Očekivala sam barem da čujem svoje ime. Jednom.

San koga nema

Držali smo se za ruke kao uplašeni siročići dok smo hodali pod kišnim nebom i jurili svoj san. Mislili smo da ćemo ga brže stići ako hodamo bosi, jer sam ja tako pročitala u jednoj knjizi, davno. Naravno, samo smo ozebli, a na petama su nam zauvek ostale ispisane pesma uličnog pevača i priča asfalta. Ova prva bila je tužna, ali nežna, a ova druga bila je surova. Obe su bile naše. Nikad ih nećemo zaboraviti. Nikad ih ne možemo zaboraviti. Kad god zakoračim čujem barem jedan jecaj. Ponekad je jako tih, a ponekad podseća na urlik očaja. Oba teraju na plač. Ja ih razlikujem po tome, a on ih razlikuje po bolu koji oseti kad stane na petu. Jedan prožme celo njegovo telo kao kakvi neprijatni žmarci, a drugi ga probada, razara iznutra. Oba su nepodnošljiva. On ih podnosi. Mora da ih podnese zbog sebe. Zbog sna.

Taj san je nešto što smo delili, o čemu smo pričali, čemu smo težili. Zbog njega smo bežali, njega smo jurili. On nas je uništio. Ali mi bismo ga, sigurna sam, pojurili još jednom kad bi nam se ukazala prilika. Bosi, trčali bismo ulicama nekog tmurnog grada kome ne pripadamo, samo da ga dodirnemo, da ponovo osetimo njegove krhotine u našim ispucalim šakama. Bili smo spremni da uradimo sve zarad sna, i još uvek smo. Sigurna sam da bi me on ponovo uhvatio za ruku i koračao ispred mene, praveći se da vidi san negde iza mosta samo da bi me utešio onako gladnu i promrzlu. Sigurna sam da bih ja mogla ponovo da spavam stojeći sa glavom u udubljenju na njegovom ramenu koje kao da je napravljeno za moje čelo. Sigurna sam da bismo ponovo saslušali i pesmu uličara i priču asfalta, iako smo sada odrasli i znamo o čemu govore. Znamo šta su posledice.
Sigurna sam, ali sad je već kasno. Odavno sam osetila san kako puca pod mojim prstima i odavno sam prvi put videla njegovo razočarano i tužno lice koje je zadržalo isti izraz sve do danas. Zapravo, i sada ga gledam u unutrašnjosti svojih kapaka.

Ponovo grešim. Uvek grešim. 

Želim da uništim ovu priču. Samo tako mogu da je zaboravim i sačuvam od zaborava. Neko drugi će je imati urezanu u petama. Našu priču o snu koga nikad nije ni bilo, ali verujem da ste to već shvatili.

Pružam mu nož, samo tako ga mogu iskoristiti na pravi način.

Moj zločin: pisanje

"If I don't write to empty my mind, I go mad", reče Bajron, a ja sa poistovetih čim sam pročitala. Ne pišem jer volim, ne pišem jer mislim da je lepo, pišem jer ne znam šta bih bez toga. Pišem jer bih poludela od svih ovih polumisli i misli koje se roje mojim haotičnim umom, a dugo nisam pisala. Ni reč.

Ni jednu jedini reč nisam stavila na papir jako dugo, previše, i već osećam prve znake tog ludila o kome je Bajron pričao. Osećam da se misli mešaju, gube, ideje nestaju, krajevi priča se menjaju, stihovi gube smisao, a ja ludim. Volim haos, ali ponekad ga je potrebno oterati, čisto da bi se stvorilo mesto za jos haosa, a mesta nikad nema, pogotovo kad ne pišem. 

Sad pišem i već osećam kako se stvari sređuju. Mali deo haosa je sada ispisan, uskoro će biti zaboravljen, a već imam neke ideje. Jedna priča je upravo dobila kraj, a samim tim stvorila mesto za još neku. Tako to ide, začarani krug pisanja koji ne možete prekinuti, a kad probate, on postane samo čvršći, barem u mom slučaju. 

Ali nije pisanje samo začarani krug, meni predstavlja mali zločin. Osećam se kao zaverenik svaki put kada stavim reč na hartiju, čak iako to uradim bez poente, kao što najčešće činim. U stvari, moj zločin jeste kada pišem bez poente, bez smisla, za sebe, da ne poludim. Da ostanem ja. 

It's a small crime, and I got no excuse.  

Ne znam. Nista ne znam.

Pisem dramu, ne znam zasto je pisem. Ne znam da li cu je ikad zavrsiti. Ne znam kako bih volela da bude rezirana. Nista ne znam. 
Ne znam kako da odbijem ljude kad ponude da mi pomognu, iako meni pomoc nije potrebna. Ne znam. Ne znam. Ne znam.

Previse cesto izgovaram te dve reci, iako postoje stvari koje znam. Imam neku neverovatnu potrebu da kad i znam odgovor, ja cutim. Suvise me zanima sta drugi zele da kazu, volim da osluskujem tudje misli, i onda nekako zaboravim svoje. Ostanu zaturene u jednoj od mojih mozdanih pregrada, potpuno zaboravljene. Ponekad se nakupi i prasina na njih, ponekad ja izgubim kljuc za njihovu fioku, ponekad ih samo izbrisem. Ne znam zasto to radim. Sve je to u redu kada ja te misli hocu da zaboravim, ali ima i onih koje nekako same, greskom mog uma nestanu. Zato ponekad imam osecaj da treba da kazem to sto ja znam, mislim i osecam. Ali, eto, ne znam zasto ih ne izgovaram. 
Ironija svega je sto ja ne volim rec NE, volim rec ZNAM, doduse. Ali kombinaciju te dve reci ne volim preterano. Zasto je onda deklamujem ovih dana kao neku svoju molitvu, a nemam kome da se molim. Nemam kome da izgovaram te dve, meni tako omrazene reci.
Ako ste stigli do kraja i zapitali ste se koja je poenta ovog bloga. Naslutite sami moj odgovor, mislim da vam nece biti tesko.

Kasnjenje. Bilo je VREME da kazem nesto o tome. Znam da kasnim, dragi prijatelji. Znam.

Punctuality is the thief of time.

To je moj izgovor za kasnjenje. Nazovite me opsednutom, ali Oskar je bio u pravu. Zelim da kasnim, zelim da svim vremenom ovog sveta mogu da raspolazem onako kako ja hocu. A ja hocu da citam knjigu 15 minuta duze, hocu da spavam do podneva, hocu da sedim u parku ceo dan, iako to znaci da cu kasniti, a kasnjenje, valjda, nije dobra osobina.

Sta fali kasnjenju? Pre neki dan mi je jedan drug rekao da dolaskom na vreme mi iskazujemo postovanje osobi sa kojom se vidjamo i tako te gluposti. E pa, ja necu da iskazujem postovanje tako. A realno, ko kaze da ja nekog moram da postujem ako se vidjam sa njim u ugovoreno vreme. Mozda je ovo sebicno, ali ja postujem svoje vreme i samo ja njime raspolazem i samo ja mogu da budem izgubljena u SVOM vremenu. Niko vise. Valjda bi svako trebalo da postuje svoje minute, sate, godine. Nisam ja nikakav bog da raspolazem tudjim vremenima i organizujem ih, zar ne?

Meni sve ovo deluje tako logicno, ali mene ljudi i dalje napadaju zbog kasnjenja. Ne znam zasto. Ne radim ja to namerno, samo se zanesem i nesvesno raspolazem svojim vremenom na nacin koji se meni dopada. Ne bi mi smetalo kada me neko ne bi cekao mojih akademskih 15 i kada bi mi javio da nece da se vidja sa mnom ako cu kasniti. Ne kazem da bih prestala da kasnim, kazem da mi ne bi smetalo. Obratite paznju na tu vaznu razliku.

Necu da se odreknem svog prava na vreme, necu nikog drugog da teram da postuje moju odluku, ali necu da se odreknem onoga do cega mi je stalo. Ja sam Lord Henri u malom, kasnim iz principa, a taj princip je da je tacnost kradljivica vremena. 

Do sledeceg zakasnelog posta...

This is not America!

Ne znam da li znate pesmu This Is Not America (David Bowie i Pat Metheny), ali meni se ovih dana stalno vrti u glavi. I tako zelim svim ovim ljudima da kazem to, da vicem na sav glas: This is not America!




Ljudi, ovo nije Amerika, nikad nece biti. Iskreno, ja ni ne zelim da bude. Nervira me sva ta lazna ljubaznost, izvinjavanje do besvesti jer stenekog zgazili da biste se na kraju posadjali oko toga ko je koga zgazio. Nervira me lazno osmehivanje, licemerje, borba za mir dok se vode ratovi. Ne kazem ja da je u Sjedinjenim Americkim Drzavama toliko lose. Verovatno i nije, ali zasto mi od Srbije pokusavamo da napravimo nesto sto nije? Zasto svuda oko sebe cujem da se otvara jos neki lanac brze hrane ili da se otvara trzni centar na Kalemegdanu?! Recite mi, da li je to normalno ili sam jedina ja ovde nenormalna jer mislim da u Srbiji postoje stvari koje vredi sacuvati. Nisam patriota, nisam nacionalista, ali nisam ni glupa.


Lepo je Oskar Vajld rekao: America is the only country that went from barbarism to decadence without civilization in between. E pa, ljudi moji, mi za razlliku od njih imamo istoriju, zasto je tako olako odbacujemo, zasto je se odricemo? Da bismo dobili novi KFC, mozda? Ili da bismo usli u NATO? Nisam bas sigurna koliko je to dobro. Ne zelim da i mi zavrsimo tako sto nam se dopada kad nas neko pljuje i da ga zovemo da dodje opet. Razumem, bio je to Oskar Vajld, ali sumnjam da su njemu dozvoljavali da ih pljuje jer su znali da je genije, pre ce biti jer su glupi.


Bilo bi dobro kad bismo naucili da vrednujemo stvari koje valjaju i da njih preuzimamo. Ali mi ocigledno to ne umemo. Ovde se uvek vode ratovi, a mi jos uvek nismo nista naucili. Izgleda da ni necemo, uvek cemo biti oni koji se rukovode onom kud svi Turci tu i mali Mujo, samo sto mi nikad ne primetimo da nesto ne valja za razliku od svih tih Turaka. Mi smo oni koji slepo veruju, idu za svojim Carobnim Frulasem cak i kad on pocne da svira uzbunu za povlacenje mi ga pratimo, jer ne vidimo izlaz. Onda kazemo kako izlaza nije ni bilo. Bilo je izlaza, uvek ce ga biti, samo sto mi nikad necemo da prodjemo kroz najneuglednija vrata, iako su ona taj Izlaz koji nam je potreban i ne cujemo kad Frulas promeni melodiju i krene drugim putem.
 
Zavrsicu sa onime cime sam i pocela: This is not America!

Detinjarije i uzivanje

Nije li lepo umazati se temperama?

Danas sam, sa sestrama od tetke, pravila neke stvari za Svetosavski vasar. Napravile smo jednog leptira i Pinokia od kartona, ali meni je od svega toga najlepsi bio proces pravljenja. Trenutak kad mi je Vera rekla da sam se umazala, i kad sam ja pogledala svoje plave ruke je meni bio neprocenjiv. Tako volim da se igram, da bojim, da ne pazim na cistocu svojih ruku i na to da li imam plavu mrlju od tempere na nosu. Bojenje, crtanje, pevusenje Layle dok pijuckam caj i saram leptirova krila - to moj dan cini lepim.

Ali, nisam se ja toliko zabavila samo zato sto sam pravila igrackice od kartona, nego zato sto sam ih pravila sa njih dve. Bilo je tako lepo piti caj izmedju pravljenja leptira i Pinokia i smisljati sta cemo da napravimo sledece, slusati njih dve kako se domundjavaju u svojim keceljicama koje nose kada boje temperama. Bile su tako slatke, tako male, a ja sam se osetila kao deo njihovog sveta. Mozda sam se malo i zanela u sve to, jer sam posle morala dobrano da izribam nos da bih koliko toliko pristojno izgledala za vracanje u ovo sivilo iz njihovom malog, ususkanog sveta u kome sam se osecala zasticeno.

Sad, kad sam opet u nasoj dimenziji i dok razmisljam o danasnjem danu, shvatam koliko je bio lep, neponovljiv, neprocenjiv. Poceo je vrucom pogacom i soljom crnog caja, zavrsice se dobrim filmom, po svemu sudeci, a izmedju ta dva sam otputovala u drugi svet, dobro se zabavila i vratila se. La vita è bella.

Šerlok Holms na grubijanski način

Pre par dana sam ušla u jedan od londonskih bioskopa sa željom da pogledam britanski film. Prvi koji mi je zaličio na to što tražim je bio Šerlok Holms Gaja Ričija, čiji nisam preveliki ljubitelj. “Kud ćete bolje, Britanac režiser, priča o najpoznatijem detektivu, radnja smeštena u Londonu”, pomislila sam dok sam sa iščekivanjem čekala početak filma.

Tek kad je film počeo ja sam se prisetila zašto nisam veliki ljubitelj lika i dela Gaja Ričija, ali bilo je prekasno. Do tada sam već uspela da vidim kako je od Šerloka Holmsa napravljen neverovatni grubijan, ni nalik onom Šerloku o kome smo čitali u romanima Artura Konana Dojla. To je još i bilo oprostivo, s obzirom da je taj film ipak zamišljen kao blokbaster, a ne kao film za zaljubljenike u Dojlovo delo, ali onda je polako počeo da se otkriva zaplet koji više liči na neku od modernih teorija zavere nego na bilo koju misteriju viktorijanske Engleske.

Jedine stvari koje me teše da moja dva sata koja sam mogla da provedem u Nacionalnoj Galeriji gladajući Van Goga jesu izvanredna gluma Roberta Daunija Džuniora i Džuda Loua i nagoveštaj britanskog šarma kojeg čak ni Gaj Riči nije mogao da se oslobodi u potpunosti, i drago mi je zbog toga. Barem je tmurni London predstavljen na način koji zaslužuje. Ni specijalni efekti nisu bili loši, ako zaboravimo na činjenicu da nikad ne bismo mogli da vidimo Šerloka Holmsa u ringu kako besomučno udara protivnika.

U svakom slučaju, ako niste zaljubljenik u Dojlove romane i želite da vidite jednu dobru akciju, ovo je film za vas. Ali, ako ste navikli na Šerloka Holmsa kao tipičnog Britanca sa kariranom kapom, preporučujem vam da još jednom pogledate Džeremija Breta u toj ulozi, barem nećete biti razočarani.

Ko sam ja, ili mozda nisam...

I tako ja pokusavam da napisem esej na temu "Ko sam ja" i pogodite sta, ne znam sta da napisem. Ne znam da li je to zato sto ne znam ko sam, ili je vise zbog toga sto ne znam sta da napisem ljudima koje ne poznajem. Suvise mi je to cudno. Nekako mi se moja licnost cini suvise...mojom, pretpostavljam, da bih je opisivala nekome koga nisam videla i sa kime nikad nisam razgovarala. Ali opet, cini mi se da je mojih 16 godina zivota suvise obicno, na neki nacin, da bih ja pisala nekakve eseje o njima. Imam osecaj da ipak treba preziveti neke stvari, steci iskustva da bi se moglo odgovoriti na to pitanje "ko sam ja". Jos uvek nisam sigurna ko sam, jos uvek ne znam kako bih reagovala u pojedinim situacijama. To je jedno od retkih pitanja na koje nikad ne mozete dobiti potpun, konacan odgovor. Barem se meni tako cini.

A ono sto sad znam o sebi zasniva se na nekim sitnicama koje meni znace sve, a ne verujem da bi nepoznatoj osobi koja cita taj moj esej znacile nesto. Da li vama znaci nesto kad vam kazem da sam se igrala sa drugaricom "Dosijea X" kad smo bile u vrticu, ili da jos uvek placem kad gledam "Lion King"? Pretpostavljam da ne, osim da se nisam igrala tipicnih igrala i da umem da budem sentimenti. E pa, meni znace mnogo vise od toga, meni predstavljaju one sitne niti od kojih sam ja istkana. Samo sto ne verujem da bi to shvatila osoba koja bi citala taj moj kvazi esej, ne verujem da bi to ikome predstavljalo nesto vise od dva nasumicna podatka koja ne govore apsolutno nista o meni kao osobi.

Kad sam rekla da je mojih 16 godina suvise obicno, mislila sam na neke druge stvari. Na stvari koje treba napisati u autobiografiji, nema tu niceg posebnog, nema nikakve tuzne price. U svakom slucaju, ne one koju bih podelila sa nekim. Nema nikakvog prikrivenog genija, nikakvih posebnih nagrada ili kritika. Nicega razlicitog od biografije prosecnog sesnaestogodisnjaka. Stvari koje me cine drugacijom su one koje sam vec navela, ali koje nikad necete videti u biografiji. Barem ne u onakvoj kakva meni treba.

Sad kad sam zavrsila sa trazenjem izgovora za to sto ne umem da napisem ko sam, shvatam da iako mozda ne znam ko sam, a verujem da nikad necu u potpunosti saznati, znam od cega sam satkana. Bas te tanane niti od mene cine onu osobu koju vi znate, ili barem osobu koja ovo pise. Te niti od mene prave ono sto jesam. Samo kada biste prepoznali svaku od njih, kada biste otkrili koja je od kog materijal onda biste otkrili ono sto ni ja ne znam, a to je odgovor na pitanje ko sam.