Osećam se kao da je sve nekako mnogo svetlije i drugačije nego što je bilo i kao da je sve moguće učiniti. Osim toga, ovo je poslednja godina koju ću moći da provedem ne razmišljajući o ličnoj karti na kojoj sam ispala kao E.T. - bolje bi mi bilo da je dobro iskoristim. Želim toliko stvari ponovo da uradim, a opet želim i toliko mnogo njih da probam. Želim ponovo da igram na ulici ispred Platoa, želim da se vrtim uz krug uz ABBU, da vičem stihove Darka Rundeka, da pijem čajeve u enormnim količinama, da plačem od sreće, da sedim na krovu, pevam i skačem, da vičem odatle I'M THE KING OF THE WORLD, želim da putujem i ponovo vidim Van Gogove slike, da recitujem Bajronove stihove u snu, da se prskam po sred Knez Mihailove u 5 ujutro i da trčim, iako celu noć pre toga nisam spavala. Želim da me ponovo zapljusne okean, iako je neverovatno hladno i padao je sneg. Toliko toga želim da se trenutno bojim da neću stići sve da uradim kad ovako krenem da nabrajam, ali onda opet u glavi čujem eho Safonovog citata, i sve je u redu.
Sve je u savršenom, haotičnom redu. Baš onako kako ja volim, kako treba da bude. Zato mi se i dopada ova godina, baš je lepo počela. Možda i previše lepo, ali o tome ću razmišljati kasnije. Sad je bitno da ja imam život pred sobom i da mogu od njega da radim šta god poželim, jer tek treba da ga načinim onakvim kakvim mi se dopada. Imam toliko izbora, i ne plašim ih se više. Sada se osećam samo neverovatno slobodno.
U sebi i dalje pevušim Girl, You'll Be a Woman Soon i razmišljam zašto ne bih mogla da je pevušim uvek. Nije kao da bilo ko može da promeni moju theme song u nešto drugo, ako ja osećam da je ova prikladna i savršeno opisuje nešto što ja mislim da ću uvek osećati. Želim to uvek da osećam. Lepo je.
Laku noć sad, čeka me neki novi dan i život.
P.S. Zar nije zanimljivo koliko muzika utiče na naše živote, u toliko postova mi se pominju pesme da je to neverovatno?
