Rastanci i moja slabost

Ubacujem "9" u mini-liniju i pojačavam dok na displeju ne piše 9. Preglasno je, ali ostaviću tako da bi sve bilo u znaku devetke. Ne osećam se baš dobro. Zapravo, osećam se prilično loše i podložno deluzijama. Zato sam i ubacila Damienov CD, u potrazi za nekim odgovorom.

Kreće 9 Crimes, a ja je proživljavam na toliko različitih načina i nivoa, da je to već postalo prilično uvrnuto. I uz nju dolazi toliko flashbackova da se ponekad zabrinem. Nešto čudno se dešava izmežu mene i te pesme svaki put kad je čujem ili prizovem mislima. Prizvala sam je i sinoć, na žurci. I preksinoć, na još jednoj žurci.

Ljudi odlaze, a ja ostajem ovde i gledam njihova leđa dok koračaju ne osvrćući se za sobom. Zašto bi se i osvrtali, kad neće videti ništa što žele, kada za sobom ostavljaju pustoš dok ceo jedan novi svet čeka da bude pokoren? Ja ostajem u toj pustoši, okružena crnim ništavilom i šapućem u vetar nadajući se da će te reči možda dopreti do svih koji odlaze, koji su već otišli, da će oni čuti da ih volim i da mi već nedostaju, da hoću da se vrate. Ali izgleda da nijedan šapat ne dopire do njih, možda čuju samo poneko šuštanje vetra i pričini im se moj glas koji oni ignorišu i pripisuju nostalgiji. Nije to nostalgija, to sam ja koja vapim za njihovim povratkom. Ne mogu više da stojim u svojoj crnoj haljini okružena ništavilom i da čekam nešto za šta znam da se neće desiti. Ne mogu više da gledam tuđa leđa i šešire koje stavljaju na glavu u znak pozdrava, a da ne potrčim za njima i ne povučem ih za ruku i kažem im da su mi potrebni, da ne želim da idu, iako znam da je to bolje za njih. Ne mogu sve to, ali moram, jer ne mogu da sputavam druge zbog svoje sebičnosti. Staviću ponovo ljubičastu senku, obući ću crnu haljinu i ispratiću ih najbolje što umem, opet ću šapnuti nešto vetru u nadi da će on to možda odneti do pravih ušiju, a onda ću nastaviti da stojim tu, plakaću koliko god hoću bez ustručavanja i čekaću da se šminka napokon razmaže.

Sve je to lako napisati, ali juče je bilo tako teško ispoštovati i napravila sam grešku. Prijatelj odlazi, a ja plačem pre vremena. Pred njim. Pokušavam da se šalim i da nateram suze da prestanu da se kotrljaju niz moje obraze, ali ne mogu. Dovoljno je samo da ga vidim i one naviru, potpuno nekontrolisano, a meni kroz glavu prolaze slike našeg druženja. Prestanem da plačem na kratko, a onda neko nešto kaže i ja krenem sve iznova, i iznova, bez prestanka. Odlazim ranije, pokušavajući da pobegnem. Potpuno izgubljeno silazim u podrum, umesto da izađem iz zgrade, a onda se ponovo penjem i istrčavam zarivajući lice u šake. Ne mogu više da sedim tamo i da ga gledam, da gledam kako on polako odlazi, kako nestaje pred mojim očima. Nisam dovoljno jaka za tako nešto, previše sam sebična.

9 Crimes se završava, pesme se smenjuju. Svaka u mom umu ima neko značenje koje sam ja verovatno pripisala iz puke želje da se sa bilo čime poistovetim i osetim ljudski. Plačem uz Rootless Tree i gotovo da mogu da osetim delove svog tela kako krckaju, vičem zajedno sa Damienom "Fuck you, fuck you, and all we've been through. I said leave it, leave it. It's nothing to you. And if you hate me. Then hate me so good that you can let me out. Let me out of this hell when you're around." Hoću da kažem to nekome, ali ne mogu. Hoću da uradim nešto, a ruke kao da su mi vezane, a usne prilepljene jedna za drugu. Suviše sam slaba za sve što naumim, i to se obistinilo na žurci prekjuče. Oh, kako je to veče propalo. Gotovo da sam mogla da vidim obećanja koja sam sebi zadala kako se razbijaju pred mojim očima, a nisam čak ni bila kriva za to. Barem ne u potpunosti.

Prolazi još nekoliko pesama i ja ih povezujem sa raznim događajima i osećanjima. I onda dolazi Accidental Babies i ponovni flashback na žurku. Osećam se potpuno rastrzano dok je slušam i muka mi je. Muka mi je od svoje proklete slabosti i gluposti. Muka mi je jer ne radim ništa što želim, i previše mislim o tuđim osećanjima ne obraćajući pažnju na svoja. I znam da je sve to kontradiktorno u odnosu na sebičluk koji sam si ranije pripisala, ali tako je. Ne želim da povredim nekoga, a povređujem sebe iznutra na toliko različitih načina. Povređujem se dok pišem ovo i slušam jednu pesmu stoti put, pokušavajući da shvatim nešto nedokučivo. A najgore od svega je što bih sve ovo mogla da prekratim jednim postupkom ili jednom rečenicom. I onda se samo vraćam mislima na prokleti London i proživljavam pesmu sa takvim ogorčenjem, besom na sebe i nekom melanholijom koju stalno osećam. "And does he drive you wild, or just mildly free... What about me?", ponovo šapućem vetru u nadi da će čuti onaj ko treba da čuje, jer nemam snage da odem, protresem ga i kažem mu to sama. Nemam snage da uradim ono što želim, ali imam snage da se pravim i lažem sebe i druge svaki dan.

Suviše sam slaba za sve što naumim.

Voodo Chile, energy boost, Eric Clapton

Niko ne može da zamisli kakav neopisivi energy boost sada osećam. Ne spava mi se, ali nije to više ona mučna nesanica koju sam osećala ovih dana. Ne, ne, za ovo je kriv Eric Clapton zajedno sa Winwoodom glavom i bradom. Upravo sam dotrčala od Arene kući (da, zaista sam trčala) dok je u slušalicama svirala Voodoo Chile. Sve je tako savršeno, a ja dugo nisam bila ovako srećna i mislim da će me ovo dovoljno dugo držati. Barem da preživim ovu nedelju bez većih posledica, a posle će sve biti ponovo u redu.

I pišem ovo, a i dalje sam pod utiskom, i dalje se osećam da mogu da trčim do kuće dok napolju čiste ulice. Želim da Erik svaki dan dolazi ovde, i da svira, svira, svira. I da peva. I da sve bude baš onako kako je bilo na koncertu dok sam stajala sa glavom zabačenom unazad na Anjino rame i njihala se kao da ništa osim pesme nije bitno. Želim da se te pesme nastavljaju, jer ima još tako puno stvari koje ja želim da čujem i da ih slušam iznova i iznova. Uvek. Nikad mi neće dosaditi.

Volela bih da mogu ponovo da izađem iz Arene čisto da bih mogla da se njišem dok pevušim Laylu, a da svi misle da sam pijana, iako nisam okusila ni trunku alkohola, a jedva i da sam jela danas. Hoću da me uvek drži ovaj neopisivi osećaj. Ne sme da prođe, jer je tako lepo kada je on tu.

Voodoo Chile ponovo ide u pozadini, a ja se i dalje osećam tako divno high i puno energije. Možda ću čak uzeti i da učim srpski odmah, a možda ću samo nastaviti da slušam Claptona i Winwooda do besvesti. A možda uradim i jedno i drugo.

Ko zna... Svašta taj Clapton može da uradi čoveku.

Because I'm a voodoo chile 
Lord knows I'm a voodoo chile  

Ovaj put se i bavim marketingom. :)

Pazi 'vamo, 18. juna biće održana svirka povodom kraja godine u miloj mi Filološkoj gimnaziji. Ufur je 200 dinara, a cilj svirke je sakupljanje priloga za kupovinu Brajevih štampača za dve učenice naše škole. Dakle, što više ljudi, to su veće šanse da mi skupimo dovoljno novca.

Za sada od bendova imamo: Partibrejkerse, Maštu baštu, Magmu (zaista ne znam ko su ti ljudi) i Ljute Papričice (RHCP tribute, ali imaju i autorske stvari). Pa, nek svrati ko je raspoložen. Trebalo bi da bude zabavno. :)

A sutra....Eric Clapton. Lep provod svima koji idu! :)

Nesanica, škola i jedan test iz književnosti

Opet mi se ne spava. Juče sam ostala budna do 8 ujutro da bih zaspala na dva sata. Kako je krenulo, i danas ću tako, ali postoji tu jedan problem.

Vidite, ja sutra treba da idem u školu. Okej, idem popodne, ali pre toga treba čudesno naučiti fiziku, izvesti Stelu u šetnju i otići u prokletu Filološku. Ne mogu više da gledam tu zgradu. Moram da pobegnem od nje što dalje i da ne gledam više sve one ljude. Ne priča mi se više sa njima, ne ljubi mi se bez razloga samo da bih se kao pozdravila sa nekime. Ne radi mi se ništa što svi u toj školi rade. I koliko god im ja to puta rekla, oni meni kao da ne veruju. Možda misle da sam malo luckasta... Ili ne znam ni ja šta.

A onda kad se vratim iz škole, opet me čeka ona. Sakrivena među stranicama knjiga za latinski, istoriju, biologiju... Uvek je tu. Pogotovo ovih poslednjih nedelja kada svi od mene očekuju da se ubijem od učenja da bih, je l' te, nabudžila svoj dragoceni prosek. I ja sve to radim, a ona se pojavi jedna Željka koja mi na godišnjem testu iz književnosti da 3, jer je nju mrzelo da okrene stranu i vidi još dva paragrafa. Sve to revidira još dve žene, i nijedna ne primeti. Zašto bih se ja trudila, učila konstrukcije akuzativa sa infinitivom kada će se uvek naći neka Željka i uništiti me na neki način.

Okej, znam da preterujem. Ali zaista me svi nerviraju. Mene nije mrzelo da podebljam sve hemijskom da bi se dobro videlo, a nju je mrzelo da okrene stranu. To je 2 minuta posla. Nije problem u tome što sam ja dobila 3, nego što je to bilo na sastavu koji je dobar. Problem je u tome što mi sad verovatno niko neće opet pregledati taj sastav, jer nikoga nije naročito briga za učenike. Važno da su oni prebrodili te godišnje i nekako ih pregledali.

I tako podigoh mnogo frke ni oko čega. Što inače retko radim, ali ovo me nekako baš uzrujalo.

Pa dragi čitaoci, wish me luck ove nedelje. Ako je ne preživim, znajte da je moja teorija tačna i da je program Filološke gimnazije jedan od jahača Apokalipse. Pa, beware!

Odoh sad da pustim Sleep, Don't Weep i da probam da spavam.

Sleep, don't weep, my sweet love
My face is all wet 'cause my day was rough
So do what you must do to find yourself
Wear another shoe, or paint my shelf
 

Bavim se humanitarnim radom. :)

Dakle, reč je o mojoj drugarici Anji (ne, to nisam ja, samo se isto zovemo) koja želi da bude host Placebo-u na Exitu. Bilo bi fino da joj pomognete u tome tako što će te lajkovati sliku za koju ću ja poslati link, ili će me smarati do kraja života i svaki dan kukati.

Nije reč samo o njoj, i o meni je. :)

Click attend and then like

Is that alright, yeah? ...No.

Slepoočnice mi pulsiraju od bola, a ja nabacujem neki veštački osmeh. Klimam glavom, slušam ih kako pričaju neke glupe priče i odlazim u kuhinju. Otvaram fioku da bih našla nešto protiv glavobolje. Nema ničega. Stavljam vodu za čaj i sedam na pod. Voda kaplje iz česme, a ja se koncentrišem na taj zvuk. Bol je i dalje jak. Uzimam kašiku crnog čaja i gledam ga kako pluta po površini vode. Primamljivo miriše.

Drugarica viče iz druge sobe, ja je ignorišem. Ne priča mi se. Opet otvaram fioku nadajući se da se neki lek čudesno stvorio u njoj. Opet nema ničega što bi mi pomoglo. Nervozno prolazim prstima kroz kosu i primičem nozdrve svom čaju. Gotov je! Cedim ga u šolju i primičem je ustima. Već sa prvim gutljajem osećam nekakvo olakšanje i leđima se naslanjam uza zid. Otpijam još jedan gutljaj i puštam telo da sklizna do poda. Ostajem tako da sedim i pijem čaj.

M. ulazi u kuhinju. Prolazi pored mene i nonšalantno mi prolazi prstima kroz kosu. Prvo ignorišem, a onda podignem glavu i nasmešim se. Ovoga puta ne veštački. Uzvraća, a onda uzima karte. Oduvek sam mrzela da se kartam, tako da je unapred odlučeno da neću poći sa njim.

Gledam u M. toliko dugo da on seda pored mene i prebacuje ruku preko mojih ramena. U sebi pevušim 9 Crimes. On ne zna reči, pa samo pevuši melodiju. Naslanjam glavu na njegove grudi i sklapam oči. Stavljam ruku na njegovo krilo, a dlan mi je okrenut na gore. Glava i dalje neizmerno boli, a misli koje je zaposedaju postaju sve tamnije. 

Uranjam licem duboko u njegov zagrljaj i čekam da bol prestane. Dlan mi je i dalje u istom položaju, okrenut na gore. M. me nežno miluje po leđima, a u drugoj ruci još uvek drži karte. Ipak je ovo trebalo da bude nekakva žurka na našem grupnom putovanju.

Bol još uvek ne prestaje. Pevušim, a onda čujem zvuk rasipanja hartije po podu. M. spušta ruku na moj dlan. Njegova majica je mokra na mestu gde je položena moja glava. Karte su bačene.

Bol još uvek nije prestao.

Dogovor

Prašnjavi tavan, zvuk flamenko gitare, on i ona. On okida žicu, ona skida jednu minđušu. Druga žica, druga minđuša. Obe padaju na pod uz zveket. Nastavlja da svira, ona nastavlja da skida odeću sa svog drhtavog tela. Narukvice, šnale, košulja i dugačka suknja, sve to završava pored njenih nogu. Na sebi ima još samo maramu i veš. On je posmatra, dok se ona oseća kao njegov plen koji je vrebao satima. Razmišlja  da se obuče, ode odatle i zaboravi. Još jedan trzaj, stoji potpuno gola pred njegovim tamnim očima. Nastavlja da svira. Gleda u njegove dugačke prste kako se igraju sa grubim žicama i ne pomera se. Čeka.On baca pogled na maramu koja joj je još uvek zavezana oko glave, ona je odvezuje i baca na pod. On ustaje i kreće ka njoj. Ide jedan korak unazad, a onda se prepušta. Snažno je pritiska uza zid, a ona mu otkopčava lanenu košulju. Prelazi onim prstima kojima je malopre žustro okidao žice preko njenih vlažnih usana, a onda preko kapaka, i zatvara joj oči.

Leži na podu, prekrivena nekim starim ćebetom, a drvo ispod njenog tela bocka joj golu kožu. Okreće se i traži ga pogledom. On stoji pored kamina, loži vatru. Ustaje i prilazim mu na vrhovima prstiju. Pod škripi pod njenim nogama, ali on se ne okreće, iako zna da je ona ustala. Grli ga oko vrata dok joj kosa miluje njegova ramena. On se samo osmehuje, razgovor je precenjen ovih dana. Seda pored njega i naslanja svoju glavu u njegovo krilo, on joj prstima mrsi kosu, i sklanja joj jedan pramen iza uveta. Posmatra je kako opet zatvara oči i tone u san.

Budi se opet na podu, a pored nje šolja crnog čaja. Njen omiljen. Uzima šolju oberučke i primiče je ustima, toplina joj se sliva niz grlo, a on je gleda sa drugog kraja sobe. Više mu nije plen, sada je nešto nesvakidašnje. Proučava svaki njen pokret i gleda je kako prebacuje svoju riđu kosu preko ramena da joj ne bi upala u šolju sa čajem. Tavan u tom trenutku postaje nekako svetliji, a narandže padaju sa stola i kotrljaju se po prašnjavom podu. 

On ustaje da bi ih podigao, i nesvesno izgovara: “Ne volim te.”

Ona podiže glavu kao da tek tada postaje svesna svoje okoline, i odgovara mu: “Ni ja tebe.”

“Odlično”, izleće iz njegovih usta, posle jednog glasnog smeha. A onda joj prilazi i miriše joj kosu.

“Lajla, Lajla!”, viče njen muž i pucketa prstima pred njenim očima. Nije ni nalik njemu. Plav, bledunjavog tena, izgleda prlično dosadno.

“Izvini, zamislila sam se”, odgovara mu ona, posle prisećanja o svojoj letnjoj, i jedinoj ljubavi. Napisao joj je da dolazi danas, to je prvi put da su se čuli od tog jutra, a ovo će biti prvi put da će se videti.

“Dobro, idem ja na posao. Verovatno ću se duže zadržati”, izgovara Lajlin muž dok zatvara ulazna vrata.

“Zdravo, dragi!”, odgovara mu ona, iako zna da je ne čuje.

Ići će da ga sačeka. Proverila je sve dolaske tog dana, i saznala da dolazi samo jedan trajekt u 16h. To mora da je njegov. Ceo dan joj prolazi u nekom polusnu, a onda napokon kreće. Oblači svoju belu haljinu i plete pletenicu. Suzdržava se da ne počne da skakuće, jer odavno nije devojčica, nije čak ni devojka. Neki bi je nazvali ženom, ali ona sebe nije tako doživljavala. Stiže do luke malo pre vremena i čeka ga. Vetar sve jače duva, mrsi joj kosu, pomalo kvari pletenicu, ali njoj to ne smeta. Bosim nogama cupka po betonu i grli sama sebe ne bi li se zaštitila od bure. A onda na horizontu ugleda beli trajekt. Sada je dovoljno blizu njoj da može da razazna ljudske figure kako se približavaju izlazu, ali kratkovida je, pa još uvek ne vidi koja od tih figura je njegova. Bež lanena košulja i pantalone, a oko vrata obmotana tamna marama. To mora da je on, uvek je nosio marame. Vidi ga kako prolazi kroz gužvu i staje pred izlazom. Onda se približava trajektu i propinje se na prste da bi ga što bolje videla. On korača ka njoj odlučno i ponovo je gleda kao svoj plen. Nekim ženama bi to smetalo, ponajviše onim feministkinjama, ali njoj nije. Ona gleda u njegova stopala, nosio je iste one bele starke koje je nosio onog dana. Sada su bile pocepane i prljave, a njoj se to dopada. Isto kao što se njemu sviđa pletenica koju je ona uplela, a koju je vetar malo pokvario. Obožava njenu razuzdanu kosu. Prilazi joj i neobavezno prebacuje ruku preko njenih ramena. Upućuju se ka svojoj omiljenoj plaži, iako se nisu ništa dogovorili.

“Udala sam se”, Lajla govori da popuni prazninu, a i da mu sve kaže unapred.

“Lepo. Ja se nisam oženio”, odgovara on i time kao da prekida njen pokušaj razgovora.

Koračaju ka plaži u potpunoj tišini. On gleda ispred sebe, a ona u njega. Gotovo da se nije promenio od onda, čak nosi iste kožne narukvice oko ruke, a ispod očiju ima one tamne kolutove koje je ona toliko volela. Usne su mu popucale, baš kao i onog dana. Skoro sve je ostalo isto. Stigli su do plaže, i ona opet počinje da se skida, a on je gleda. Na kraju raspliće pletenicu i trkom ulazi u vodu. On baca odeću sa sebe i utrčava za njom. Zapljuskuje ga talas, ona počinje da se smeje.

“Ko prvi do one obale, bira šta ćemo raditi!”, viče ona i smeje se popun malog deteta, a on je gleda i usne mu se krive u poluosmeh.

Bolji je plivač od nje, ali nije mu bitno. Verovatno će izabrati istu stvar. Uostalom, zbog toga su se našli. Zna da ona hoće da vidi ima li još uvek strasti u njenom biću, a njemu to ne smeta. Zna da u sebi ima strasti, ali ona je nekako drugačija. Stižu do obale jedno za drugim, ona leže na pesak i još uvek se osmehuje. On leže odmah pored nje. Hvata ga za ruku i prstima prelazi preko njegovih vena. Onda ustaje i naginje se preko njegovog tela. Mokra kosa joj pada preko njegovih grudi i miluje ga, a ovog puta ona prelazi preko njegovih usana, a onda mu zatvara oči. 

“Volim te”, šapuće ona, dok on žmuri.

Nemoguće da je zaboravila. Nije smela to da mu kaže. Ne sada. On ne ume da igra tu igru. Nikad nije umeo.

Otvara oči i gleda je. Više mu nije plen, ali ni ne izučava je. Samo je posmatra u čuđenju, pomalo razočaran.

Odgovara joj i ustaje istovremeno, upućujući se ka vodi: “I ja tebe, ali to nije deo dogovora.”

Kaleidoskop

zaIzgubila sam se negde. Nisam više sigurna gde mi je glava, a bogami ni srce. Sve se pomešalo, odlutalo svojim putem, a ja stojim u mestu. Imam osećaj da stojim u centru nekog kaleidoskopa koji nikako ne razumem, suviše je šaren i komplikovan, i stalno se menja. Samo ja stojim. U tom svom stajanju ponekad pokušam da uhvatim deo kaleidoskopa sastavljen od ogledala, ponekad se trudim da shvatim zašto se ne pomerim, ponekad probam da ubijem vreme, a najčešće samo stojim i zadivljeno gledam oko sebe. Divim se tim bojama koje verovatno nikad neću do kraja razumeti i od kojih ume da mi bude muka ako ih previše dugo gledam. Onda odlučim da pogledam malo u svoja stopala i pokušam da zakoračim, ali noge su mi suviše teške za pokret, a misli suviše lagane da bi uspele nešto da promene. I tako u krug. Napravim tako svoj kaledioskop emocija i misli, ali u njemu se niko ne gubi. Izgleda da nije dovoljno šaren i privlačan. Pokušam tako da ga nakitim rečima, ponekad teškim, ponekad poletnim, nadajući se da će one nekog privući poput neke svetlucave reklame. Izgleda da ni to nije dovoljno.

Onda ponovo krenem da gledam oko sebe, boje me zbune, pogled pada na stopala. Možda problem mog ličnog kaleidoskopa nije u tome što nema dovoljno boja, možda ih ima previše. Možda je ljudima teško da gledaju u sve te proklete boje i trude se da pobegnu od njega. Možda bi trebalo da sklonim svetlucavu reklamu i ostavim ga onako običnog i tamnog kakav bi bio da se ja nisam previše trudila da ga promenim i učinim privlačnim...Možda, možda, možda...

Možda bi sad trebalo da pomazim psa i odem da spavam jer kaleidoskopi očigledno nisu nešto čime bih ja trebalo da se bavim. Možda.

Ruke

„Idi operi ruke“, rekla sam mu oštro dok sam gledala preko ramena.
„Evo ga, požuri!“, govorila sam sve brže, a Otac je bio tik iza mene. Sklonila sam se na vreme i otrčala po svoju knjigu. Sela sam na pod u ćošak sobe i pravila se da čitam, dok je on vikao i lomio stvari. Znala sam da je trebalo da kažem Bratu da opere ruke čim je ušao u kuću, ali nisam se setila na vreme. Za sve sam ja bila kriva. Mogla sam da vidim samo deo te svađe koja se odigravala u hodniku, ali tačno sam znala kako je sve izgledalo, a još bolje šta sledi. Otac je vikao, a Brat nije hteo da popusti. Još uvek nije naučio kako da se ponaša i uvek je uzvraćao Ocu. Mrzela sam kad je to radio, iako sam znala da pokušava da me zaštiti. Naravno, Otac ga je sa prvom rečenicom koju se on usudio da progovori udario snažno u lice. Krv je prsnula po zidu koji sam mogla da vidim iz svog ugla i zarila sam snažno nokte u kožu na butinama. Zabila sam ponovo glavu u knjigu i pokušavala da se koncentrišem na reči. Pročitala sam neku bljutavu, srećnu rečenicu tri puta, i nisam je razumela. Sve vreme sam zamišljala sliku povređenog Brata i Očevog razgnevljenog lica. Čuo se tupi udarac i zamislila sam svog starijeg Brata kako pada na pod i udara o zid. Plašila sam se da ustanem i pogledam.
...................................................................................................................................................................

Ponovo me požurivala da operem ruke. Užasno me nerviralo kad se ponašala kao Majka koje se ona nije ni sećala. Sećam se kako je pogledala preko ramena, a odna se okrenula ka meni unezverenih očiju. Došao je. Više nije bilo vremena za našu prepirku, i ovaj put je sama odšetala u sobu. Nisam više morao da je molim. Naučila je neke stvari moja mala Sestrica. Video sam je kako uzima knjigu. Nije mi bilo jasno zašto uvek zabija nos duboko među stranice tih svojih romana, ali verovao sam da je to jer joj je glava tako pognuta. Ne privlači pažnju. Vreme je isteklo. Očevo telo pojavilo se pred amnom i jedina stvar koju sam mogao da vidim bile su njegove besne oči. Vikao je na mene jer sam neposlušan, a ja sam mu vraćao, iako sam znao da ne treba to da radim. Mehanički sam na svaku njegovu rečenicu izgovarao neku još težu i gotovo sam mogao da vidim reči kako tonu pred mojim očima. A, onda me udario. Pravo u vilicu, svojom grubom pesnicom. Bolelo je, ali bilo je dana kada je udarao snažnije. Pokušao sam da viknem Sestrici da beži, da se ne krije više, ali glas nije hteo da napusti moje grlo. On je nastavio da viče, a ja sam pokušavao da se izvučem iz njegovom stiska, ali nisam imao kuda da pobegnem. Krenuo sam korak unazad i sapleo se na prokleti ekser koji je on zabio u pod iz nepoznatog razloga. Kako sam samo želeo da mogu da izvučem taj ekser iz parketa i bodem ga njime do smrti, ali nisam mogao. Video sam samo njegovu ogromnu telesinu kako se preteći nadvija nad mojim mršavim grudima, a onda me je udario. Nikad nisam osetio toliku bol, činilo mi se kao da mi je plafon pao na grudi, a poslednje čega se sećam je prigušen jecaj moje Sestrice iz druge sobe i...mrak.
...................................................................................................................................................................

Čula sam preteće korake kako se približavaju sobi. Krenula sam unazad i leđima jako udarila o zid. Sklupčala sam se u tom ćošku i zamišljala kako bledim pred njegovim očima, kako postajem nevidljiva. Krv mi se slivala niz butine, previše jako sam zarila nokte u kožu. Celo moje telo je drhtalo tako jako da me je zid udarao sa svih strana i gotovo da sam mogla da osetim kako se modrice polako pojavljuju. Spustila sam pogled na noge, plašeći se da se susretnem sa Očevim licem. Mrzela sam ga, ali sam ga se i plašila. U tom trenutku, više nego ikada pre. Osetila sam njegov čvrsti stisak oko moje mišice i znala sam gde će me odvući. Bio je to dan kada nisam imala snage za borbu, opustila sam telo, i nisam se opirala. Vukao me je za kosu kroz hodnik, a ja sam skrenula pogled sa mojih nogu samo na tren da bih videla da li mi je Brat bio živ. Ležao je na podu, ali činilo mi se da diše. Nastavila sam da gledam u svoje omlitavele noge. Ušli smo u sobu i bacio me je na krevet. Udarila sam glavom u metalnu šipku, ali nisam se usudila da jauknem. Čula sam kako skida kaiš i zateže ga preteći u ruci, a onda je zvuk otkopčavanja pantalona počeo da mi buši bubne opne.
„Pogledaj me, kučko! Pogledaj me. Ista si ko ona tvoja majka! Pogledaj me!“, urlao je nad mojim slabim telom.
Podigla sam pogled samo da ih videla njegove odvratne grudi nad mojima i njegovu šaku kako prilazi mom licu. Ošamario me, a onda me naterao da ga ponovo pogledam. Smejao se, i raširio mi noge. Nisam ni pokušala da ih skupim. Samo sam ponovo zažmurela i...mrak.
...................................................................................................................................................................

Probudio sam se u svom krevetu sa šoljom čaja pored glave. Cela soba je mirisala na nanu, a moja Sestrica je sedela pored mene. Pokušao sam da se nasmejem, ali lice me je suviše bolelo. Imala je ogromnu modricu na obrazu, a oni kolutovi ispod njenih očiju više nisu bili mistično crni kao inače, bili su crnji od mraka. Plašili su me. Ustao sam i krenuo ka kupatilu. Protrčao sam kroz hodnik i provirio na tren u njegovu sobu. Ležao je na krevetu i čvrsto spavao. Kako je samo mogao posle onoga što nam je uradio. Gadio mi se. Kada sam završio sa kupatilom, krenuo sam ka sobi i video svoju Sestricu kako nepomično sedi na krevetu, okrenuta leđima. Pokušao sam da je zagrlim, ali ona se izmakla. Znao sam šta joj je radio. Tiho je rekla: „Idi operi ruke“.
„Već sam ih oprao“, odgovorio sam.

MRAK