U raj, u raj, u njezin ZAGRLJAJ.

„I šta sad, čika Lazo?“, vodič ide ispred nas i recituje nam svoju pesmu posvećenu Lazi Kostiću. Slabo ko ga sluša, svi vode neke svoje tužne razgovore o dosadi, želji da se vrate kući, i o tome kako vodič "smara". Nas dvoje idemo jedno pored drugog, nesvesni bilo čijeg prisustva i slušamo tu pripovest o Lazinoj ljubavi prema Lenki Dunđerski.“ Kakva je samo to ljubav bila, beskonačna, besmrtna, svevremena, a tek pesma koja ju je opevala bolje od bilo koje druge reči. Ta labudova pesma koja je u meni budila osećanja koja nikada pre nisam osetila, nisam imala potrebu da ih osetim.“, razmišljam ja dok vodič završava recitovanje koga se verovatno neću sećati ni po čemu, osim po tom naletu nepoznatih osećanja koja su me terala na smeh, ali i na plač.
Ovako zbunjena, u zagrljaju do sada nepojmljivog, hvatam se grčevito za prvu opipljivu stvar, njegove šake. Čvrsto preplićem prste sa njegovim, a on okreće glavu ka mojim očima i blagim klimanjem mi objašnjava da mu ne smeta to što sam učinila. “Dve u meni pobiše se sile//mozak i srce, pamet i slast”, govorim tiho, gotovo nečujno, i shvatam. Ne znam šta da radim. Kako da ne pogrešim. Tražim onda odgovor u pesmi, a glavu naslanjam na njegovo rame i udišem miris koji mi je do tada bio prijatan, a sada mi je parao nozdrve na neki čudan način. Recitujem, a on završava svaki stih neznatno glasnije od mene svojim hrapavim glasom. Nesvesno koračamo tako, a ja slepo pratim stihove pesme i oživljavam ih svojim postupcima. Puštam njegovu ruku, iako znam da to nije dobra odluka.
Sve postaje drugačije. Na tren oboje ćutimo, a onda nastavljamo naše kazivanje poezije na potpuno drugačiji način. Samo nekoliko koraka razmaknuti govorimo tiho, da nas niko ne čuje, ali dovoljno glasno da čujemo jedno drugo. Pesma mi se otvara pred očima, i odjednom postajem svesna njenog kraja. Ne želim da živim od sećanja i žudim za smrću, ne želim da napravim istu grešku kao Laza. Imam još vremena da se predomislim, baš kao i on. Nastavljamo da recitujemo do onog trenutka kada smo oboje sigurni u ono što želimo, i onda...dodir. Recitujemo poslednju strofu drhtavim glasovima, ali potpuno iste jačine, šapućemo jedno drugom na uvo, i odjednom se sve uklapa. Osim jedne stvari koju shvatamo u isto vreme, čini mi se. Krećemo ka Lazinoj kući, u tišini koju narušava samo zvuk naših peta koje udaraju u kaldrmu u ritmu reči, ne obazirući se ni na šta drugo. Ne postoji niko oko nas, ništa više nije važno, ljudi prolaze, a mi ih ni ne primećujemo. Nekoliko njih nas verovatno i posmatra u neverici, ali mi to ne vidimo. Okrećemo se jedno ka drugom, i trčimo, hrlimo ka mestu ponovnog sastanka, iako se nikad nismo zaista rastali, a onda...Zagrljaj.