Is that alright, yeah? ...No.

Slepoočnice mi pulsiraju od bola, a ja nabacujem neki veštački osmeh. Klimam glavom, slušam ih kako pričaju neke glupe priče i odlazim u kuhinju. Otvaram fioku da bih našla nešto protiv glavobolje. Nema ničega. Stavljam vodu za čaj i sedam na pod. Voda kaplje iz česme, a ja se koncentrišem na taj zvuk. Bol je i dalje jak. Uzimam kašiku crnog čaja i gledam ga kako pluta po površini vode. Primamljivo miriše.

Drugarica viče iz druge sobe, ja je ignorišem. Ne priča mi se. Opet otvaram fioku nadajući se da se neki lek čudesno stvorio u njoj. Opet nema ničega što bi mi pomoglo. Nervozno prolazim prstima kroz kosu i primičem nozdrve svom čaju. Gotov je! Cedim ga u šolju i primičem je ustima. Već sa prvim gutljajem osećam nekakvo olakšanje i leđima se naslanjam uza zid. Otpijam još jedan gutljaj i puštam telo da sklizna do poda. Ostajem tako da sedim i pijem čaj.

M. ulazi u kuhinju. Prolazi pored mene i nonšalantno mi prolazi prstima kroz kosu. Prvo ignorišem, a onda podignem glavu i nasmešim se. Ovoga puta ne veštački. Uzvraća, a onda uzima karte. Oduvek sam mrzela da se kartam, tako da je unapred odlučeno da neću poći sa njim.

Gledam u M. toliko dugo da on seda pored mene i prebacuje ruku preko mojih ramena. U sebi pevušim 9 Crimes. On ne zna reči, pa samo pevuši melodiju. Naslanjam glavu na njegove grudi i sklapam oči. Stavljam ruku na njegovo krilo, a dlan mi je okrenut na gore. Glava i dalje neizmerno boli, a misli koje je zaposedaju postaju sve tamnije. 

Uranjam licem duboko u njegov zagrljaj i čekam da bol prestane. Dlan mi je i dalje u istom položaju, okrenut na gore. M. me nežno miluje po leđima, a u drugoj ruci još uvek drži karte. Ipak je ovo trebalo da bude nekakva žurka na našem grupnom putovanju.

Bol još uvek ne prestaje. Pevušim, a onda čujem zvuk rasipanja hartije po podu. M. spušta ruku na moj dlan. Njegova majica je mokra na mestu gde je položena moja glava. Karte su bačene.

Bol još uvek nije prestao.

Dogovor

Prašnjavi tavan, zvuk flamenko gitare, on i ona. On okida žicu, ona skida jednu minđušu. Druga žica, druga minđuša. Obe padaju na pod uz zveket. Nastavlja da svira, ona nastavlja da skida odeću sa svog drhtavog tela. Narukvice, šnale, košulja i dugačka suknja, sve to završava pored njenih nogu. Na sebi ima još samo maramu i veš. On je posmatra, dok se ona oseća kao njegov plen koji je vrebao satima. Razmišlja  da se obuče, ode odatle i zaboravi. Još jedan trzaj, stoji potpuno gola pred njegovim tamnim očima. Nastavlja da svira. Gleda u njegove dugačke prste kako se igraju sa grubim žicama i ne pomera se. Čeka.On baca pogled na maramu koja joj je još uvek zavezana oko glave, ona je odvezuje i baca na pod. On ustaje i kreće ka njoj. Ide jedan korak unazad, a onda se prepušta. Snažno je pritiska uza zid, a ona mu otkopčava lanenu košulju. Prelazi onim prstima kojima je malopre žustro okidao žice preko njenih vlažnih usana, a onda preko kapaka, i zatvara joj oči.

Leži na podu, prekrivena nekim starim ćebetom, a drvo ispod njenog tela bocka joj golu kožu. Okreće se i traži ga pogledom. On stoji pored kamina, loži vatru. Ustaje i prilazim mu na vrhovima prstiju. Pod škripi pod njenim nogama, ali on se ne okreće, iako zna da je ona ustala. Grli ga oko vrata dok joj kosa miluje njegova ramena. On se samo osmehuje, razgovor je precenjen ovih dana. Seda pored njega i naslanja svoju glavu u njegovo krilo, on joj prstima mrsi kosu, i sklanja joj jedan pramen iza uveta. Posmatra je kako opet zatvara oči i tone u san.

Budi se opet na podu, a pored nje šolja crnog čaja. Njen omiljen. Uzima šolju oberučke i primiče je ustima, toplina joj se sliva niz grlo, a on je gleda sa drugog kraja sobe. Više mu nije plen, sada je nešto nesvakidašnje. Proučava svaki njen pokret i gleda je kako prebacuje svoju riđu kosu preko ramena da joj ne bi upala u šolju sa čajem. Tavan u tom trenutku postaje nekako svetliji, a narandže padaju sa stola i kotrljaju se po prašnjavom podu. 

On ustaje da bi ih podigao, i nesvesno izgovara: “Ne volim te.”

Ona podiže glavu kao da tek tada postaje svesna svoje okoline, i odgovara mu: “Ni ja tebe.”

“Odlično”, izleće iz njegovih usta, posle jednog glasnog smeha. A onda joj prilazi i miriše joj kosu.

“Lajla, Lajla!”, viče njen muž i pucketa prstima pred njenim očima. Nije ni nalik njemu. Plav, bledunjavog tena, izgleda prlično dosadno.

“Izvini, zamislila sam se”, odgovara mu ona, posle prisećanja o svojoj letnjoj, i jedinoj ljubavi. Napisao joj je da dolazi danas, to je prvi put da su se čuli od tog jutra, a ovo će biti prvi put da će se videti.

“Dobro, idem ja na posao. Verovatno ću se duže zadržati”, izgovara Lajlin muž dok zatvara ulazna vrata.

“Zdravo, dragi!”, odgovara mu ona, iako zna da je ne čuje.

Ići će da ga sačeka. Proverila je sve dolaske tog dana, i saznala da dolazi samo jedan trajekt u 16h. To mora da je njegov. Ceo dan joj prolazi u nekom polusnu, a onda napokon kreće. Oblači svoju belu haljinu i plete pletenicu. Suzdržava se da ne počne da skakuće, jer odavno nije devojčica, nije čak ni devojka. Neki bi je nazvali ženom, ali ona sebe nije tako doživljavala. Stiže do luke malo pre vremena i čeka ga. Vetar sve jače duva, mrsi joj kosu, pomalo kvari pletenicu, ali njoj to ne smeta. Bosim nogama cupka po betonu i grli sama sebe ne bi li se zaštitila od bure. A onda na horizontu ugleda beli trajekt. Sada je dovoljno blizu njoj da može da razazna ljudske figure kako se približavaju izlazu, ali kratkovida je, pa još uvek ne vidi koja od tih figura je njegova. Bež lanena košulja i pantalone, a oko vrata obmotana tamna marama. To mora da je on, uvek je nosio marame. Vidi ga kako prolazi kroz gužvu i staje pred izlazom. Onda se približava trajektu i propinje se na prste da bi ga što bolje videla. On korača ka njoj odlučno i ponovo je gleda kao svoj plen. Nekim ženama bi to smetalo, ponajviše onim feministkinjama, ali njoj nije. Ona gleda u njegova stopala, nosio je iste one bele starke koje je nosio onog dana. Sada su bile pocepane i prljave, a njoj se to dopada. Isto kao što se njemu sviđa pletenica koju je ona uplela, a koju je vetar malo pokvario. Obožava njenu razuzdanu kosu. Prilazi joj i neobavezno prebacuje ruku preko njenih ramena. Upućuju se ka svojoj omiljenoj plaži, iako se nisu ništa dogovorili.

“Udala sam se”, Lajla govori da popuni prazninu, a i da mu sve kaže unapred.

“Lepo. Ja se nisam oženio”, odgovara on i time kao da prekida njen pokušaj razgovora.

Koračaju ka plaži u potpunoj tišini. On gleda ispred sebe, a ona u njega. Gotovo da se nije promenio od onda, čak nosi iste kožne narukvice oko ruke, a ispod očiju ima one tamne kolutove koje je ona toliko volela. Usne su mu popucale, baš kao i onog dana. Skoro sve je ostalo isto. Stigli su do plaže, i ona opet počinje da se skida, a on je gleda. Na kraju raspliće pletenicu i trkom ulazi u vodu. On baca odeću sa sebe i utrčava za njom. Zapljuskuje ga talas, ona počinje da se smeje.

“Ko prvi do one obale, bira šta ćemo raditi!”, viče ona i smeje se popun malog deteta, a on je gleda i usne mu se krive u poluosmeh.

Bolji je plivač od nje, ali nije mu bitno. Verovatno će izabrati istu stvar. Uostalom, zbog toga su se našli. Zna da ona hoće da vidi ima li još uvek strasti u njenom biću, a njemu to ne smeta. Zna da u sebi ima strasti, ali ona je nekako drugačija. Stižu do obale jedno za drugim, ona leže na pesak i još uvek se osmehuje. On leže odmah pored nje. Hvata ga za ruku i prstima prelazi preko njegovih vena. Onda ustaje i naginje se preko njegovog tela. Mokra kosa joj pada preko njegovih grudi i miluje ga, a ovog puta ona prelazi preko njegovih usana, a onda mu zatvara oči. 

“Volim te”, šapuće ona, dok on žmuri.

Nemoguće da je zaboravila. Nije smela to da mu kaže. Ne sada. On ne ume da igra tu igru. Nikad nije umeo.

Otvara oči i gleda je. Više mu nije plen, ali ni ne izučava je. Samo je posmatra u čuđenju, pomalo razočaran.

Odgovara joj i ustaje istovremeno, upućujući se ka vodi: “I ja tebe, ali to nije deo dogovora.”

Kaleidoskop

zaIzgubila sam se negde. Nisam više sigurna gde mi je glava, a bogami ni srce. Sve se pomešalo, odlutalo svojim putem, a ja stojim u mestu. Imam osećaj da stojim u centru nekog kaleidoskopa koji nikako ne razumem, suviše je šaren i komplikovan, i stalno se menja. Samo ja stojim. U tom svom stajanju ponekad pokušam da uhvatim deo kaleidoskopa sastavljen od ogledala, ponekad se trudim da shvatim zašto se ne pomerim, ponekad probam da ubijem vreme, a najčešće samo stojim i zadivljeno gledam oko sebe. Divim se tim bojama koje verovatno nikad neću do kraja razumeti i od kojih ume da mi bude muka ako ih previše dugo gledam. Onda odlučim da pogledam malo u svoja stopala i pokušam da zakoračim, ali noge su mi suviše teške za pokret, a misli suviše lagane da bi uspele nešto da promene. I tako u krug. Napravim tako svoj kaledioskop emocija i misli, ali u njemu se niko ne gubi. Izgleda da nije dovoljno šaren i privlačan. Pokušam tako da ga nakitim rečima, ponekad teškim, ponekad poletnim, nadajući se da će one nekog privući poput neke svetlucave reklame. Izgleda da ni to nije dovoljno.

Onda ponovo krenem da gledam oko sebe, boje me zbune, pogled pada na stopala. Možda problem mog ličnog kaleidoskopa nije u tome što nema dovoljno boja, možda ih ima previše. Možda je ljudima teško da gledaju u sve te proklete boje i trude se da pobegnu od njega. Možda bi trebalo da sklonim svetlucavu reklamu i ostavim ga onako običnog i tamnog kakav bi bio da se ja nisam previše trudila da ga promenim i učinim privlačnim...Možda, možda, možda...

Možda bi sad trebalo da pomazim psa i odem da spavam jer kaleidoskopi očigledno nisu nešto čime bih ja trebalo da se bavim. Možda.

Ruke

„Idi operi ruke“, rekla sam mu oštro dok sam gledala preko ramena.
„Evo ga, požuri!“, govorila sam sve brže, a Otac je bio tik iza mene. Sklonila sam se na vreme i otrčala po svoju knjigu. Sela sam na pod u ćošak sobe i pravila se da čitam, dok je on vikao i lomio stvari. Znala sam da je trebalo da kažem Bratu da opere ruke čim je ušao u kuću, ali nisam se setila na vreme. Za sve sam ja bila kriva. Mogla sam da vidim samo deo te svađe koja se odigravala u hodniku, ali tačno sam znala kako je sve izgledalo, a još bolje šta sledi. Otac je vikao, a Brat nije hteo da popusti. Još uvek nije naučio kako da se ponaša i uvek je uzvraćao Ocu. Mrzela sam kad je to radio, iako sam znala da pokušava da me zaštiti. Naravno, Otac ga je sa prvom rečenicom koju se on usudio da progovori udario snažno u lice. Krv je prsnula po zidu koji sam mogla da vidim iz svog ugla i zarila sam snažno nokte u kožu na butinama. Zabila sam ponovo glavu u knjigu i pokušavala da se koncentrišem na reči. Pročitala sam neku bljutavu, srećnu rečenicu tri puta, i nisam je razumela. Sve vreme sam zamišljala sliku povređenog Brata i Očevog razgnevljenog lica. Čuo se tupi udarac i zamislila sam svog starijeg Brata kako pada na pod i udara o zid. Plašila sam se da ustanem i pogledam.
...................................................................................................................................................................

Ponovo me požurivala da operem ruke. Užasno me nerviralo kad se ponašala kao Majka koje se ona nije ni sećala. Sećam se kako je pogledala preko ramena, a odna se okrenula ka meni unezverenih očiju. Došao je. Više nije bilo vremena za našu prepirku, i ovaj put je sama odšetala u sobu. Nisam više morao da je molim. Naučila je neke stvari moja mala Sestrica. Video sam je kako uzima knjigu. Nije mi bilo jasno zašto uvek zabija nos duboko među stranice tih svojih romana, ali verovao sam da je to jer joj je glava tako pognuta. Ne privlači pažnju. Vreme je isteklo. Očevo telo pojavilo se pred amnom i jedina stvar koju sam mogao da vidim bile su njegove besne oči. Vikao je na mene jer sam neposlušan, a ja sam mu vraćao, iako sam znao da ne treba to da radim. Mehanički sam na svaku njegovu rečenicu izgovarao neku još težu i gotovo sam mogao da vidim reči kako tonu pred mojim očima. A, onda me udario. Pravo u vilicu, svojom grubom pesnicom. Bolelo je, ali bilo je dana kada je udarao snažnije. Pokušao sam da viknem Sestrici da beži, da se ne krije više, ali glas nije hteo da napusti moje grlo. On je nastavio da viče, a ja sam pokušavao da se izvučem iz njegovom stiska, ali nisam imao kuda da pobegnem. Krenuo sam korak unazad i sapleo se na prokleti ekser koji je on zabio u pod iz nepoznatog razloga. Kako sam samo želeo da mogu da izvučem taj ekser iz parketa i bodem ga njime do smrti, ali nisam mogao. Video sam samo njegovu ogromnu telesinu kako se preteći nadvija nad mojim mršavim grudima, a onda me je udario. Nikad nisam osetio toliku bol, činilo mi se kao da mi je plafon pao na grudi, a poslednje čega se sećam je prigušen jecaj moje Sestrice iz druge sobe i...mrak.
...................................................................................................................................................................

Čula sam preteće korake kako se približavaju sobi. Krenula sam unazad i leđima jako udarila o zid. Sklupčala sam se u tom ćošku i zamišljala kako bledim pred njegovim očima, kako postajem nevidljiva. Krv mi se slivala niz butine, previše jako sam zarila nokte u kožu. Celo moje telo je drhtalo tako jako da me je zid udarao sa svih strana i gotovo da sam mogla da osetim kako se modrice polako pojavljuju. Spustila sam pogled na noge, plašeći se da se susretnem sa Očevim licem. Mrzela sam ga, ali sam ga se i plašila. U tom trenutku, više nego ikada pre. Osetila sam njegov čvrsti stisak oko moje mišice i znala sam gde će me odvući. Bio je to dan kada nisam imala snage za borbu, opustila sam telo, i nisam se opirala. Vukao me je za kosu kroz hodnik, a ja sam skrenula pogled sa mojih nogu samo na tren da bih videla da li mi je Brat bio živ. Ležao je na podu, ali činilo mi se da diše. Nastavila sam da gledam u svoje omlitavele noge. Ušli smo u sobu i bacio me je na krevet. Udarila sam glavom u metalnu šipku, ali nisam se usudila da jauknem. Čula sam kako skida kaiš i zateže ga preteći u ruci, a onda je zvuk otkopčavanja pantalona počeo da mi buši bubne opne.
„Pogledaj me, kučko! Pogledaj me. Ista si ko ona tvoja majka! Pogledaj me!“, urlao je nad mojim slabim telom.
Podigla sam pogled samo da ih videla njegove odvratne grudi nad mojima i njegovu šaku kako prilazi mom licu. Ošamario me, a onda me naterao da ga ponovo pogledam. Smejao se, i raširio mi noge. Nisam ni pokušala da ih skupim. Samo sam ponovo zažmurela i...mrak.
...................................................................................................................................................................

Probudio sam se u svom krevetu sa šoljom čaja pored glave. Cela soba je mirisala na nanu, a moja Sestrica je sedela pored mene. Pokušao sam da se nasmejem, ali lice me je suviše bolelo. Imala je ogromnu modricu na obrazu, a oni kolutovi ispod njenih očiju više nisu bili mistično crni kao inače, bili su crnji od mraka. Plašili su me. Ustao sam i krenuo ka kupatilu. Protrčao sam kroz hodnik i provirio na tren u njegovu sobu. Ležao je na krevetu i čvrsto spavao. Kako je samo mogao posle onoga što nam je uradio. Gadio mi se. Kada sam završio sa kupatilom, krenuo sam ka sobi i video svoju Sestricu kako nepomično sedi na krevetu, okrenuta leđima. Pokušao sam da je zagrlim, ali ona se izmakla. Znao sam šta joj je radio. Tiho je rekla: „Idi operi ruke“.
„Već sam ih oprao“, odgovorio sam.

MRAK

U raj, u raj, u njezin ZAGRLJAJ.

„I šta sad, čika Lazo?“, vodič ide ispred nas i recituje nam svoju pesmu posvećenu Lazi Kostiću. Slabo ko ga sluša, svi vode neke svoje tužne razgovore o dosadi, želji da se vrate kući, i o tome kako vodič "smara". Nas dvoje idemo jedno pored drugog, nesvesni bilo čijeg prisustva i slušamo tu pripovest o Lazinoj ljubavi prema Lenki Dunđerski.“ Kakva je samo to ljubav bila, beskonačna, besmrtna, svevremena, a tek pesma koja ju je opevala bolje od bilo koje druge reči. Ta labudova pesma koja je u meni budila osećanja koja nikada pre nisam osetila, nisam imala potrebu da ih osetim.“, razmišljam ja dok vodič završava recitovanje koga se verovatno neću sećati ni po čemu, osim po tom naletu nepoznatih osećanja koja su me terala na smeh, ali i na plač.
Ovako zbunjena, u zagrljaju do sada nepojmljivog, hvatam se grčevito za prvu opipljivu stvar, njegove šake. Čvrsto preplićem prste sa njegovim, a on okreće glavu ka mojim očima i blagim klimanjem mi objašnjava da mu ne smeta to što sam učinila. “Dve u meni pobiše se sile//mozak i srce, pamet i slast”, govorim tiho, gotovo nečujno, i shvatam. Ne znam šta da radim. Kako da ne pogrešim. Tražim onda odgovor u pesmi, a glavu naslanjam na njegovo rame i udišem miris koji mi je do tada bio prijatan, a sada mi je parao nozdrve na neki čudan način. Recitujem, a on završava svaki stih neznatno glasnije od mene svojim hrapavim glasom. Nesvesno koračamo tako, a ja slepo pratim stihove pesme i oživljavam ih svojim postupcima. Puštam njegovu ruku, iako znam da to nije dobra odluka.
Sve postaje drugačije. Na tren oboje ćutimo, a onda nastavljamo naše kazivanje poezije na potpuno drugačiji način. Samo nekoliko koraka razmaknuti govorimo tiho, da nas niko ne čuje, ali dovoljno glasno da čujemo jedno drugo. Pesma mi se otvara pred očima, i odjednom postajem svesna njenog kraja. Ne želim da živim od sećanja i žudim za smrću, ne želim da napravim istu grešku kao Laza. Imam još vremena da se predomislim, baš kao i on. Nastavljamo da recitujemo do onog trenutka kada smo oboje sigurni u ono što želimo, i onda...dodir. Recitujemo poslednju strofu drhtavim glasovima, ali potpuno iste jačine, šapućemo jedno drugom na uvo, i odjednom se sve uklapa. Osim jedne stvari koju shvatamo u isto vreme, čini mi se. Krećemo ka Lazinoj kući, u tišini koju narušava samo zvuk naših peta koje udaraju u kaldrmu u ritmu reči, ne obazirući se ni na šta drugo. Ne postoji niko oko nas, ništa više nije važno, ljudi prolaze, a mi ih ni ne primećujemo. Nekoliko njih nas verovatno i posmatra u neverici, ali mi to ne vidimo. Okrećemo se jedno ka drugom, i trčimo, hrlimo ka mestu ponovnog sastanka, iako se nikad nismo zaista rastali, a onda...Zagrljaj.

Reč bez ijednog samoglasnika

Brzim hodom koračala sam do našeg mesta. Uvek smo se sastajali tu, iako se nikad nismo posebno dogovarali, nekako je to bilo jedino mesto koje nam je oboma odgovaralo i koje smo voleli. Znala sam da kasnim, ali nisam ni pokušala da ga pozovem, jer sam znala da će biti tu. Uvek je bio tamo, stajao je i čekao me sa nekim poluosmehom ocrtanim na licu, nikad se ne naljutivši zbog ove moje velike mane. Prošla sam pored komšinice kojoj sam samo nehajano odmahnula rukom, i gotovo trčeći stigla nadomak groblja. Žmirkajući pokušavala sam da razlučim njegovu siluetu među svim onim ljudima koji su čekali da isprate nekog svog bliskog koji više nije sa njima, ili da ponovo pozdrave nekog nepovratno izgubljenog, a neki su čekali svoj poslednji ples, nadajući se da će ih smrt tu brže naći. Prešla sam pogledom preko tela mlade, plavokose žene obučene skroz u crno, starijeg čoveka sa fedora šešriom koji je za ruku čvrsto stezao malu devojčicu obučenu u neke sumorne boje dok su joj se niz obraza kotrljale suze. Ali njega nije bilo.

Naslonila sam se na zid, ali nije mi ni palo na pamet da ostanem tu. Razmišljala sam o svemu što je moglo da se desi, ali ništa nam nije bilo važnije od tog našeg rituala koji se ponavljao svakog dana kao po nekom nemom dogovoru koji smo sklopili još kada je on bio dečak umazanog lica, a ja devojčica koja je igrala klikere. To groblje bilo je naše mesto koje smo poznavali gotovo kao njegovi stanovnici koje smo kao deca često umeli da zamišljamo, a ponekad i pričamo sa njima. Prisećajući se tako tih dana, pomislila sam da je možda odlučio da promeni mesto sastanka i otišla sam do groba pored koga smo često sedeli i pričali o nedokučivim stvarima, čitali poeziju, ili samo ležali i gledali u nebo. Prolazila sam tako pored grobova prvi put ne gledajući oko sebe, ne zastajući pored onih sa uklesanim kratkim životnim vekovima, nijednom nisam stala da dodirnem mahovinu koja se uhvatila na neke od porodičnih grobnica kao što sam uvek činila, a on me požurivao. Prošla sam čak i pored mesta gde su sahranjena njegova braća, koje je on uvek izbegavao, a ja sam uvek želela da saznam zašto, ni ne pogledavši ga. To bi mu se verovatno svidelo, ali ni to nije bilo važno. Kada sam napokon stigla do tačke sa koje sam jasno mogla da vidim “naš” grob kako smo se ponekad šalili, shvatila sam da nije ni tamo. Ipak sam odšetala do tamo potpuno besciljno, ne znajući gde ga odem.

Sela sam na travu, skinula naočare za sunce, jer je groblje jedino mesto na kome sam mogla da plačem, ne ustručavajući se. Tamo je to bila svakodnevna, normalna pojava, a nešto nisam verovala da mrtvim smetaju uplakani ljudi. Verovatno su odavno navikli na njih. Bio je to još jedan od razloga zbog kog sam volela groblje, to mesto koje je vikalo reč bez ijednog samoglasnika koje su se svi plašili.

Čovek sa fedorom prošao je pored mene ne primetivši me, a devojčica me pogledala očima punim razumevanja.

Stegla sam ruke čvrsto oko kolena kao da sam pokušavala da se zaštitim svega drugačijeg i novog što je moglo da uđe u moje biće i um, i čekala sam. Ne, nisam više čekala njega, jer sam znala da on neće doći. Od celog tog snoviđenja koje će uvek ostati maglovito, ali i neverovatno jasno u mom sećanju to je bila stvar koje sam bila najsvesnija, on se neće vratiti. Te reči odzvanjale su mojim umom tako jasno, da još uvek čujem njihov eho danas, dok sedim na istom tom grobu i čekam baš kao oni najočajniji ljudi što su čekali ispred groblja, a koji su mi nekada bili tužni. Čekam svoj poslednji ples, čekam da postanem makar nakratko partner najozloglašenijeg igrača, a ona ni da me dodirne, a kamoli izabere za dostojnog saputnika.

Sanjam o danima koji su nepovratno prošli, o susretu sa njim. Sanjam o Smrti.

Pazar nakarada ili "kako sam odustala od novinarstva"

Muka mi je više od sveopšteg šunda, kiča, licemerja. Sve mi se gadi. Svega mi je dosta.

Krenula sam da pišem u nekoj online redakciji, ili sam barem mislila da sam krenula, i onda se desi što nisam mogla ni da pomislim. Napišem prvi tekst o Kaporovoj smrti, promenim ga i skratim na sugestiju urednice koja me je uredno nahvalila i rekla da je stilski savršen, da bi posle dobila informaciju da nema mesta za objavljivanje tog teksta.

Hm, prvo, to je Internet. Uvek ima mesta. Čak i da nema, zanimljivo je kako ga je bilo da se objavi neka baljezgarija o Lejdi Gagi koja je promenila odevnu kombinaciju, kao da ona to ne čini svaki dan, i još veća glupost o 007 veverici, šta god to bilo. Neću ni govoriti o autorskim pričama koje nemaju veze sa novinarstom, a pritom nisu ni naročito dobre. Znam da ovo zvuči nadmeno i arogantno, ali znam da prepoznam lošu priču, toliko sam valjda naučila.

Ironija svega je što ja, koja obično pljujem sve i svakoga, nisam odmah krenula da blatim tu kvazi redakciju, nego sam se zapravo zapitala šta nije u redu sa tekstom. Pročitala ga N puta, onda pogledala mejlove jedne od urednica i uverila se da je rekla da je tekst stilski odličan i nahvalila me. Svaki normalan urednik bi mi valjda rekao da je tekst loš, ako zaista jeste, ili je to još jedna od mojih naivnih zabluda. Oprostite, ali nisam ih još uvek sve istrebila.

Kada sam zapravo preispitala sve što je moglo da bude loše, nezadovoljavajuće i neprikladno, počela sam da se shvatam onu rečenicu jebe lud zbunjenog sasvim dobro, samo što sam ja bila zbunjena, sluđena i ogorčena. Ne zato što moj tekst nije bilo objavljen, nego zato što je urednica nastavila sa mnom da komunicira tako fino i slatko, i da me podstiče da pišem još tekstova za koje niko ne garantuje da će biti objavljeni, iako budu najbolji. Znam da ona verovatno nije kriva, jer je morala da se dogovori oko svega toga sa kolegama, ali mogla je barem da mi kaže pravi razlog, a ne da mi prodaje glupu priču o nedostatku mesta na prokletom Internetu. Možda jesam naivna, ali sigurno nisam toliko.

Na jednoj knjževnoj večeri, jedan od mojih dražih pisaca rekao je da svet književnosti jedan veliki pazar nakarada, i da je vašar taštine previše umetnički i blagi izraz za sve što se tamo dešava. Izgleda da je tako i u novinarstvu. Pričaju jedno, rade drugo, pišu treće, lažu, kriju, žive u licemerju i od njega i ko zna šta još pošto je ovo moje samo delić iskustva. Ne želim ni da znam šta bi se desilo kad bih se malo duže zadržala u tom svetu. Plašim se da saznam to.

Eto, moji imaginarni, i oni ne-tako-imaginarni čitaoci, stigli ste do kraja ovog mog velikog, ogorčenog, razočaranog jadanja. Samo dve reči su bitne iz mog čitavog trabunjanja - pazar nakarada. Lako opisuju svašta što se dešava oko nas, te ne bi bilo loše da ih zapamtite. Čisto da ne biste tragali za izrazom koji će opisati ovo leglo užasa koje nas okružuje. 

Dakle, pazar nakarada - sintagma budućnosti.

Očekivala sam barem da čujem svoje ime. Jednom.

San koga nema

Držali smo se za ruke kao uplašeni siročići dok smo hodali pod kišnim nebom i jurili svoj san. Mislili smo da ćemo ga brže stići ako hodamo bosi, jer sam ja tako pročitala u jednoj knjizi, davno. Naravno, samo smo ozebli, a na petama su nam zauvek ostale ispisane pesma uličnog pevača i priča asfalta. Ova prva bila je tužna, ali nežna, a ova druga bila je surova. Obe su bile naše. Nikad ih nećemo zaboraviti. Nikad ih ne možemo zaboraviti. Kad god zakoračim čujem barem jedan jecaj. Ponekad je jako tih, a ponekad podseća na urlik očaja. Oba teraju na plač. Ja ih razlikujem po tome, a on ih razlikuje po bolu koji oseti kad stane na petu. Jedan prožme celo njegovo telo kao kakvi neprijatni žmarci, a drugi ga probada, razara iznutra. Oba su nepodnošljiva. On ih podnosi. Mora da ih podnese zbog sebe. Zbog sna.

Taj san je nešto što smo delili, o čemu smo pričali, čemu smo težili. Zbog njega smo bežali, njega smo jurili. On nas je uništio. Ali mi bismo ga, sigurna sam, pojurili još jednom kad bi nam se ukazala prilika. Bosi, trčali bismo ulicama nekog tmurnog grada kome ne pripadamo, samo da ga dodirnemo, da ponovo osetimo njegove krhotine u našim ispucalim šakama. Bili smo spremni da uradimo sve zarad sna, i još uvek smo. Sigurna sam da bi me on ponovo uhvatio za ruku i koračao ispred mene, praveći se da vidi san negde iza mosta samo da bi me utešio onako gladnu i promrzlu. Sigurna sam da bih ja mogla ponovo da spavam stojeći sa glavom u udubljenju na njegovom ramenu koje kao da je napravljeno za moje čelo. Sigurna sam da bismo ponovo saslušali i pesmu uličara i priču asfalta, iako smo sada odrasli i znamo o čemu govore. Znamo šta su posledice.
Sigurna sam, ali sad je već kasno. Odavno sam osetila san kako puca pod mojim prstima i odavno sam prvi put videla njegovo razočarano i tužno lice koje je zadržalo isti izraz sve do danas. Zapravo, i sada ga gledam u unutrašnjosti svojih kapaka.

Ponovo grešim. Uvek grešim. 

Želim da uništim ovu priču. Samo tako mogu da je zaboravim i sačuvam od zaborava. Neko drugi će je imati urezanu u petama. Našu priču o snu koga nikad nije ni bilo, ali verujem da ste to već shvatili.

Pružam mu nož, samo tako ga mogu iskoristiti na pravi način.