Tako nekako se ja osecam ovih dana, kao da se neprestano borim za opstanak, za zivot. I placem dok ovo pisem, a ne znam zasto. Nije moj zivot los, ili tako nesto, samo se meni nista ne dopada. Sve je nekako besmisleno, bespotrebno, suvisno... Da, to je ta rec, suvisno.
Nisam se tako osecala u Londonu, tamo sam imala utisak da sam bas tamo gde treba da budem. Gde pripadam. Nije li to cudno? U tudjoj zemlji osecam ukorenjenost, a ovde samo dosadu, kolotecinu, i setu. Seta. Doslo je vreme za nju, sada mogu cak i otvoreno da pricam o njoj pred svima. Ne moram vise da se pretvaram da mi je Beograd nedostajao, da su mi ljudi nedostajali, da mi je ova zemlja nedostajala. Nisam ni pre morala, ali osecala sam neku obavezu. Da, ja sam osecala obavezu, a ja inace nikad ne mislim da sam obavezna da uradim bilo sta, osim onoga sto istinski zelim. Ovoga puta sam shvatila sta ta rec znaci, i nimalo mi se ne dopada. Ipak cu je izbaciti iz svog recnika. Suvise mi para usi kad je cujem, pogotovo posle ovoga.
Zapravo, sve reci na srpskom pocinju da mi paraju usi. Suvise su povezane sa obavezama, sa onime sto se od mene ocekuje, a ne sa onima sto ja zelim. Mozda sam se zato tako lepo provela u Engleskoj, nije bilo nikakvih ocekivanja, moto nam je bio go with the flow, i nije bilo nikakvih problema. Nikakvih sputavanja, nikakvih okova oko mog, sada bespotrebnog, postojanja.
Nedostaje mi ta neobaveznost koja je zapravo puna sitnih obaveza, koje se ne primecuju, jer su nam drage. Nedostaje mi osecaj slobode i pripadanja. Nedostaje mi sve to, nedostaju mi i ljudi, kao sto sam i pretpostavila. Sada samo spavam, i povremeno pojedem neku cokoladicu. Od svega ostalog mi je muka. Izgleda da je moja seta presla u neku hronicnu bolest, ili tako nesto. Polako, ali sigurno, pocinje da izgleda ozbiljno.
Poenta svega ovoga je da se ja osecam kao stranac u sopstvenoj drzavi. A, to boli. Istinski boli.
I tako cu sada da odem da razmisljam o toj boli, da se zakljucam u svoja secanja. To jedino i mogu, zar ne?
jako lepo napisano, ali jako tuzhno. i razumem te potpuno. kao da si rodjena van vremena i prostora.
ReplyDeletene osecam da pripadam ovde. kao a svuda pripadam vishe nego ovde.
nadam se da cesh biti bolje. glupo je reci, nece tako lako.
ali zhelim da budesh srecna. <3