Danas sam, sa sestrama od tetke, pravila neke stvari za Svetosavski vasar. Napravile smo jednog leptira i Pinokia od kartona, ali meni je od svega toga najlepsi bio proces pravljenja. Trenutak kad mi je Vera rekla da sam se umazala, i kad sam ja pogledala svoje plave ruke je meni bio neprocenjiv. Tako volim da se igram, da bojim, da ne pazim na cistocu svojih ruku i na to da li imam plavu mrlju od tempere na nosu. Bojenje, crtanje, pevusenje Layle dok pijuckam caj i saram leptirova krila - to moj dan cini lepim.
Ali, nisam se ja toliko zabavila samo zato sto sam pravila igrackice od kartona, nego zato sto sam ih pravila sa njih dve. Bilo je tako lepo piti caj izmedju pravljenja leptira i Pinokia i smisljati sta cemo da napravimo sledece, slusati njih dve kako se domundjavaju u svojim keceljicama koje nose kada boje temperama. Bile su tako slatke, tako male, a ja sam se osetila kao deo njihovog sveta. Mozda sam se malo i zanela u sve to, jer sam posle morala dobrano da izribam nos da bih koliko toliko pristojno izgledala za vracanje u ovo sivilo iz njihovom malog, ususkanog sveta u kome sam se osecala zasticeno.
Sad, kad sam opet u nasoj dimenziji i dok razmisljam o danasnjem danu, shvatam koliko je bio lep, neponovljiv, neprocenjiv. Poceo je vrucom pogacom i soljom crnog caja, zavrsice se dobrim filmom, po svemu sudeci, a izmedju ta dva sam otputovala u drugi svet, dobro se zabavila i vratila se. La vita è bella.
No comments:
Post a Comment