvih sputavanja, nikakvih okova oko mog, sada bespotrebnog, postojanja.
Nedostaje mi ta neobaveznost koja je zapravo puna sitnih obaveza, koje se ne primecuju, jer su nam drage. Nedostaje mi osecaj slobode i pripadanja. Nedostaje mi sve to, nedostaju mi i ljudi, kao sto sam i pretpostavila. Sada samo spavam, i povremeno pojedem neku cokoladicu. Od svega ostalog mi je muka. Izgleda da je moja seta presla u neku hronicnu bolest, ili tako nesto. Polako, ali sigurno, pocinje da izgleda ozbiljno.
Poenta svega ovoga je da se ja osecam kao stranac u sopstvenoj drzavi. A, to boli. Istinski boli.
I tako cu sada da odem da razmisljam o toj boli, da se zakljucam u svoja secanja. To jedino i mogu, zar ne?
Tako nekako se ja osecam ovih dana, kao da se neprestano borim za opstanak, za zivot. I placem dok ovo pisem, a ne znam zasto. Nije moj zivot los, ili tako nesto, samo se meni nista ne dopada. Sve je nekako besmisleno, bespotrebno, suvisno... Da, to je ta rec, suvisno.
Nisam se tako osecala u Londonu, tamo sam imala utisak da sam bas tamo gde treba da budem. Gde pripadam. Nije li to cudno? U tudjoj zemlji osecam ukorenjenost, a ovde samo dosadu, kolotecinu, i setu. Seta. Doslo je vreme za nju, sada mogu cak i otvoreno da pricam o njoj pred svima. Ne moram vise da se pretvaram da mi je Beograd nedostajao, da su mi ljudi nedostajali, da mi je ova zemlja nedostajala. Nisam ni pre morala, ali osecala sam neku obavezu. Da, ja sam osecala obavezu, a ja inace nikad ne mislim da sam obavezna da uradim bilo sta, osim onoga sto istinski zelim. Ovoga puta sam shvatila sta ta rec znaci, i nimalo mi se ne dopada. Ipak cu je izbaciti iz svog recnika. Suvise mi para usi kad je cujem, pogotovo posle ovoga.
Zapravo, sve reci na srpskom pocinju da mi paraju usi. Suvise su povezane sa obavezama, sa onime sto se od mene ocekuje, a ne sa onima sto ja zelim. Mozda sam se zato tako lepo provela u Engleskoj, nije bilo nikakvih ocekivanja, moto nam je bio go with the flow, i nije bilo nikakvih problema. Nikakvih sputavanja, nikakvih okova oko mog, sada bespotrebnog, postojanja.
Nedostaje mi ta neobaveznost koja je zapravo puna sitnih obaveza, koje se ne primecuju, jer su nam drage. Nedostaje mi osecaj slobode i pripadanja. Nedostaje mi sve to, nedostaju mi i ljudi, kao sto sam i pretpostavila. Sada samo spavam, i povremeno pojedem neku cokoladicu. Od svega ostalog mi je muka. Izgleda da je moja seta presla u neku hronicnu bolest, ili tako nesto. Polako, ali sigurno, pocinje da izgleda ozbiljno.
Poenta svega ovoga je da se ja osecam kao stranac u sopstvenoj drzavi. A, to boli. Istinski boli.
I tako cu sada da odem da razmisljam o toj boli, da se zakljucam u svoja secanja. To jedino i mogu, zar ne?
Sunday
London!
There's a hole in the world like a great black pit, and the vermin of the world inhabit it...
No, there's no place like London!
Ne dopada mi se vise ovaj beogradski vazduh, nedostaje mi vlaga, nedostaje mi sivilo, nedostaje mi kisa. Nedostaje mi London. Nedostaje mi Engleska. Nedostaje mi onaj osecaj zivosti koji sam imala kad sam zakoracila u Atlantik ili kad sam stala na sivi plocnik podzemne zeleznice i osetila topao vazduh svuda oko sebe dok sam trcala na voz.
I vec mi na neki nacin nedostaju ljudi sa kojima sam se tamo druzila. Znam da cu ih vidjati svaki dan, ali isto tako znam da to nece biti isto kao tamo. Vec osecam da cemo se odaljiti. Ta prijateljstva nastala na putovanjima obicno dugo traju, jer najvise znate o coveku kad ga vidjate ceo dan, ali ova nece biti takva... Barem ja tako mislim.
Znam, nije jos uvek vreme za setu. Ne danas, sutra i prekosutra ce biti savrseno za to. Danas mogu samo da se prisecam, da se smesim, da zapisujem. Sutra cu da tugujem jer toga vise nema, jer mi je zivot ponovo u kolotecini, a danas cu da se pravim da je sve u savrseno dobrom redu kako mi dolikuje.
Do sutra, dakle.
No, there's no place like London!
Ne dopada mi se vise ovaj beogradski vazduh, nedostaje mi vlaga, nedostaje mi sivilo, nedostaje mi kisa. Nedostaje mi London. Nedostaje mi Engleska. Nedostaje mi onaj osecaj zivosti koji sam imala kad sam zakoracila u Atlantik ili kad sam stala na sivi plocnik podzemne zeleznice i osetila topao vazduh svuda oko sebe dok sam trcala na voz.
I vec mi na neki nacin nedostaju ljudi sa kojima sam se tamo druzila. Znam da cu ih vidjati svaki dan, ali isto tako znam da to nece biti isto kao tamo. Vec osecam da cemo se odaljiti. Ta prijateljstva nastala na putovanjima obicno dugo traju, jer najvise znate o coveku kad ga vidjate ceo dan, ali ova nece biti takva... Barem ja tako mislim.
Znam, nije jos uvek vreme za setu. Ne danas, sutra i prekosutra ce biti savrseno za to. Danas mogu samo da se prisecam, da se smesim, da zapisujem. Sutra cu da tugujem jer toga vise nema, jer mi je zivot ponovo u kolotecini, a danas cu da se pravim da je sve u savrseno dobrom redu kako mi dolikuje.
Do sutra, dakle.
Subscribe to:
Posts (Atom)
