Reč bez ijednog samoglasnika

Brzim hodom koračala sam do našeg mesta. Uvek smo se sastajali tu, iako se nikad nismo posebno dogovarali, nekako je to bilo jedino mesto koje nam je oboma odgovaralo i koje smo voleli. Znala sam da kasnim, ali nisam ni pokušala da ga pozovem, jer sam znala da će biti tu. Uvek je bio tamo, stajao je i čekao me sa nekim poluosmehom ocrtanim na licu, nikad se ne naljutivši zbog ove moje velike mane. Prošla sam pored komšinice kojoj sam samo nehajano odmahnula rukom, i gotovo trčeći stigla nadomak groblja. Žmirkajući pokušavala sam da razlučim njegovu siluetu među svim onim ljudima koji su čekali da isprate nekog svog bliskog koji više nije sa njima, ili da ponovo pozdrave nekog nepovratno izgubljenog, a neki su čekali svoj poslednji ples, nadajući se da će ih smrt tu brže naći. Prešla sam pogledom preko tela mlade, plavokose žene obučene skroz u crno, starijeg čoveka sa fedora šešriom koji je za ruku čvrsto stezao malu devojčicu obučenu u neke sumorne boje dok su joj se niz obraza kotrljale suze. Ali njega nije bilo.

Naslonila sam se na zid, ali nije mi ni palo na pamet da ostanem tu. Razmišljala sam o svemu što je moglo da se desi, ali ništa nam nije bilo važnije od tog našeg rituala koji se ponavljao svakog dana kao po nekom nemom dogovoru koji smo sklopili još kada je on bio dečak umazanog lica, a ja devojčica koja je igrala klikere. To groblje bilo je naše mesto koje smo poznavali gotovo kao njegovi stanovnici koje smo kao deca često umeli da zamišljamo, a ponekad i pričamo sa njima. Prisećajući se tako tih dana, pomislila sam da je možda odlučio da promeni mesto sastanka i otišla sam do groba pored koga smo često sedeli i pričali o nedokučivim stvarima, čitali poeziju, ili samo ležali i gledali u nebo. Prolazila sam tako pored grobova prvi put ne gledajući oko sebe, ne zastajući pored onih sa uklesanim kratkim životnim vekovima, nijednom nisam stala da dodirnem mahovinu koja se uhvatila na neke od porodičnih grobnica kao što sam uvek činila, a on me požurivao. Prošla sam čak i pored mesta gde su sahranjena njegova braća, koje je on uvek izbegavao, a ja sam uvek želela da saznam zašto, ni ne pogledavši ga. To bi mu se verovatno svidelo, ali ni to nije bilo važno. Kada sam napokon stigla do tačke sa koje sam jasno mogla da vidim “naš” grob kako smo se ponekad šalili, shvatila sam da nije ni tamo. Ipak sam odšetala do tamo potpuno besciljno, ne znajući gde ga odem.

Sela sam na travu, skinula naočare za sunce, jer je groblje jedino mesto na kome sam mogla da plačem, ne ustručavajući se. Tamo je to bila svakodnevna, normalna pojava, a nešto nisam verovala da mrtvim smetaju uplakani ljudi. Verovatno su odavno navikli na njih. Bio je to još jedan od razloga zbog kog sam volela groblje, to mesto koje je vikalo reč bez ijednog samoglasnika koje su se svi plašili.

Čovek sa fedorom prošao je pored mene ne primetivši me, a devojčica me pogledala očima punim razumevanja.

Stegla sam ruke čvrsto oko kolena kao da sam pokušavala da se zaštitim svega drugačijeg i novog što je moglo da uđe u moje biće i um, i čekala sam. Ne, nisam više čekala njega, jer sam znala da on neće doći. Od celog tog snoviđenja koje će uvek ostati maglovito, ali i neverovatno jasno u mom sećanju to je bila stvar koje sam bila najsvesnija, on se neće vratiti. Te reči odzvanjale su mojim umom tako jasno, da još uvek čujem njihov eho danas, dok sedim na istom tom grobu i čekam baš kao oni najočajniji ljudi što su čekali ispred groblja, a koji su mi nekada bili tužni. Čekam svoj poslednji ples, čekam da postanem makar nakratko partner najozloglašenijeg igrača, a ona ni da me dodirne, a kamoli izabere za dostojnog saputnika.

Sanjam o danima koji su nepovratno prošli, o susretu sa njim. Sanjam o Smrti.