Došla sam. Posle nedelju dana provedenih na selu gde sam skupljala seno, vozila se traktorom, bila sprečena da jašem i čula neke vesti koje nikako nisam želela da čujem posle kojih sam besciljno šetala po šumi i uspela da se izgubim; posle još nedelju dana provedenih na jedrenju sa tatom, posle dva sanduka vina, jednog apsinta, dve flaše viskija i jedne ruma i mnogo, mnogo džeza - tu sam, u Beogradu, a pluća mi se pune ovim smogom koji mi je tako nedostajao.
U stvari, verovatno mi nije nedostajao Beograd, nedostajao mi je osećaj koji imam ovde. Nekako mi se činilo da će sve biti mnogo lakše onog trenutka kada uđem u svoj stan, presvučem se i onda izađem i krenem da hodam poznatim ulicama ka poznatim licima. Nije tako. Potpuno je isto, bila ja na sred mora u jedrenjaku sa tatom, ili u sred Knez Mihailove okružena masom ljudi. Isto je. I ovde teram suze da pođu niz moje obraze misleći da će mi tako biti lakše isto kao što sam to radila dok sam ležala na palubi sa flašom vina u ruci i gledala u tmurno nebo. Isto je. Nije bitno da li sam tamo ili ovde, kada me svuda progoni taj jebeni osećaj patnje i bola koji bezuspešno pretvaram u tupost i prazninu.
Govore mi da će to proći, da uvek prođe, da mi samo treba vremena, a ja klimam glavom. Tupo klimnem glavom da bih već sledeći trenutak razmišljala o tome kako je život jedno veliko sranje i kako nije fer. Nije kao da to nisam znala ranije, ali sada mi se to pokazalo kao nikad do sada. Mogla sam da osetim taj prokleti život u svom svom prividnom sjaju kako mi izmiče iz ruku, kako polako klizi niz moje prste u ponor, a ja sam ostala na ivici da ga gledam kako pada i pokušavam da se nateram da zaplačem. Još uvek stojim tu i plašim se. Plašim se onoga što sledi, plašim se svakog koraka unazad koji treba da napravim da bih se odmakla od ivice i nastavila nekim svojim putem. Plašim se da ću tako zaboraviti, da će se nešto promeniti, da će uspomene krenuti da blede... Osim toga, plašim se onoga čega ne bi trebalo da me bude strah. Plašim se rečenice kojom me svi teše: Sve će biti kao i pre, videćeš... A ja ne želim da sve bude kao i pre, to jednostavno ne bi bilo u redu, ili se meni barem tako čini. Zato neću da se pomaknem od ivice, a moram... Znam da moram.
I sad pišem ovo, a ne znam zašto pišem. Pisala sam i tamo. Pisala sam svaki dan po nešto, ali svaki put je ličilo na ono prethodno, sve su to bile nijanse istog osećanja koje me progoni, i očigledno će me progoniti još neko vreme. Ne znam šta da radim sa time, pa ću pustiti In a Sentimenal Mood, uzeti čašu vina i spustiti roletne, pa možda i prođe samo od sebe.
Za kraj, jedna rečenica koja mi se vrzma po mislima ovih dana: Dying changes everything.
Friday
Imam 17 godina i život pred sobom
"Imala je 17 godina i život pred sobom", citiram Safona u mislima i ponekad izmenim tu rečenicu u: Imam 17 godina i ceo život pred sobom. Ne osećam se starije nego što sam bila pre tačno sat vremena i 12 minuta, osećam se potpuno isto, ali i nekako drugačije. Dopada mi se ovaj 17. rođendan. Pevušim ceo dan Girl, You'll Be a Woman Soon i ne želim da prestanem da je pevam, želim da zauvek imam 17. i ceo život pred sobom. To mi savršeno odgovara.
Osećam se kao da je sve nekako mnogo svetlije i drugačije nego što je bilo i kao da je sve moguće učiniti. Osim toga, ovo je poslednja godina koju ću moći da provedem ne razmišljajući o ličnoj karti na kojoj sam ispala kao E.T. - bolje bi mi bilo da je dobro iskoristim. Želim toliko stvari ponovo da uradim, a opet želim i toliko mnogo njih da probam. Želim ponovo da igram na ulici ispred Platoa, želim da se vrtim uz krug uz ABBU, da vičem stihove Darka Rundeka, da pijem čajeve u enormnim količinama, da plačem od sreće, da sedim na krovu, pevam i skačem, da vičem odatle I'M THE KING OF THE WORLD, želim da putujem i ponovo vidim Van Gogove slike, da recitujem Bajronove stihove u snu, da se prskam po sred Knez Mihailove u 5 ujutro i da trčim, iako celu noć pre toga nisam spavala. Želim da me ponovo zapljusne okean, iako je neverovatno hladno i padao je sneg. Toliko toga želim da se trenutno bojim da neću stići sve da uradim kad ovako krenem da nabrajam, ali onda opet u glavi čujem eho Safonovog citata, i sve je u redu.
Sve je u savršenom, haotičnom redu. Baš onako kako ja volim, kako treba da bude. Zato mi se i dopada ova godina, baš je lepo počela. Možda i previše lepo, ali o tome ću razmišljati kasnije. Sad je bitno da ja imam život pred sobom i da mogu od njega da radim šta god poželim, jer tek treba da ga načinim onakvim kakvim mi se dopada. Imam toliko izbora, i ne plašim ih se više. Sada se osećam samo neverovatno slobodno.
U sebi i dalje pevušim Girl, You'll Be a Woman Soon i razmišljam zašto ne bih mogla da je pevušim uvek. Nije kao da bilo ko može da promeni moju theme song u nešto drugo, ako ja osećam da je ova prikladna i savršeno opisuje nešto što ja mislim da ću uvek osećati. Želim to uvek da osećam. Lepo je.
Laku noć sad, čeka me neki novi dan i život.
P.S. Zar nije zanimljivo koliko muzika utiče na naše živote, u toliko postova mi se pominju pesme da je to neverovatno?
Osećam se kao da je sve nekako mnogo svetlije i drugačije nego što je bilo i kao da je sve moguće učiniti. Osim toga, ovo je poslednja godina koju ću moći da provedem ne razmišljajući o ličnoj karti na kojoj sam ispala kao E.T. - bolje bi mi bilo da je dobro iskoristim. Želim toliko stvari ponovo da uradim, a opet želim i toliko mnogo njih da probam. Želim ponovo da igram na ulici ispred Platoa, želim da se vrtim uz krug uz ABBU, da vičem stihove Darka Rundeka, da pijem čajeve u enormnim količinama, da plačem od sreće, da sedim na krovu, pevam i skačem, da vičem odatle I'M THE KING OF THE WORLD, želim da putujem i ponovo vidim Van Gogove slike, da recitujem Bajronove stihove u snu, da se prskam po sred Knez Mihailove u 5 ujutro i da trčim, iako celu noć pre toga nisam spavala. Želim da me ponovo zapljusne okean, iako je neverovatno hladno i padao je sneg. Toliko toga želim da se trenutno bojim da neću stići sve da uradim kad ovako krenem da nabrajam, ali onda opet u glavi čujem eho Safonovog citata, i sve je u redu.
Sve je u savršenom, haotičnom redu. Baš onako kako ja volim, kako treba da bude. Zato mi se i dopada ova godina, baš je lepo počela. Možda i previše lepo, ali o tome ću razmišljati kasnije. Sad je bitno da ja imam život pred sobom i da mogu od njega da radim šta god poželim, jer tek treba da ga načinim onakvim kakvim mi se dopada. Imam toliko izbora, i ne plašim ih se više. Sada se osećam samo neverovatno slobodno.
U sebi i dalje pevušim Girl, You'll Be a Woman Soon i razmišljam zašto ne bih mogla da je pevušim uvek. Nije kao da bilo ko može da promeni moju theme song u nešto drugo, ako ja osećam da je ova prikladna i savršeno opisuje nešto što ja mislim da ću uvek osećati. Želim to uvek da osećam. Lepo je.
Laku noć sad, čeka me neki novi dan i život.
P.S. Zar nije zanimljivo koliko muzika utiče na naše živote, u toliko postova mi se pominju pesme da je to neverovatno?
Saturday
Nastavak, opet tok misli
Žurka preživljena bez većih posledica. Došla sam kući pre ponoći, a on se pojavio nešto posle mog odlaska. Kad sad pogledam, nije ta žurka ni tako loše prošla. Puštali su Rundeka, igrala sam, vrtela se u krug i vikala u sred vinarije: Ti si premlada, a ja sam prestar za čekanje... To je meni sasvim dovoljno da mi ne bude dosadno. Osim toga, ljudi su bili nekako normalniji nego inače. Barem dok sam ja bila tamo, ono što se dešavalo posle me ni ne interesuje preterano.
Posle žurke se dešavalo svašta nešto i opet mi se nije spavalo, ali sam danas spavala popodne, što obično ne radim.
Lajkovanje one slike je napokon gotovo, a Anja mi tako duguje tortu i prisni kontakt sa Brajanom, u najmanju ruku. Danas sam kliknula na toliko različitih profila i molila toliko ljudi koje ni ne poznajem da lajkuju sliku, da me vene na desnoj ruci bole i ne mogu više ni da gledam početnu stranu Facebooka. Ali dobro, vredelo je, sve je to zarad višeg cilja. Valjda će i uspeti.
Hm, ovaj post i nije patetičan. Verovatno zato što sam pobegla pre nego što sam mogla da budem razočarana i zato što se on nije pojavio. Mogla bih to češće da praktikujem. U stvari, mogla bih da prestanem da idem na žurke koje mi se ne dopadaju.
Sutra ću verovatno zaključiti kako ja zapravo želim da se socijalizujem i kako mi te žurke prave priliku za to. Ali neka, danas ću biti prisebna i trezvena. Ili ću se makar praviti da to jesam.
Eto! Drugi deo je gotov i ja se iskreno izvinjavam emotivnoj što nije dobila ono što sam obećala. Biće i toga...nažalost. Ima vremena.
Doviđenja za danas.
P.S. Postujem ovo tačno u 23.59, još uvek je sutra.
Posle žurke se dešavalo svašta nešto i opet mi se nije spavalo, ali sam danas spavala popodne, što obično ne radim.
Lajkovanje one slike je napokon gotovo, a Anja mi tako duguje tortu i prisni kontakt sa Brajanom, u najmanju ruku. Danas sam kliknula na toliko različitih profila i molila toliko ljudi koje ni ne poznajem da lajkuju sliku, da me vene na desnoj ruci bole i ne mogu više ni da gledam početnu stranu Facebooka. Ali dobro, vredelo je, sve je to zarad višeg cilja. Valjda će i uspeti.
Hm, ovaj post i nije patetičan. Verovatno zato što sam pobegla pre nego što sam mogla da budem razočarana i zato što se on nije pojavio. Mogla bih to češće da praktikujem. U stvari, mogla bih da prestanem da idem na žurke koje mi se ne dopadaju.
Sutra ću verovatno zaključiti kako ja zapravo želim da se socijalizujem i kako mi te žurke prave priliku za to. Ali neka, danas ću biti prisebna i trezvena. Ili ću se makar praviti da to jesam.
Eto! Drugi deo je gotov i ja se iskreno izvinjavam emotivnoj što nije dobila ono što sam obećala. Biće i toga...nažalost. Ima vremena.
Doviđenja za danas.
P.S. Postujem ovo tačno u 23.59, još uvek je sutra.
Apokalipso sviraju
Crni i znojni anđeli.
S cvjetom u kosi
Ritam te nosi
Dobiću sve što zaželim
Thursday
Tok misli i najava za sutrašnji program
15 profila na Facebook-u, a od toga nijedan na moje ime i prezime. Sve neki lažni profili da bih sa njih terala ljude da lajkuju Anjinu sliku. Osećam se blago šizofrenično i poprilično poremećeno.
Ne mogu više da pišem W i X tamo gde ne treba samo da bi moja uloga male Zemunke uspela, ali opet, neizmerno želim da Anja dobije tu nagradu, ili barem priliku za intervju. Posle lajkovanja više ništa nije u mojim rukama.
Nervira me što se sada sve živo održava na Facebooku. Ja nemam nalog tamo i nemam nameru da ga pravim. I šta onda, kad bih htela da se takmičim u nečemu, ili postanem član neke online stvarčice, ne bih mogla, jer nisam dovoljno kul...? E pa neću da napravim nalog - take that!
Sutra, odn. danas, još jedna žurka. Ne znam zašto radim to sebi. Doći ću kući pre ponoći, potpuno ubijena u pojam, sešću za računar i napisati još jedan patetični post, kao što to obično i radim. Ali opet, ide mi se tamo, jer uvek imam neki utisak, ili je to ipak nada, da će ovog puta biti drugačije. Da će se on jednog puta ponašati normalno. Onako kako se ponašao dok smo bili u Londonu. Naravno, ništa od toga, ali ja opet idem, i opet se razočaravam po hiljaditi put.
Nervira me što se ljudi prilagođavaju okolini u kojoj su, nervira me što se prilagođavaju ljudima. Zašto svi ne bismo bili onakvi kakvi zaista jesmo jednom u našim prokletim životima, i poštedeli ostale mozganja o tome kakvi smo zaista?
Gleda mi se House, pa ću verovatno sad ubaciti 5. sezonu u DVD plejer i gledati je do jutra. House je zgodan za neka razmišljanja, a da nisi ni svestan da razmišljaš bilo o čemu osim o tome koliko voliš njegovo prijateljstvo sa Wilsonom i svaku sarkastičnu opasku koju on izgovori.
Opet mi se ne spava, kao što se da primetiti. Više nema škole, tako da nije u tome problem. Ne znam šta je, ali nervira me. Osim toga mi je i neizmerno hladno, a jun je, i trebalo bi da bude jako toplo, da se borim protiv komaraca i spavam sa otvorenim prozorom.
Mada, nije ni ovo leto loše. Promenljivo je, a ja volim promenljive stvari. Sve što je uvek isto i ne pomera se, ne ide nikuda me plaši. Ne volim konstante.
Okej, sad shvatam koliko je sve ovo jedan "stream of consciousness" post, ali neću ga brisati. Neka ga, čisto kao najava za onaj koji ću napisati posle žurke.
Laku noć.
Ne mogu više da pišem W i X tamo gde ne treba samo da bi moja uloga male Zemunke uspela, ali opet, neizmerno želim da Anja dobije tu nagradu, ili barem priliku za intervju. Posle lajkovanja više ništa nije u mojim rukama.
Nervira me što se sada sve živo održava na Facebooku. Ja nemam nalog tamo i nemam nameru da ga pravim. I šta onda, kad bih htela da se takmičim u nečemu, ili postanem član neke online stvarčice, ne bih mogla, jer nisam dovoljno kul...? E pa neću da napravim nalog - take that!
Sutra, odn. danas, još jedna žurka. Ne znam zašto radim to sebi. Doći ću kući pre ponoći, potpuno ubijena u pojam, sešću za računar i napisati još jedan patetični post, kao što to obično i radim. Ali opet, ide mi se tamo, jer uvek imam neki utisak, ili je to ipak nada, da će ovog puta biti drugačije. Da će se on jednog puta ponašati normalno. Onako kako se ponašao dok smo bili u Londonu. Naravno, ništa od toga, ali ja opet idem, i opet se razočaravam po hiljaditi put.
Nervira me što se ljudi prilagođavaju okolini u kojoj su, nervira me što se prilagođavaju ljudima. Zašto svi ne bismo bili onakvi kakvi zaista jesmo jednom u našim prokletim životima, i poštedeli ostale mozganja o tome kakvi smo zaista?
Gleda mi se House, pa ću verovatno sad ubaciti 5. sezonu u DVD plejer i gledati je do jutra. House je zgodan za neka razmišljanja, a da nisi ni svestan da razmišljaš bilo o čemu osim o tome koliko voliš njegovo prijateljstvo sa Wilsonom i svaku sarkastičnu opasku koju on izgovori.
Opet mi se ne spava, kao što se da primetiti. Više nema škole, tako da nije u tome problem. Ne znam šta je, ali nervira me. Osim toga mi je i neizmerno hladno, a jun je, i trebalo bi da bude jako toplo, da se borim protiv komaraca i spavam sa otvorenim prozorom.
Mada, nije ni ovo leto loše. Promenljivo je, a ja volim promenljive stvari. Sve što je uvek isto i ne pomera se, ne ide nikuda me plaši. Ne volim konstante.
Okej, sad shvatam koliko je sve ovo jedan "stream of consciousness" post, ali neću ga brisati. Neka ga, čisto kao najava za onaj koji ću napisati posle žurke.
Laku noć.
Monday
Rastanci i moja slabost
Ubacujem "9" u mini-liniju i pojačavam dok na displeju ne piše 9. Preglasno je, ali ostaviću tako da bi sve bilo u znaku devetke. Ne osećam se baš dobro. Zapravo, osećam se prilično loše i podložno deluzijama. Zato sam i ubacila Damienov CD, u potrazi za nekim odgovorom.
Kreće 9 Crimes, a ja je proživljavam na toliko različitih načina i nivoa, da je to već postalo prilično uvrnuto. I uz nju dolazi toliko flashbackova da se ponekad zabrinem. Nešto čudno se dešava izmežu mene i te pesme svaki put kad je čujem ili prizovem mislima. Prizvala sam je i sinoć, na žurci. I preksinoć, na još jednoj žurci.
Ljudi odlaze, a ja ostajem ovde i gledam njihova leđa dok koračaju ne osvrćući se za sobom. Zašto bi se i osvrtali, kad neće videti ništa što žele, kada za sobom ostavljaju pustoš dok ceo jedan novi svet čeka da bude pokoren? Ja ostajem u toj pustoši, okružena crnim ništavilom i šapućem u vetar nadajući se da će te reči možda dopreti do svih koji odlaze, koji su već otišli, da će oni čuti da ih volim i da mi već nedostaju, da hoću da se vrate. Ali izgleda da nijedan šapat ne dopire do njih, možda čuju samo poneko šuštanje vetra i pričini im se moj glas koji oni ignorišu i pripisuju nostalgiji. Nije to nostalgija, to sam ja koja vapim za njihovim povratkom. Ne mogu više da stojim u svojoj crnoj haljini okružena ništavilom i da čekam nešto za šta znam da se neće desiti. Ne mogu više da gledam tuđa leđa i šešire koje stavljaju na glavu u znak pozdrava, a da ne potrčim za njima i ne povučem ih za ruku i kažem im da su mi potrebni, da ne želim da idu, iako znam da je to bolje za njih. Ne mogu sve to, ali moram, jer ne mogu da sputavam druge zbog svoje sebičnosti. Staviću ponovo ljubičastu senku, obući ću crnu haljinu i ispratiću ih najbolje što umem, opet ću šapnuti nešto vetru u nadi da će on to možda odneti do pravih ušiju, a onda ću nastaviti da stojim tu, plakaću koliko god hoću bez ustručavanja i čekaću da se šminka napokon razmaže.
Sve je to lako napisati, ali juče je bilo tako teško ispoštovati i napravila sam grešku. Prijatelj odlazi, a ja plačem pre vremena. Pred njim. Pokušavam da se šalim i da nateram suze da prestanu da se kotrljaju niz moje obraze, ali ne mogu. Dovoljno je samo da ga vidim i one naviru, potpuno nekontrolisano, a meni kroz glavu prolaze slike našeg druženja. Prestanem da plačem na kratko, a onda neko nešto kaže i ja krenem sve iznova, i iznova, bez prestanka. Odlazim ranije, pokušavajući da pobegnem. Potpuno izgubljeno silazim u podrum, umesto da izađem iz zgrade, a onda se ponovo penjem i istrčavam zarivajući lice u šake. Ne mogu više da sedim tamo i da ga gledam, da gledam kako on polako odlazi, kako nestaje pred mojim očima. Nisam dovoljno jaka za tako nešto, previše sam sebična.
9 Crimes se završava, pesme se smenjuju. Svaka u mom umu ima neko značenje koje sam ja verovatno pripisala iz puke želje da se sa bilo čime poistovetim i osetim ljudski. Plačem uz Rootless Tree i gotovo da mogu da osetim delove svog tela kako krckaju, vičem zajedno sa Damienom "Fuck you, fuck you, and all we've been through. I said leave it, leave it. It's nothing to you. And if you hate me. Then hate me so good that you can let me out. Let me out of this hell when you're around." Hoću da kažem to nekome, ali ne mogu. Hoću da uradim nešto, a ruke kao da su mi vezane, a usne prilepljene jedna za drugu. Suviše sam slaba za sve što naumim, i to se obistinilo na žurci prekjuče. Oh, kako je to veče propalo. Gotovo da sam mogla da vidim obećanja koja sam sebi zadala kako se razbijaju pred mojim očima, a nisam čak ni bila kriva za to. Barem ne u potpunosti.
Prolazi još nekoliko pesama i ja ih povezujem sa raznim događajima i osećanjima. I onda dolazi Accidental Babies i ponovni flashback na žurku. Osećam se potpuno rastrzano dok je slušam i muka mi je. Muka mi je od svoje proklete slabosti i gluposti. Muka mi je jer ne radim ništa što želim, i previše mislim o tuđim osećanjima ne obraćajući pažnju na svoja. I znam da je sve to kontradiktorno u odnosu na sebičluk koji sam si ranije pripisala, ali tako je. Ne želim da povredim nekoga, a povređujem sebe iznutra na toliko različitih načina. Povređujem se dok pišem ovo i slušam jednu pesmu stoti put, pokušavajući da shvatim nešto nedokučivo. A najgore od svega je što bih sve ovo mogla da prekratim jednim postupkom ili jednom rečenicom. I onda se samo vraćam mislima na prokleti London i proživljavam pesmu sa takvim ogorčenjem, besom na sebe i nekom melanholijom koju stalno osećam. "And does he drive you wild, or just mildly free... What about me?", ponovo šapućem vetru u nadi da će čuti onaj ko treba da čuje, jer nemam snage da odem, protresem ga i kažem mu to sama. Nemam snage da uradim ono što želim, ali imam snage da se pravim i lažem sebe i druge svaki dan.
Suviše sam slaba za sve što naumim.
Kreće 9 Crimes, a ja je proživljavam na toliko različitih načina i nivoa, da je to već postalo prilično uvrnuto. I uz nju dolazi toliko flashbackova da se ponekad zabrinem. Nešto čudno se dešava izmežu mene i te pesme svaki put kad je čujem ili prizovem mislima. Prizvala sam je i sinoć, na žurci. I preksinoć, na još jednoj žurci.
Ljudi odlaze, a ja ostajem ovde i gledam njihova leđa dok koračaju ne osvrćući se za sobom. Zašto bi se i osvrtali, kad neće videti ništa što žele, kada za sobom ostavljaju pustoš dok ceo jedan novi svet čeka da bude pokoren? Ja ostajem u toj pustoši, okružena crnim ništavilom i šapućem u vetar nadajući se da će te reči možda dopreti do svih koji odlaze, koji su već otišli, da će oni čuti da ih volim i da mi već nedostaju, da hoću da se vrate. Ali izgleda da nijedan šapat ne dopire do njih, možda čuju samo poneko šuštanje vetra i pričini im se moj glas koji oni ignorišu i pripisuju nostalgiji. Nije to nostalgija, to sam ja koja vapim za njihovim povratkom. Ne mogu više da stojim u svojoj crnoj haljini okružena ništavilom i da čekam nešto za šta znam da se neće desiti. Ne mogu više da gledam tuđa leđa i šešire koje stavljaju na glavu u znak pozdrava, a da ne potrčim za njima i ne povučem ih za ruku i kažem im da su mi potrebni, da ne želim da idu, iako znam da je to bolje za njih. Ne mogu sve to, ali moram, jer ne mogu da sputavam druge zbog svoje sebičnosti. Staviću ponovo ljubičastu senku, obući ću crnu haljinu i ispratiću ih najbolje što umem, opet ću šapnuti nešto vetru u nadi da će on to možda odneti do pravih ušiju, a onda ću nastaviti da stojim tu, plakaću koliko god hoću bez ustručavanja i čekaću da se šminka napokon razmaže.
Sve je to lako napisati, ali juče je bilo tako teško ispoštovati i napravila sam grešku. Prijatelj odlazi, a ja plačem pre vremena. Pred njim. Pokušavam da se šalim i da nateram suze da prestanu da se kotrljaju niz moje obraze, ali ne mogu. Dovoljno je samo da ga vidim i one naviru, potpuno nekontrolisano, a meni kroz glavu prolaze slike našeg druženja. Prestanem da plačem na kratko, a onda neko nešto kaže i ja krenem sve iznova, i iznova, bez prestanka. Odlazim ranije, pokušavajući da pobegnem. Potpuno izgubljeno silazim u podrum, umesto da izađem iz zgrade, a onda se ponovo penjem i istrčavam zarivajući lice u šake. Ne mogu više da sedim tamo i da ga gledam, da gledam kako on polako odlazi, kako nestaje pred mojim očima. Nisam dovoljno jaka za tako nešto, previše sam sebična.
9 Crimes se završava, pesme se smenjuju. Svaka u mom umu ima neko značenje koje sam ja verovatno pripisala iz puke želje da se sa bilo čime poistovetim i osetim ljudski. Plačem uz Rootless Tree i gotovo da mogu da osetim delove svog tela kako krckaju, vičem zajedno sa Damienom "Fuck you, fuck you, and all we've been through. I said leave it, leave it. It's nothing to you. And if you hate me. Then hate me so good that you can let me out. Let me out of this hell when you're around." Hoću da kažem to nekome, ali ne mogu. Hoću da uradim nešto, a ruke kao da su mi vezane, a usne prilepljene jedna za drugu. Suviše sam slaba za sve što naumim, i to se obistinilo na žurci prekjuče. Oh, kako je to veče propalo. Gotovo da sam mogla da vidim obećanja koja sam sebi zadala kako se razbijaju pred mojim očima, a nisam čak ni bila kriva za to. Barem ne u potpunosti.
Prolazi još nekoliko pesama i ja ih povezujem sa raznim događajima i osećanjima. I onda dolazi Accidental Babies i ponovni flashback na žurku. Osećam se potpuno rastrzano dok je slušam i muka mi je. Muka mi je od svoje proklete slabosti i gluposti. Muka mi je jer ne radim ništa što želim, i previše mislim o tuđim osećanjima ne obraćajući pažnju na svoja. I znam da je sve to kontradiktorno u odnosu na sebičluk koji sam si ranije pripisala, ali tako je. Ne želim da povredim nekoga, a povređujem sebe iznutra na toliko različitih načina. Povređujem se dok pišem ovo i slušam jednu pesmu stoti put, pokušavajući da shvatim nešto nedokučivo. A najgore od svega je što bih sve ovo mogla da prekratim jednim postupkom ili jednom rečenicom. I onda se samo vraćam mislima na prokleti London i proživljavam pesmu sa takvim ogorčenjem, besom na sebe i nekom melanholijom koju stalno osećam. "And does he drive you wild, or just mildly free... What about me?", ponovo šapućem vetru u nadi da će čuti onaj ko treba da čuje, jer nemam snage da odem, protresem ga i kažem mu to sama. Nemam snage da uradim ono što želim, ali imam snage da se pravim i lažem sebe i druge svaki dan.
Suviše sam slaba za sve što naumim.
Thursday
Voodo Chile, energy boost, Eric Clapton
Niko ne može da zamisli kakav neopisivi energy boost sada osećam. Ne spava mi se, ali nije to više ona mučna nesanica koju sam osećala ovih dana. Ne, ne, za ovo je kriv Eric Clapton zajedno sa Winwoodom glavom i bradom. Upravo sam dotrčala od Arene kući (da, zaista sam trčala) dok je u slušalicama svirala Voodoo Chile. Sve je tako savršeno, a ja dugo nisam bila ovako srećna i mislim da će me ovo dovoljno dugo držati. Barem da preživim ovu nedelju bez većih posledica, a posle će sve biti ponovo u redu.
I pišem ovo, a i dalje sam pod utiskom, i dalje se osećam da mogu da trčim do kuće dok napolju čiste ulice. Želim da Erik svaki dan dolazi ovde, i da svira, svira, svira. I da peva. I da sve bude baš onako kako je bilo na koncertu dok sam stajala sa glavom zabačenom unazad na Anjino rame i njihala se kao da ništa osim pesme nije bitno. Želim da se te pesme nastavljaju, jer ima još tako puno stvari koje ja želim da čujem i da ih slušam iznova i iznova. Uvek. Nikad mi neće dosaditi.
Volela bih da mogu ponovo da izađem iz Arene čisto da bih mogla da se njišem dok pevušim Laylu, a da svi misle da sam pijana, iako nisam okusila ni trunku alkohola, a jedva i da sam jela danas. Hoću da me uvek drži ovaj neopisivi osećaj. Ne sme da prođe, jer je tako lepo kada je on tu.
Voodoo Chile ponovo ide u pozadini, a ja se i dalje osećam tako divno high i puno energije. Možda ću čak uzeti i da učim srpski odmah, a možda ću samo nastaviti da slušam Claptona i Winwooda do besvesti. A možda uradim i jedno i drugo.
Ko zna... Svašta taj Clapton može da uradi čoveku.
Because I'm a voodoo chile
Lord knows I'm a voodoo chile
I pišem ovo, a i dalje sam pod utiskom, i dalje se osećam da mogu da trčim do kuće dok napolju čiste ulice. Želim da Erik svaki dan dolazi ovde, i da svira, svira, svira. I da peva. I da sve bude baš onako kako je bilo na koncertu dok sam stajala sa glavom zabačenom unazad na Anjino rame i njihala se kao da ništa osim pesme nije bitno. Želim da se te pesme nastavljaju, jer ima još tako puno stvari koje ja želim da čujem i da ih slušam iznova i iznova. Uvek. Nikad mi neće dosaditi.
Volela bih da mogu ponovo da izađem iz Arene čisto da bih mogla da se njišem dok pevušim Laylu, a da svi misle da sam pijana, iako nisam okusila ni trunku alkohola, a jedva i da sam jela danas. Hoću da me uvek drži ovaj neopisivi osećaj. Ne sme da prođe, jer je tako lepo kada je on tu.
Voodoo Chile ponovo ide u pozadini, a ja se i dalje osećam tako divno high i puno energije. Možda ću čak uzeti i da učim srpski odmah, a možda ću samo nastaviti da slušam Claptona i Winwooda do besvesti. A možda uradim i jedno i drugo.
Ko zna... Svašta taj Clapton može da uradi čoveku.
Because I'm a voodoo chile
Lord knows I'm a voodoo chile
Wednesday
Ovaj put se i bavim marketingom. :)
Pazi 'vamo, 18. juna biće održana svirka povodom kraja godine u miloj mi Filološkoj gimnaziji. Ufur je 200 dinara, a cilj svirke je sakupljanje priloga za kupovinu Brajevih štampača za dve učenice naše škole. Dakle, što više ljudi, to su veće šanse da mi skupimo dovoljno novca.
Za sada od bendova imamo: Partibrejkerse, Maštu baštu, Magmu (zaista ne znam ko su ti ljudi) i Ljute Papričice (RHCP tribute, ali imaju i autorske stvari). Pa, nek svrati ko je raspoložen. Trebalo bi da bude zabavno. :)
Za sada od bendova imamo: Partibrejkerse, Maštu baštu, Magmu (zaista ne znam ko su ti ljudi) i Ljute Papričice (RHCP tribute, ali imaju i autorske stvari). Pa, nek svrati ko je raspoložen. Trebalo bi da bude zabavno. :)
A sutra....Eric Clapton. Lep provod svima koji idu! :)
Monday
Nesanica, škola i jedan test iz književnosti
Opet mi se ne spava. Juče sam ostala budna do 8 ujutro da bih zaspala na dva sata. Kako je krenulo, i danas ću tako, ali postoji tu jedan problem.
Vidite, ja sutra treba da idem u školu. Okej, idem popodne, ali pre toga treba čudesno naučiti fiziku, izvesti Stelu u šetnju i otići u prokletu Filološku. Ne mogu više da gledam tu zgradu. Moram da pobegnem od nje što dalje i da ne gledam više sve one ljude. Ne priča mi se više sa njima, ne ljubi mi se bez razloga samo da bih se kao pozdravila sa nekime. Ne radi mi se ništa što svi u toj školi rade. I koliko god im ja to puta rekla, oni meni kao da ne veruju. Možda misle da sam malo luckasta... Ili ne znam ni ja šta.
A onda kad se vratim iz škole, opet me čeka ona. Sakrivena među stranicama knjiga za latinski, istoriju, biologiju... Uvek je tu. Pogotovo ovih poslednjih nedelja kada svi od mene očekuju da se ubijem od učenja da bih, je l' te, nabudžila svoj dragoceni prosek. I ja sve to radim, a ona se pojavi jedna Željka koja mi na godišnjem testu iz književnosti da 3, jer je nju mrzelo da okrene stranu i vidi još dva paragrafa. Sve to revidira još dve žene, i nijedna ne primeti. Zašto bih se ja trudila, učila konstrukcije akuzativa sa infinitivom kada će se uvek naći neka Željka i uništiti me na neki način.
Okej, znam da preterujem. Ali zaista me svi nerviraju. Mene nije mrzelo da podebljam sve hemijskom da bi se dobro videlo, a nju je mrzelo da okrene stranu. To je 2 minuta posla. Nije problem u tome što sam ja dobila 3, nego što je to bilo na sastavu koji je dobar. Problem je u tome što mi sad verovatno niko neće opet pregledati taj sastav, jer nikoga nije naročito briga za učenike. Važno da su oni prebrodili te godišnje i nekako ih pregledali.
I tako podigoh mnogo frke ni oko čega. Što inače retko radim, ali ovo me nekako baš uzrujalo.
Pa dragi čitaoci, wish me luck ove nedelje. Ako je ne preživim, znajte da je moja teorija tačna i da je program Filološke gimnazije jedan od jahača Apokalipse. Pa, beware!
Odoh sad da pustim Sleep, Don't Weep i da probam da spavam.
Sleep, don't weep, my sweet love
My face is all wet 'cause my day was rough
So do what you must do to find yourself
Wear another shoe, or paint my shelf
Vidite, ja sutra treba da idem u školu. Okej, idem popodne, ali pre toga treba čudesno naučiti fiziku, izvesti Stelu u šetnju i otići u prokletu Filološku. Ne mogu više da gledam tu zgradu. Moram da pobegnem od nje što dalje i da ne gledam više sve one ljude. Ne priča mi se više sa njima, ne ljubi mi se bez razloga samo da bih se kao pozdravila sa nekime. Ne radi mi se ništa što svi u toj školi rade. I koliko god im ja to puta rekla, oni meni kao da ne veruju. Možda misle da sam malo luckasta... Ili ne znam ni ja šta.
A onda kad se vratim iz škole, opet me čeka ona. Sakrivena među stranicama knjiga za latinski, istoriju, biologiju... Uvek je tu. Pogotovo ovih poslednjih nedelja kada svi od mene očekuju da se ubijem od učenja da bih, je l' te, nabudžila svoj dragoceni prosek. I ja sve to radim, a ona se pojavi jedna Željka koja mi na godišnjem testu iz književnosti da 3, jer je nju mrzelo da okrene stranu i vidi još dva paragrafa. Sve to revidira još dve žene, i nijedna ne primeti. Zašto bih se ja trudila, učila konstrukcije akuzativa sa infinitivom kada će se uvek naći neka Željka i uništiti me na neki način.
Okej, znam da preterujem. Ali zaista me svi nerviraju. Mene nije mrzelo da podebljam sve hemijskom da bi se dobro videlo, a nju je mrzelo da okrene stranu. To je 2 minuta posla. Nije problem u tome što sam ja dobila 3, nego što je to bilo na sastavu koji je dobar. Problem je u tome što mi sad verovatno niko neće opet pregledati taj sastav, jer nikoga nije naročito briga za učenike. Važno da su oni prebrodili te godišnje i nekako ih pregledali.
I tako podigoh mnogo frke ni oko čega. Što inače retko radim, ali ovo me nekako baš uzrujalo.
Pa dragi čitaoci, wish me luck ove nedelje. Ako je ne preživim, znajte da je moja teorija tačna i da je program Filološke gimnazije jedan od jahača Apokalipse. Pa, beware!
Odoh sad da pustim Sleep, Don't Weep i da probam da spavam.
Sleep, don't weep, my sweet love
My face is all wet 'cause my day was rough
So do what you must do to find yourself
Wear another shoe, or paint my shelf
Saturday
Bavim se humanitarnim radom. :)
Dakle, reč je o mojoj drugarici Anji (ne, to nisam ja, samo se isto zovemo) koja želi da bude host Placebo-u na Exitu. Bilo bi fino da joj pomognete u tome tako što će te lajkovati sliku za koju ću ja poslati link, ili će me smarati do kraja života i svaki dan kukati.
Nije reč samo o njoj, i o meni je. :)
Click attend and then like
Nije reč samo o njoj, i o meni je. :)
Click attend and then like
Subscribe to:
Posts (Atom)
