Ogorceno izivljavanje, ocaj i tako te reci...

Uhvatila sam sebe juce kako pisem pricu o ubici, to mi se jos nikad nije desilo. Imala sam ubice u svojim spisanijama, ali nikada nisu bile glavni likovi. Nekako su se uvek provlacile kroz fabulu, gotovo neprimetno, ali dovoljno da budem svesna njihovog postojanja. Ali, ovaj put bilo je to i suvise naglaseno, od ubice sam napravila protagonistu, a zrtve su bile samo neprimetni lesevi. Nekako mi to ne lici na mene, cudno je, ali desilo se. Ne znam da li da nastavim da pisem tu pricu, verovatno hocu. Ne moze da bude losa, samo zato sto je drugacija, bas naprotiv... Uostalom, tako dugo nisam napisala nista sem bloga, pa je ovo jedno pravo malo osvezenje.

Sad, kad sam zavrsila sa obavestavanjem mojih imaginarnih citalaca o svom pisanju van bloga, mogu opet sebi da dopustim da se izivim ovde, i da pisem o glupostima u vezi sa sveopstim osecajem sete koji me unistava jos od Londona. Mozda taj put u London i nije bio tako dobar, kad bolje razmislim. Unistio mi je prosek u skoli, to svakako. Sada sam u nekom konfuznom raspolozenju, koje pokusavam da shvatim danima, ali nikako nije dobro. Neprestano mi se spava, i neprestano me boli glava. Ali opet, bilo je to najlepsih 15 dana u mom zivotu. Kada tako pogledam, vredelo je, makar provela narednih 150 dana pateci za tih 15. Nije to ni tako velika cena, zar ne? Meni se barem cini da nije, ali mozda sam ja i pristrasna. Volela bih da mi neko kaze da li sam u pravu, ili nisam. To bi mi malko sredilo misli, verovatno... Ali nemam koga da pitam, niko ne shvata to putovanje ovako kako ga ja shvatam, svima nedostaje, ali nedostajala im je i kuca, nedostajali su im i ljudi. Meni nisu, kuca ce uvek biti tu, ljudi ce uvek biti tu, savrsenih 15 dana u Engleskoj nece. Nikad vise. Mozda ce doci jos neke 2 nedelje provedene tamo, ali to nece biti MOJE dve nedelje, PRVE dve nedelje.

Tek sad, posle duzeg monologa, shvatam da ja ovih dana pisem samo o tome. Da ja, inace, pisem samo o tome. Pocecu i sama sebi da dosadjujem sa kukanjem. Idem sada da ucim, i da se pravim da ja svoj zivot vodim po nacelu carpe diem, iako i nemam bas sta da zgrabim ovde, ovog kisnog dana.