Ruke

„Idi operi ruke“, rekla sam mu oštro dok sam gledala preko ramena.
„Evo ga, požuri!“, govorila sam sve brže, a Otac je bio tik iza mene. Sklonila sam se na vreme i otrčala po svoju knjigu. Sela sam na pod u ćošak sobe i pravila se da čitam, dok je on vikao i lomio stvari. Znala sam da je trebalo da kažem Bratu da opere ruke čim je ušao u kuću, ali nisam se setila na vreme. Za sve sam ja bila kriva. Mogla sam da vidim samo deo te svađe koja se odigravala u hodniku, ali tačno sam znala kako je sve izgledalo, a još bolje šta sledi. Otac je vikao, a Brat nije hteo da popusti. Još uvek nije naučio kako da se ponaša i uvek je uzvraćao Ocu. Mrzela sam kad je to radio, iako sam znala da pokušava da me zaštiti. Naravno, Otac ga je sa prvom rečenicom koju se on usudio da progovori udario snažno u lice. Krv je prsnula po zidu koji sam mogla da vidim iz svog ugla i zarila sam snažno nokte u kožu na butinama. Zabila sam ponovo glavu u knjigu i pokušavala da se koncentrišem na reči. Pročitala sam neku bljutavu, srećnu rečenicu tri puta, i nisam je razumela. Sve vreme sam zamišljala sliku povređenog Brata i Očevog razgnevljenog lica. Čuo se tupi udarac i zamislila sam svog starijeg Brata kako pada na pod i udara o zid. Plašila sam se da ustanem i pogledam.
...................................................................................................................................................................

Ponovo me požurivala da operem ruke. Užasno me nerviralo kad se ponašala kao Majka koje se ona nije ni sećala. Sećam se kako je pogledala preko ramena, a odna se okrenula ka meni unezverenih očiju. Došao je. Više nije bilo vremena za našu prepirku, i ovaj put je sama odšetala u sobu. Nisam više morao da je molim. Naučila je neke stvari moja mala Sestrica. Video sam je kako uzima knjigu. Nije mi bilo jasno zašto uvek zabija nos duboko među stranice tih svojih romana, ali verovao sam da je to jer joj je glava tako pognuta. Ne privlači pažnju. Vreme je isteklo. Očevo telo pojavilo se pred amnom i jedina stvar koju sam mogao da vidim bile su njegove besne oči. Vikao je na mene jer sam neposlušan, a ja sam mu vraćao, iako sam znao da ne treba to da radim. Mehanički sam na svaku njegovu rečenicu izgovarao neku još težu i gotovo sam mogao da vidim reči kako tonu pred mojim očima. A, onda me udario. Pravo u vilicu, svojom grubom pesnicom. Bolelo je, ali bilo je dana kada je udarao snažnije. Pokušao sam da viknem Sestrici da beži, da se ne krije više, ali glas nije hteo da napusti moje grlo. On je nastavio da viče, a ja sam pokušavao da se izvučem iz njegovom stiska, ali nisam imao kuda da pobegnem. Krenuo sam korak unazad i sapleo se na prokleti ekser koji je on zabio u pod iz nepoznatog razloga. Kako sam samo želeo da mogu da izvučem taj ekser iz parketa i bodem ga njime do smrti, ali nisam mogao. Video sam samo njegovu ogromnu telesinu kako se preteći nadvija nad mojim mršavim grudima, a onda me je udario. Nikad nisam osetio toliku bol, činilo mi se kao da mi je plafon pao na grudi, a poslednje čega se sećam je prigušen jecaj moje Sestrice iz druge sobe i...mrak.
...................................................................................................................................................................

Čula sam preteće korake kako se približavaju sobi. Krenula sam unazad i leđima jako udarila o zid. Sklupčala sam se u tom ćošku i zamišljala kako bledim pred njegovim očima, kako postajem nevidljiva. Krv mi se slivala niz butine, previše jako sam zarila nokte u kožu. Celo moje telo je drhtalo tako jako da me je zid udarao sa svih strana i gotovo da sam mogla da osetim kako se modrice polako pojavljuju. Spustila sam pogled na noge, plašeći se da se susretnem sa Očevim licem. Mrzela sam ga, ali sam ga se i plašila. U tom trenutku, više nego ikada pre. Osetila sam njegov čvrsti stisak oko moje mišice i znala sam gde će me odvući. Bio je to dan kada nisam imala snage za borbu, opustila sam telo, i nisam se opirala. Vukao me je za kosu kroz hodnik, a ja sam skrenula pogled sa mojih nogu samo na tren da bih videla da li mi je Brat bio živ. Ležao je na podu, ali činilo mi se da diše. Nastavila sam da gledam u svoje omlitavele noge. Ušli smo u sobu i bacio me je na krevet. Udarila sam glavom u metalnu šipku, ali nisam se usudila da jauknem. Čula sam kako skida kaiš i zateže ga preteći u ruci, a onda je zvuk otkopčavanja pantalona počeo da mi buši bubne opne.
„Pogledaj me, kučko! Pogledaj me. Ista si ko ona tvoja majka! Pogledaj me!“, urlao je nad mojim slabim telom.
Podigla sam pogled samo da ih videla njegove odvratne grudi nad mojima i njegovu šaku kako prilazi mom licu. Ošamario me, a onda me naterao da ga ponovo pogledam. Smejao se, i raširio mi noge. Nisam ni pokušala da ih skupim. Samo sam ponovo zažmurela i...mrak.
...................................................................................................................................................................

Probudio sam se u svom krevetu sa šoljom čaja pored glave. Cela soba je mirisala na nanu, a moja Sestrica je sedela pored mene. Pokušao sam da se nasmejem, ali lice me je suviše bolelo. Imala je ogromnu modricu na obrazu, a oni kolutovi ispod njenih očiju više nisu bili mistično crni kao inače, bili su crnji od mraka. Plašili su me. Ustao sam i krenuo ka kupatilu. Protrčao sam kroz hodnik i provirio na tren u njegovu sobu. Ležao je na krevetu i čvrsto spavao. Kako je samo mogao posle onoga što nam je uradio. Gadio mi se. Kada sam završio sa kupatilom, krenuo sam ka sobi i video svoju Sestricu kako nepomično sedi na krevetu, okrenuta leđima. Pokušao sam da je zagrlim, ali ona se izmakla. Znao sam šta joj je radio. Tiho je rekla: „Idi operi ruke“.
„Već sam ih oprao“, odgovorio sam.

MRAK

U raj, u raj, u njezin ZAGRLJAJ.

„I šta sad, čika Lazo?“, vodič ide ispred nas i recituje nam svoju pesmu posvećenu Lazi Kostiću. Slabo ko ga sluša, svi vode neke svoje tužne razgovore o dosadi, želji da se vrate kući, i o tome kako vodič "smara". Nas dvoje idemo jedno pored drugog, nesvesni bilo čijeg prisustva i slušamo tu pripovest o Lazinoj ljubavi prema Lenki Dunđerski.“ Kakva je samo to ljubav bila, beskonačna, besmrtna, svevremena, a tek pesma koja ju je opevala bolje od bilo koje druge reči. Ta labudova pesma koja je u meni budila osećanja koja nikada pre nisam osetila, nisam imala potrebu da ih osetim.“, razmišljam ja dok vodič završava recitovanje koga se verovatno neću sećati ni po čemu, osim po tom naletu nepoznatih osećanja koja su me terala na smeh, ali i na plač.
Ovako zbunjena, u zagrljaju do sada nepojmljivog, hvatam se grčevito za prvu opipljivu stvar, njegove šake. Čvrsto preplićem prste sa njegovim, a on okreće glavu ka mojim očima i blagim klimanjem mi objašnjava da mu ne smeta to što sam učinila. “Dve u meni pobiše se sile//mozak i srce, pamet i slast”, govorim tiho, gotovo nečujno, i shvatam. Ne znam šta da radim. Kako da ne pogrešim. Tražim onda odgovor u pesmi, a glavu naslanjam na njegovo rame i udišem miris koji mi je do tada bio prijatan, a sada mi je parao nozdrve na neki čudan način. Recitujem, a on završava svaki stih neznatno glasnije od mene svojim hrapavim glasom. Nesvesno koračamo tako, a ja slepo pratim stihove pesme i oživljavam ih svojim postupcima. Puštam njegovu ruku, iako znam da to nije dobra odluka.
Sve postaje drugačije. Na tren oboje ćutimo, a onda nastavljamo naše kazivanje poezije na potpuno drugačiji način. Samo nekoliko koraka razmaknuti govorimo tiho, da nas niko ne čuje, ali dovoljno glasno da čujemo jedno drugo. Pesma mi se otvara pred očima, i odjednom postajem svesna njenog kraja. Ne želim da živim od sećanja i žudim za smrću, ne želim da napravim istu grešku kao Laza. Imam još vremena da se predomislim, baš kao i on. Nastavljamo da recitujemo do onog trenutka kada smo oboje sigurni u ono što želimo, i onda...dodir. Recitujemo poslednju strofu drhtavim glasovima, ali potpuno iste jačine, šapućemo jedno drugom na uvo, i odjednom se sve uklapa. Osim jedne stvari koju shvatamo u isto vreme, čini mi se. Krećemo ka Lazinoj kući, u tišini koju narušava samo zvuk naših peta koje udaraju u kaldrmu u ritmu reči, ne obazirući se ni na šta drugo. Ne postoji niko oko nas, ništa više nije važno, ljudi prolaze, a mi ih ni ne primećujemo. Nekoliko njih nas verovatno i posmatra u neverici, ali mi to ne vidimo. Okrećemo se jedno ka drugom, i trčimo, hrlimo ka mestu ponovnog sastanka, iako se nikad nismo zaista rastali, a onda...Zagrljaj.

Reč bez ijednog samoglasnika

Brzim hodom koračala sam do našeg mesta. Uvek smo se sastajali tu, iako se nikad nismo posebno dogovarali, nekako je to bilo jedino mesto koje nam je oboma odgovaralo i koje smo voleli. Znala sam da kasnim, ali nisam ni pokušala da ga pozovem, jer sam znala da će biti tu. Uvek je bio tamo, stajao je i čekao me sa nekim poluosmehom ocrtanim na licu, nikad se ne naljutivši zbog ove moje velike mane. Prošla sam pored komšinice kojoj sam samo nehajano odmahnula rukom, i gotovo trčeći stigla nadomak groblja. Žmirkajući pokušavala sam da razlučim njegovu siluetu među svim onim ljudima koji su čekali da isprate nekog svog bliskog koji više nije sa njima, ili da ponovo pozdrave nekog nepovratno izgubljenog, a neki su čekali svoj poslednji ples, nadajući se da će ih smrt tu brže naći. Prešla sam pogledom preko tela mlade, plavokose žene obučene skroz u crno, starijeg čoveka sa fedora šešriom koji je za ruku čvrsto stezao malu devojčicu obučenu u neke sumorne boje dok su joj se niz obraza kotrljale suze. Ali njega nije bilo.

Naslonila sam se na zid, ali nije mi ni palo na pamet da ostanem tu. Razmišljala sam o svemu što je moglo da se desi, ali ništa nam nije bilo važnije od tog našeg rituala koji se ponavljao svakog dana kao po nekom nemom dogovoru koji smo sklopili još kada je on bio dečak umazanog lica, a ja devojčica koja je igrala klikere. To groblje bilo je naše mesto koje smo poznavali gotovo kao njegovi stanovnici koje smo kao deca često umeli da zamišljamo, a ponekad i pričamo sa njima. Prisećajući se tako tih dana, pomislila sam da je možda odlučio da promeni mesto sastanka i otišla sam do groba pored koga smo često sedeli i pričali o nedokučivim stvarima, čitali poeziju, ili samo ležali i gledali u nebo. Prolazila sam tako pored grobova prvi put ne gledajući oko sebe, ne zastajući pored onih sa uklesanim kratkim životnim vekovima, nijednom nisam stala da dodirnem mahovinu koja se uhvatila na neke od porodičnih grobnica kao što sam uvek činila, a on me požurivao. Prošla sam čak i pored mesta gde su sahranjena njegova braća, koje je on uvek izbegavao, a ja sam uvek želela da saznam zašto, ni ne pogledavši ga. To bi mu se verovatno svidelo, ali ni to nije bilo važno. Kada sam napokon stigla do tačke sa koje sam jasno mogla da vidim “naš” grob kako smo se ponekad šalili, shvatila sam da nije ni tamo. Ipak sam odšetala do tamo potpuno besciljno, ne znajući gde ga odem.

Sela sam na travu, skinula naočare za sunce, jer je groblje jedino mesto na kome sam mogla da plačem, ne ustručavajući se. Tamo je to bila svakodnevna, normalna pojava, a nešto nisam verovala da mrtvim smetaju uplakani ljudi. Verovatno su odavno navikli na njih. Bio je to još jedan od razloga zbog kog sam volela groblje, to mesto koje je vikalo reč bez ijednog samoglasnika koje su se svi plašili.

Čovek sa fedorom prošao je pored mene ne primetivši me, a devojčica me pogledala očima punim razumevanja.

Stegla sam ruke čvrsto oko kolena kao da sam pokušavala da se zaštitim svega drugačijeg i novog što je moglo da uđe u moje biće i um, i čekala sam. Ne, nisam više čekala njega, jer sam znala da on neće doći. Od celog tog snoviđenja koje će uvek ostati maglovito, ali i neverovatno jasno u mom sećanju to je bila stvar koje sam bila najsvesnija, on se neće vratiti. Te reči odzvanjale su mojim umom tako jasno, da još uvek čujem njihov eho danas, dok sedim na istom tom grobu i čekam baš kao oni najočajniji ljudi što su čekali ispred groblja, a koji su mi nekada bili tužni. Čekam svoj poslednji ples, čekam da postanem makar nakratko partner najozloglašenijeg igrača, a ona ni da me dodirne, a kamoli izabere za dostojnog saputnika.

Sanjam o danima koji su nepovratno prošli, o susretu sa njim. Sanjam o Smrti.

Pazar nakarada ili "kako sam odustala od novinarstva"

Muka mi je više od sveopšteg šunda, kiča, licemerja. Sve mi se gadi. Svega mi je dosta.

Krenula sam da pišem u nekoj online redakciji, ili sam barem mislila da sam krenula, i onda se desi što nisam mogla ni da pomislim. Napišem prvi tekst o Kaporovoj smrti, promenim ga i skratim na sugestiju urednice koja me je uredno nahvalila i rekla da je stilski savršen, da bi posle dobila informaciju da nema mesta za objavljivanje tog teksta.

Hm, prvo, to je Internet. Uvek ima mesta. Čak i da nema, zanimljivo je kako ga je bilo da se objavi neka baljezgarija o Lejdi Gagi koja je promenila odevnu kombinaciju, kao da ona to ne čini svaki dan, i još veća glupost o 007 veverici, šta god to bilo. Neću ni govoriti o autorskim pričama koje nemaju veze sa novinarstom, a pritom nisu ni naročito dobre. Znam da ovo zvuči nadmeno i arogantno, ali znam da prepoznam lošu priču, toliko sam valjda naučila.

Ironija svega je što ja, koja obično pljujem sve i svakoga, nisam odmah krenula da blatim tu kvazi redakciju, nego sam se zapravo zapitala šta nije u redu sa tekstom. Pročitala ga N puta, onda pogledala mejlove jedne od urednica i uverila se da je rekla da je tekst stilski odličan i nahvalila me. Svaki normalan urednik bi mi valjda rekao da je tekst loš, ako zaista jeste, ili je to još jedna od mojih naivnih zabluda. Oprostite, ali nisam ih još uvek sve istrebila.

Kada sam zapravo preispitala sve što je moglo da bude loše, nezadovoljavajuće i neprikladno, počela sam da se shvatam onu rečenicu jebe lud zbunjenog sasvim dobro, samo što sam ja bila zbunjena, sluđena i ogorčena. Ne zato što moj tekst nije bilo objavljen, nego zato što je urednica nastavila sa mnom da komunicira tako fino i slatko, i da me podstiče da pišem još tekstova za koje niko ne garantuje da će biti objavljeni, iako budu najbolji. Znam da ona verovatno nije kriva, jer je morala da se dogovori oko svega toga sa kolegama, ali mogla je barem da mi kaže pravi razlog, a ne da mi prodaje glupu priču o nedostatku mesta na prokletom Internetu. Možda jesam naivna, ali sigurno nisam toliko.

Na jednoj knjževnoj večeri, jedan od mojih dražih pisaca rekao je da svet književnosti jedan veliki pazar nakarada, i da je vašar taštine previše umetnički i blagi izraz za sve što se tamo dešava. Izgleda da je tako i u novinarstvu. Pričaju jedno, rade drugo, pišu treće, lažu, kriju, žive u licemerju i od njega i ko zna šta još pošto je ovo moje samo delić iskustva. Ne želim ni da znam šta bi se desilo kad bih se malo duže zadržala u tom svetu. Plašim se da saznam to.

Eto, moji imaginarni, i oni ne-tako-imaginarni čitaoci, stigli ste do kraja ovog mog velikog, ogorčenog, razočaranog jadanja. Samo dve reči su bitne iz mog čitavog trabunjanja - pazar nakarada. Lako opisuju svašta što se dešava oko nas, te ne bi bilo loše da ih zapamtite. Čisto da ne biste tragali za izrazom koji će opisati ovo leglo užasa koje nas okružuje. 

Dakle, pazar nakarada - sintagma budućnosti.

Očekivala sam barem da čujem svoje ime. Jednom.

San koga nema

Držali smo se za ruke kao uplašeni siročići dok smo hodali pod kišnim nebom i jurili svoj san. Mislili smo da ćemo ga brže stići ako hodamo bosi, jer sam ja tako pročitala u jednoj knjizi, davno. Naravno, samo smo ozebli, a na petama su nam zauvek ostale ispisane pesma uličnog pevača i priča asfalta. Ova prva bila je tužna, ali nežna, a ova druga bila je surova. Obe su bile naše. Nikad ih nećemo zaboraviti. Nikad ih ne možemo zaboraviti. Kad god zakoračim čujem barem jedan jecaj. Ponekad je jako tih, a ponekad podseća na urlik očaja. Oba teraju na plač. Ja ih razlikujem po tome, a on ih razlikuje po bolu koji oseti kad stane na petu. Jedan prožme celo njegovo telo kao kakvi neprijatni žmarci, a drugi ga probada, razara iznutra. Oba su nepodnošljiva. On ih podnosi. Mora da ih podnese zbog sebe. Zbog sna.

Taj san je nešto što smo delili, o čemu smo pričali, čemu smo težili. Zbog njega smo bežali, njega smo jurili. On nas je uništio. Ali mi bismo ga, sigurna sam, pojurili još jednom kad bi nam se ukazala prilika. Bosi, trčali bismo ulicama nekog tmurnog grada kome ne pripadamo, samo da ga dodirnemo, da ponovo osetimo njegove krhotine u našim ispucalim šakama. Bili smo spremni da uradimo sve zarad sna, i još uvek smo. Sigurna sam da bi me on ponovo uhvatio za ruku i koračao ispred mene, praveći se da vidi san negde iza mosta samo da bi me utešio onako gladnu i promrzlu. Sigurna sam da bih ja mogla ponovo da spavam stojeći sa glavom u udubljenju na njegovom ramenu koje kao da je napravljeno za moje čelo. Sigurna sam da bismo ponovo saslušali i pesmu uličara i priču asfalta, iako smo sada odrasli i znamo o čemu govore. Znamo šta su posledice.
Sigurna sam, ali sad je već kasno. Odavno sam osetila san kako puca pod mojim prstima i odavno sam prvi put videla njegovo razočarano i tužno lice koje je zadržalo isti izraz sve do danas. Zapravo, i sada ga gledam u unutrašnjosti svojih kapaka.

Ponovo grešim. Uvek grešim. 

Želim da uništim ovu priču. Samo tako mogu da je zaboravim i sačuvam od zaborava. Neko drugi će je imati urezanu u petama. Našu priču o snu koga nikad nije ni bilo, ali verujem da ste to već shvatili.

Pružam mu nož, samo tako ga mogu iskoristiti na pravi način.

Moj zločin: pisanje

"If I don't write to empty my mind, I go mad", reče Bajron, a ja sa poistovetih čim sam pročitala. Ne pišem jer volim, ne pišem jer mislim da je lepo, pišem jer ne znam šta bih bez toga. Pišem jer bih poludela od svih ovih polumisli i misli koje se roje mojim haotičnim umom, a dugo nisam pisala. Ni reč.

Ni jednu jedini reč nisam stavila na papir jako dugo, previše, i već osećam prve znake tog ludila o kome je Bajron pričao. Osećam da se misli mešaju, gube, ideje nestaju, krajevi priča se menjaju, stihovi gube smisao, a ja ludim. Volim haos, ali ponekad ga je potrebno oterati, čisto da bi se stvorilo mesto za jos haosa, a mesta nikad nema, pogotovo kad ne pišem. 

Sad pišem i već osećam kako se stvari sređuju. Mali deo haosa je sada ispisan, uskoro će biti zaboravljen, a već imam neke ideje. Jedna priča je upravo dobila kraj, a samim tim stvorila mesto za još neku. Tako to ide, začarani krug pisanja koji ne možete prekinuti, a kad probate, on postane samo čvršći, barem u mom slučaju. 

Ali nije pisanje samo začarani krug, meni predstavlja mali zločin. Osećam se kao zaverenik svaki put kada stavim reč na hartiju, čak iako to uradim bez poente, kao što najčešće činim. U stvari, moj zločin jeste kada pišem bez poente, bez smisla, za sebe, da ne poludim. Da ostanem ja. 

It's a small crime, and I got no excuse.  

Ne znam. Nista ne znam.

Pisem dramu, ne znam zasto je pisem. Ne znam da li cu je ikad zavrsiti. Ne znam kako bih volela da bude rezirana. Nista ne znam. 
Ne znam kako da odbijem ljude kad ponude da mi pomognu, iako meni pomoc nije potrebna. Ne znam. Ne znam. Ne znam.

Previse cesto izgovaram te dve reci, iako postoje stvari koje znam. Imam neku neverovatnu potrebu da kad i znam odgovor, ja cutim. Suvise me zanima sta drugi zele da kazu, volim da osluskujem tudje misli, i onda nekako zaboravim svoje. Ostanu zaturene u jednoj od mojih mozdanih pregrada, potpuno zaboravljene. Ponekad se nakupi i prasina na njih, ponekad ja izgubim kljuc za njihovu fioku, ponekad ih samo izbrisem. Ne znam zasto to radim. Sve je to u redu kada ja te misli hocu da zaboravim, ali ima i onih koje nekako same, greskom mog uma nestanu. Zato ponekad imam osecaj da treba da kazem to sto ja znam, mislim i osecam. Ali, eto, ne znam zasto ih ne izgovaram. 
Ironija svega je sto ja ne volim rec NE, volim rec ZNAM, doduse. Ali kombinaciju te dve reci ne volim preterano. Zasto je onda deklamujem ovih dana kao neku svoju molitvu, a nemam kome da se molim. Nemam kome da izgovaram te dve, meni tako omrazene reci.
Ako ste stigli do kraja i zapitali ste se koja je poenta ovog bloga. Naslutite sami moj odgovor, mislim da vam nece biti tesko.

Kasnjenje. Bilo je VREME da kazem nesto o tome. Znam da kasnim, dragi prijatelji. Znam.

Punctuality is the thief of time.

To je moj izgovor za kasnjenje. Nazovite me opsednutom, ali Oskar je bio u pravu. Zelim da kasnim, zelim da svim vremenom ovog sveta mogu da raspolazem onako kako ja hocu. A ja hocu da citam knjigu 15 minuta duze, hocu da spavam do podneva, hocu da sedim u parku ceo dan, iako to znaci da cu kasniti, a kasnjenje, valjda, nije dobra osobina.

Sta fali kasnjenju? Pre neki dan mi je jedan drug rekao da dolaskom na vreme mi iskazujemo postovanje osobi sa kojom se vidjamo i tako te gluposti. E pa, ja necu da iskazujem postovanje tako. A realno, ko kaze da ja nekog moram da postujem ako se vidjam sa njim u ugovoreno vreme. Mozda je ovo sebicno, ali ja postujem svoje vreme i samo ja njime raspolazem i samo ja mogu da budem izgubljena u SVOM vremenu. Niko vise. Valjda bi svako trebalo da postuje svoje minute, sate, godine. Nisam ja nikakav bog da raspolazem tudjim vremenima i organizujem ih, zar ne?

Meni sve ovo deluje tako logicno, ali mene ljudi i dalje napadaju zbog kasnjenja. Ne znam zasto. Ne radim ja to namerno, samo se zanesem i nesvesno raspolazem svojim vremenom na nacin koji se meni dopada. Ne bi mi smetalo kada me neko ne bi cekao mojih akademskih 15 i kada bi mi javio da nece da se vidja sa mnom ako cu kasniti. Ne kazem da bih prestala da kasnim, kazem da mi ne bi smetalo. Obratite paznju na tu vaznu razliku.

Necu da se odreknem svog prava na vreme, necu nikog drugog da teram da postuje moju odluku, ali necu da se odreknem onoga do cega mi je stalo. Ja sam Lord Henri u malom, kasnim iz principa, a taj princip je da je tacnost kradljivica vremena. 

Do sledeceg zakasnelog posta...