Neki lekovi za dušu, ili bol - kako vam drago

Imam neodoljivi poriv da pišem ceo dan, a kad napokon krenem da kucam svaka reč mi bude nekako dosadna i ništa mi se ne sviđa, pa sam odlučila da napravim ovde jedan odveć ličan post u kome ću trabunjati koješta... Pa eto, imajte to u vidu pre nego što se upustite u čitanje.

Opet sam u nekoj Morphine fazi. Zapravo, lažem, ta faza nikad nije ni prošla. Svaki dan osetim nešto što me vuče ka Sendmenovom glasu i zvuku bariton saksa. Uostalom, zbog njih ovde i imam ovaj nadimak koji ToMCaa voli da prevodi kao Lek za dušu. I tako sam juče, u nastupu neke očajničke potrebe za novom muzikom, manijakalno pretraživala sve postojeće i nepostojeće sajtove da bih došla do Sendmenovog solo albuma, koji naravno nisam našla, ali barem sam skinula onih 9 pesama koje postoje na YouTube-u i jednu od Morphine-a koju nisam znala od pre, pa ih sad vrtim u krug. Tekstovi me, kao i obično, oduševljavaju. Ta jedna koju nisam znala od pre je jako zanimljiva, a završava se sa stihovima koje sad non-stop pevušim: If she hadn't waited, then they couldn't say it. A virgin bride is a virgin widow today. Zanimljivo, zar ne?

Osim Morphine-a, i dalje me drži opsesija za kuvanjem i trošenjem enormnih količina maslinovog ulja, samo zato što obožavam taj miris. Danas sam pravila juneći ragu i skromno ću reći da me sad svi obožavaju i dižu mi oltare po kući. Okej, preterujem, ali dopalo im se. Mami pogotovo, jer više ne mora da kuva, a ja pravim tako neke egzotične stvarčice, pa svaki dan probamo nešto novo. Dopada mi se kad probam nove stvari, nekako i dosadni dani postanu za nijansu bolji. Čini mi se da sam ih ipak nekako iskoristila. Ili je ipak i kuvanje jedan od mojih cures for pain kojih imam previše ovih dana, ali neka, za sada pomaže. Skreće misli sa stvari sa kojima trenutno ne mogu i ne želim da se borim. Videćemo dokle će to trajati.

Još jedna od stvari koje planiram da koristim kao "lek za dušu" čim se za to ukaže prilika biće učenje francuskog u Francuskom kulturnom centru. Našla sam kurs i samo čekam septembar da se prijavim, i oktobar da se upustim i u tu zanimaciju. Za nju sam sigurna da će trajati tri meseca, po programu, a onda ću da vidim mogu li odmah da krenem dalje. Oduvek sam želela da naučim francuski, a sad napokon imam vremena, i dobar razlog sa to. Meni se barem čini da je dovoljno dobar.

Opet, koliko god se ja trudila da zaokupim misli hobijima i učenjem podsvest mi to ne da. Ponekad se desi da pomislim na to od čega bežim, a onda samo uzmem prvu stvar koja mi je pri ruci i počnem neurotično da se bavim njome. Jedini problem kod toga je što noću, kad napokon zaspim, nemam čime da se zabavim u snu, onda kreću košmari i blamiranja zvana pričanje u snu. Moram reći da to nikako nije lepo kada ostanete da prenoćite kod brata posle "lude i nezaboravne" večeri. Ali, što mi reče Anja koja nije ja, dobro je da je to bio brat od tetke, a ne neko drugi ko bi moju slabost vrlo lako mogao da iskoristi za zafrkavanje ili nešto još gore.

I tako, ne znam zašto sam ja sad ovo napisala, kad nisam baš neki pobornik iznošenja nasumičnih činjenica iz života na Internet, ali dešava se i meni, izgleda. Izgleda da je moja potreba za pisanjem zapravo bila samo potreba za udaranjem jagodicama prstiju po tastaturi i još jedan od mnogih cures for pain, a kao što možete primetiti ne libim se da ih upotrebljavam ovih dana.


A evo i te čuvene pesme:

I propose a toast, to my self control
You see it crawling, helpless on the floor
 

Pismo

Ležala je na vlažnoj travi iza kuće i razmišljala je. U jednoj ruci bila joj je zapaljena cigareta, a u drugoj olovka. Papir na kome je trebalo da napiše svom ocu pismo bio je odavno mokar od trave, ali i potpuno prazan. Šta da mu napiše? Šta da napiše čoveku koji je umesto da dođe da se vidi sa njom, otišao da „obavi još samo jedan posao“ i zavrišio u zatvoru u drugoj državi. Možda bi trebalo da mu napiše da ga voli i da joj nedostaje, i da se drži tamo, ali nije mogla. Nemojte to pogrešno da shvatite, volela je ona njega i nedostajao joj je, ali jednostavno nije mogla da napiše neko pismo u kome je sve naizgled u redu, u kome će ona opisivati svoj život pominjući samo uobičajene stvari, samo ono što on želi da čuje. Videla ga je samo jednom u poslednje dve godine, a tokom te posete nije uradila ništa pametno, ništa što je želela da uradi. Samo se rasplakala kad ga je ugledala i sela mu u krilo, kao kad je bila devojčica ni ne razmišljajući o svemu onome što je naumila da učini. Odnela mu je i knjigu, a kao posvetu je napisala: Mom tati koji ne zaslužuje više, ali ja mu to želim, jer ga volim. Nedostaješ mi. On, naravno, nikad nije pomenuo tu posvetu koja je bila samo delić onoga što se kupilo u njoj. Bilo mu je lakše da priča sa njom o običnim stvarima, o koncertima, filmovima, utakmicama, izlascima, kafićima u koje je ona išla, a koje je on odavno znao. Ponašao se kao dete, nesvesno svog okruženja, kao da oko njega nisu bili stolovi za kojima su sedeli ljudi u istim, tamnim uniformama kao što je bila njegova, sa malom decom u krilu. Pokušavao je da se pravi da je sve u redu, a to mu je uvek jako dobro išlo. 

Zamišljala je njegove svetlosmeđe oči dok je pokušavala da počne pismo. Njena osećanja prema njemu otišla su tako daleko da više nije bila ni sigurna da li treba da počne sa „Dragi tata“, kao što bi inače počinjala. Sve je delovalo pogrešno. Reči koje su joj navirale na usta bile su ili preblage, ili preteške. Nije mogla da nađe sredinu, pravi način da mu saopšti sve što ju je mučilo već dve godine.

Izvadila je još jednu cigaretu. Uzela je upaljač i primakla ga ustima, a onda je vetar dunuo i ugasio plamen. „Jebi se!“, pokušala je da vikne, ali iz njenih usta izašao je samo treperavi šapat nekad sigurnog alta koji je držao govore i stremio ka nekoj slobodi koju nikad nije dostigao. „Jebi se!“, ponovo je pokušala, ali onda je shvatila da više ne pokušava da vikne na vetar, ili na neku nevidljivu silu koja joj je uništila planove. Ne, ona je vikala na svog oca. Na svog tatu koji ju je izdao, kome je novac bio važniji od nje. Tako je i počela pismo. Samo te dve reči bile su potrebne da se pokrene okidač i njene misli krenule su da klize po mokroj hartiji. 

Jebi se.

Pokušavam da napišem ovo pismo već satima, za to vreme popušila sam bezbroj cigareta (da, počela sam da pušim otkad si ti tu) , a papir je postao mokar (i ne, to nije od mojih suza, jer sam odavno izgubila mogućnost da plačem) što ćeš verovatno primetiti kad budeš čitao ovo pismo, ako uopšte skupiš snage.

Ne znam šta bih ti rekla. Ali sigurno znam šta ne želim da ti kažem. Ne želim da ti kažem da je sve u redu i da ja ovo super podnosim, jer nije tako. Ne želim da ti kažem da se držiš, jer ne zaslužuješ moju moralnu podršku. Ne želim da ti kažem da te mrzim, jer ni to nije istina. Ali opet, mislim da te volim samo zato što si mi tata, i ja moram da osećam to prema tebi. Zabrini se zbog ovoga i dobro se zapitaj.

Meni u životu nije superiška kao što ti misliš svaki put kad me pozoveš telefonom, a ja ti kažem da putujem negde. Putujem, jer bežim. Bežim od svega onoga što si TI ostavio ovde da me prati, da me proganja. Bežim od tvojih lažnih osećanja, prevara, slatkih reči koje si mi govorio da me umiriš. Bežim od tvojih laži i od tvojih pustih snova. Čak sam bacila i onu staklenu kuglu koju si mi kupio kad si bio u Ženevi, a sam Bog zna koliko sam je volela. I da, znam da znaš da ne verujem u Boga, ali čini mi se da je on jedina osoba čije ime može tako puno da vredi. Nekada si to bio ti. Nekada sam verovala da si ti najbolji čovek na svetu i da možeš da rešiš sve moje probleme. Sad znam da su sve to zablude jedne male devojčice koja je trčala za svojim tatom samo da bi mu rekla da ga voli svaki put kada bi on kretao na posao. Verovala sam u tebe, a ti si otišao, bez pozdrava da bih posle morala da se oslanjam na telefonske pozive dva puta nedeljno koje ponekad namerno izbegavam.

Piši mi, ako budeš mogao. Piši mi čisto da bih znala šta ti osećaš, da bih ponovo počela da verujem u to da imaš osećanja i da možeš da živiš van zabluda i iluzija. Piši mi da bih ponovo čuo te dve reči koje sam ti nekad stalno govorila, makar to bilo i preko telefona. Piši mi da bi znao da još uvek imaš ćerku koja se nije pretvorila u nešto što ti ne poznaješ, jer su pisma jedini način na koji ja mogu da komuniciram.

I na kraju, vrati se. Vrati se, a ja ću te čekati na železničkoj stanici sa tvojom omiljenom čokoladom u ruci i osmehom na licu koje ti verovatno više nećeš ni moći daprepoznaš. Čekaću te, jer moram ponovo da nađem nešto u šta ću verovati, a volela bih da to budeš ti, iako znam da će to biti jako teško.

Volim te.

Tvoja ćerka koja će očajnički čekati dok god to bude bilo potrebno.

Završila je pismo, a onda je uzela upaljač i primakla ga hartiji, a u mislima je imala sliku Aleksandrijske biblioteke u plamenu. To je slika koja je pre uvek izazivala plač i ovaj put on se ponovo desio. Osetila je suzu kako joj se kotrlja niz obraze, a onda je počela da se smeje. Stavila je pismo iznad plamena i gledala je reči kako gore. Uzela je olovku i krenula drugi put. Ovaj put počela je kako je dolikovalo: Dragi tata, ... 

I'm back and I feel like crap

Došla sam. Posle nedelju dana provedenih na selu gde sam skupljala seno, vozila se traktorom, bila sprečena da jašem i čula neke vesti koje nikako nisam želela da čujem posle kojih sam besciljno šetala po šumi i uspela da se izgubim; posle još nedelju dana provedenih na jedrenju sa tatom, posle dva sanduka vina, jednog apsinta, dve flaše viskija i jedne ruma i mnogo, mnogo džeza - tu sam, u Beogradu, a pluća mi se pune ovim smogom koji mi je tako nedostajao.

U stvari, verovatno mi nije nedostajao Beograd, nedostajao mi je osećaj koji imam ovde. Nekako mi se činilo da će sve biti mnogo lakše onog trenutka kada uđem u svoj stan, presvučem se i onda izađem i krenem da hodam poznatim ulicama ka poznatim licima. Nije tako. Potpuno je isto, bila ja na sred mora u jedrenjaku sa tatom, ili u sred Knez Mihailove okružena masom ljudi. Isto je. I ovde teram suze da pođu niz moje obraze misleći da će mi tako biti lakše isto kao što sam to radila dok sam ležala na palubi sa flašom vina u ruci i gledala u tmurno nebo. Isto je. Nije bitno da li sam tamo ili ovde, kada me svuda progoni taj jebeni osećaj patnje i bola koji bezuspešno pretvaram u tupost i prazninu.

Govore mi da će to proći, da uvek prođe, da mi samo treba vremena, a ja klimam glavom. Tupo klimnem glavom da bih već sledeći trenutak razmišljala o tome kako je život jedno veliko sranje i kako nije fer. Nije kao da to nisam znala ranije, ali sada mi se to pokazalo kao nikad do sada. Mogla sam da osetim taj prokleti život u svom svom prividnom sjaju kako mi izmiče iz ruku, kako polako klizi niz moje prste u ponor, a ja sam ostala na ivici da ga gledam kako pada i pokušavam da se nateram da zaplačem. Još uvek stojim tu i plašim se. Plašim se onoga što sledi, plašim se svakog koraka unazad koji treba da napravim da bih se odmakla od ivice i nastavila nekim svojim putem. Plašim se da ću tako zaboraviti, da će se nešto promeniti, da će uspomene krenuti da blede... Osim toga, plašim se onoga čega ne bi trebalo da me bude strah. Plašim se rečenice kojom me svi teše: Sve će biti kao i pre, videćeš... A ja ne želim da sve bude kao i pre, to jednostavno ne bi bilo u redu, ili se meni barem tako čini. Zato neću da se pomaknem od ivice, a moram... Znam da moram.

I sad pišem ovo, a ne znam zašto pišem. Pisala sam i tamo. Pisala sam svaki dan po nešto, ali svaki put je ličilo na ono prethodno, sve su to bile nijanse istog osećanja koje me progoni, i očigledno će me progoniti još neko vreme. Ne znam šta da radim sa time, pa ću pustiti In a Sentimenal Mood, uzeti čašu vina i spustiti roletne, pa možda i prođe samo od sebe.

Za kraj, jedna rečenica koja mi se vrzma po mislima ovih dana: Dying changes everything.