Pazar nakarada ili "kako sam odustala od novinarstva"

Muka mi je više od sveopšteg šunda, kiča, licemerja. Sve mi se gadi. Svega mi je dosta.

Krenula sam da pišem u nekoj online redakciji, ili sam barem mislila da sam krenula, i onda se desi što nisam mogla ni da pomislim. Napišem prvi tekst o Kaporovoj smrti, promenim ga i skratim na sugestiju urednice koja me je uredno nahvalila i rekla da je stilski savršen, da bi posle dobila informaciju da nema mesta za objavljivanje tog teksta.

Hm, prvo, to je Internet. Uvek ima mesta. Čak i da nema, zanimljivo je kako ga je bilo da se objavi neka baljezgarija o Lejdi Gagi koja je promenila odevnu kombinaciju, kao da ona to ne čini svaki dan, i još veća glupost o 007 veverici, šta god to bilo. Neću ni govoriti o autorskim pričama koje nemaju veze sa novinarstom, a pritom nisu ni naročito dobre. Znam da ovo zvuči nadmeno i arogantno, ali znam da prepoznam lošu priču, toliko sam valjda naučila.

Ironija svega je što ja, koja obično pljujem sve i svakoga, nisam odmah krenula da blatim tu kvazi redakciju, nego sam se zapravo zapitala šta nije u redu sa tekstom. Pročitala ga N puta, onda pogledala mejlove jedne od urednica i uverila se da je rekla da je tekst stilski odličan i nahvalila me. Svaki normalan urednik bi mi valjda rekao da je tekst loš, ako zaista jeste, ili je to još jedna od mojih naivnih zabluda. Oprostite, ali nisam ih još uvek sve istrebila.

Kada sam zapravo preispitala sve što je moglo da bude loše, nezadovoljavajuće i neprikladno, počela sam da se shvatam onu rečenicu jebe lud zbunjenog sasvim dobro, samo što sam ja bila zbunjena, sluđena i ogorčena. Ne zato što moj tekst nije bilo objavljen, nego zato što je urednica nastavila sa mnom da komunicira tako fino i slatko, i da me podstiče da pišem još tekstova za koje niko ne garantuje da će biti objavljeni, iako budu najbolji. Znam da ona verovatno nije kriva, jer je morala da se dogovori oko svega toga sa kolegama, ali mogla je barem da mi kaže pravi razlog, a ne da mi prodaje glupu priču o nedostatku mesta na prokletom Internetu. Možda jesam naivna, ali sigurno nisam toliko.

Na jednoj knjževnoj večeri, jedan od mojih dražih pisaca rekao je da svet književnosti jedan veliki pazar nakarada, i da je vašar taštine previše umetnički i blagi izraz za sve što se tamo dešava. Izgleda da je tako i u novinarstvu. Pričaju jedno, rade drugo, pišu treće, lažu, kriju, žive u licemerju i od njega i ko zna šta još pošto je ovo moje samo delić iskustva. Ne želim ni da znam šta bi se desilo kad bih se malo duže zadržala u tom svetu. Plašim se da saznam to.

Eto, moji imaginarni, i oni ne-tako-imaginarni čitaoci, stigli ste do kraja ovog mog velikog, ogorčenog, razočaranog jadanja. Samo dve reči su bitne iz mog čitavog trabunjanja - pazar nakarada. Lako opisuju svašta što se dešava oko nas, te ne bi bilo loše da ih zapamtite. Čisto da ne biste tragali za izrazom koji će opisati ovo leglo užasa koje nas okružuje. 

Dakle, pazar nakarada - sintagma budućnosti.