Is that alright, yeah? ...No.

Slepoočnice mi pulsiraju od bola, a ja nabacujem neki veštački osmeh. Klimam glavom, slušam ih kako pričaju neke glupe priče i odlazim u kuhinju. Otvaram fioku da bih našla nešto protiv glavobolje. Nema ničega. Stavljam vodu za čaj i sedam na pod. Voda kaplje iz česme, a ja se koncentrišem na taj zvuk. Bol je i dalje jak. Uzimam kašiku crnog čaja i gledam ga kako pluta po površini vode. Primamljivo miriše.

Drugarica viče iz druge sobe, ja je ignorišem. Ne priča mi se. Opet otvaram fioku nadajući se da se neki lek čudesno stvorio u njoj. Opet nema ničega što bi mi pomoglo. Nervozno prolazim prstima kroz kosu i primičem nozdrve svom čaju. Gotov je! Cedim ga u šolju i primičem je ustima. Već sa prvim gutljajem osećam nekakvo olakšanje i leđima se naslanjam uza zid. Otpijam još jedan gutljaj i puštam telo da sklizna do poda. Ostajem tako da sedim i pijem čaj.

M. ulazi u kuhinju. Prolazi pored mene i nonšalantno mi prolazi prstima kroz kosu. Prvo ignorišem, a onda podignem glavu i nasmešim se. Ovoga puta ne veštački. Uzvraća, a onda uzima karte. Oduvek sam mrzela da se kartam, tako da je unapred odlučeno da neću poći sa njim.

Gledam u M. toliko dugo da on seda pored mene i prebacuje ruku preko mojih ramena. U sebi pevušim 9 Crimes. On ne zna reči, pa samo pevuši melodiju. Naslanjam glavu na njegove grudi i sklapam oči. Stavljam ruku na njegovo krilo, a dlan mi je okrenut na gore. Glava i dalje neizmerno boli, a misli koje je zaposedaju postaju sve tamnije. 

Uranjam licem duboko u njegov zagrljaj i čekam da bol prestane. Dlan mi je i dalje u istom položaju, okrenut na gore. M. me nežno miluje po leđima, a u drugoj ruci još uvek drži karte. Ipak je ovo trebalo da bude nekakva žurka na našem grupnom putovanju.

Bol još uvek ne prestaje. Pevušim, a onda čujem zvuk rasipanja hartije po podu. M. spušta ruku na moj dlan. Njegova majica je mokra na mestu gde je položena moja glava. Karte su bačene.

Bol još uvek nije prestao.

Dogovor

Prašnjavi tavan, zvuk flamenko gitare, on i ona. On okida žicu, ona skida jednu minđušu. Druga žica, druga minđuša. Obe padaju na pod uz zveket. Nastavlja da svira, ona nastavlja da skida odeću sa svog drhtavog tela. Narukvice, šnale, košulja i dugačka suknja, sve to završava pored njenih nogu. Na sebi ima još samo maramu i veš. On je posmatra, dok se ona oseća kao njegov plen koji je vrebao satima. Razmišlja  da se obuče, ode odatle i zaboravi. Još jedan trzaj, stoji potpuno gola pred njegovim tamnim očima. Nastavlja da svira. Gleda u njegove dugačke prste kako se igraju sa grubim žicama i ne pomera se. Čeka.On baca pogled na maramu koja joj je još uvek zavezana oko glave, ona je odvezuje i baca na pod. On ustaje i kreće ka njoj. Ide jedan korak unazad, a onda se prepušta. Snažno je pritiska uza zid, a ona mu otkopčava lanenu košulju. Prelazi onim prstima kojima je malopre žustro okidao žice preko njenih vlažnih usana, a onda preko kapaka, i zatvara joj oči.

Leži na podu, prekrivena nekim starim ćebetom, a drvo ispod njenog tela bocka joj golu kožu. Okreće se i traži ga pogledom. On stoji pored kamina, loži vatru. Ustaje i prilazim mu na vrhovima prstiju. Pod škripi pod njenim nogama, ali on se ne okreće, iako zna da je ona ustala. Grli ga oko vrata dok joj kosa miluje njegova ramena. On se samo osmehuje, razgovor je precenjen ovih dana. Seda pored njega i naslanja svoju glavu u njegovo krilo, on joj prstima mrsi kosu, i sklanja joj jedan pramen iza uveta. Posmatra je kako opet zatvara oči i tone u san.

Budi se opet na podu, a pored nje šolja crnog čaja. Njen omiljen. Uzima šolju oberučke i primiče je ustima, toplina joj se sliva niz grlo, a on je gleda sa drugog kraja sobe. Više mu nije plen, sada je nešto nesvakidašnje. Proučava svaki njen pokret i gleda je kako prebacuje svoju riđu kosu preko ramena da joj ne bi upala u šolju sa čajem. Tavan u tom trenutku postaje nekako svetliji, a narandže padaju sa stola i kotrljaju se po prašnjavom podu. 

On ustaje da bi ih podigao, i nesvesno izgovara: “Ne volim te.”

Ona podiže glavu kao da tek tada postaje svesna svoje okoline, i odgovara mu: “Ni ja tebe.”

“Odlično”, izleće iz njegovih usta, posle jednog glasnog smeha. A onda joj prilazi i miriše joj kosu.

“Lajla, Lajla!”, viče njen muž i pucketa prstima pred njenim očima. Nije ni nalik njemu. Plav, bledunjavog tena, izgleda prlično dosadno.

“Izvini, zamislila sam se”, odgovara mu ona, posle prisećanja o svojoj letnjoj, i jedinoj ljubavi. Napisao joj je da dolazi danas, to je prvi put da su se čuli od tog jutra, a ovo će biti prvi put da će se videti.

“Dobro, idem ja na posao. Verovatno ću se duže zadržati”, izgovara Lajlin muž dok zatvara ulazna vrata.

“Zdravo, dragi!”, odgovara mu ona, iako zna da je ne čuje.

Ići će da ga sačeka. Proverila je sve dolaske tog dana, i saznala da dolazi samo jedan trajekt u 16h. To mora da je njegov. Ceo dan joj prolazi u nekom polusnu, a onda napokon kreće. Oblači svoju belu haljinu i plete pletenicu. Suzdržava se da ne počne da skakuće, jer odavno nije devojčica, nije čak ni devojka. Neki bi je nazvali ženom, ali ona sebe nije tako doživljavala. Stiže do luke malo pre vremena i čeka ga. Vetar sve jače duva, mrsi joj kosu, pomalo kvari pletenicu, ali njoj to ne smeta. Bosim nogama cupka po betonu i grli sama sebe ne bi li se zaštitila od bure. A onda na horizontu ugleda beli trajekt. Sada je dovoljno blizu njoj da može da razazna ljudske figure kako se približavaju izlazu, ali kratkovida je, pa još uvek ne vidi koja od tih figura je njegova. Bež lanena košulja i pantalone, a oko vrata obmotana tamna marama. To mora da je on, uvek je nosio marame. Vidi ga kako prolazi kroz gužvu i staje pred izlazom. Onda se približava trajektu i propinje se na prste da bi ga što bolje videla. On korača ka njoj odlučno i ponovo je gleda kao svoj plen. Nekim ženama bi to smetalo, ponajviše onim feministkinjama, ali njoj nije. Ona gleda u njegova stopala, nosio je iste one bele starke koje je nosio onog dana. Sada su bile pocepane i prljave, a njoj se to dopada. Isto kao što se njemu sviđa pletenica koju je ona uplela, a koju je vetar malo pokvario. Obožava njenu razuzdanu kosu. Prilazi joj i neobavezno prebacuje ruku preko njenih ramena. Upućuju se ka svojoj omiljenoj plaži, iako se nisu ništa dogovorili.

“Udala sam se”, Lajla govori da popuni prazninu, a i da mu sve kaže unapred.

“Lepo. Ja se nisam oženio”, odgovara on i time kao da prekida njen pokušaj razgovora.

Koračaju ka plaži u potpunoj tišini. On gleda ispred sebe, a ona u njega. Gotovo da se nije promenio od onda, čak nosi iste kožne narukvice oko ruke, a ispod očiju ima one tamne kolutove koje je ona toliko volela. Usne su mu popucale, baš kao i onog dana. Skoro sve je ostalo isto. Stigli su do plaže, i ona opet počinje da se skida, a on je gleda. Na kraju raspliće pletenicu i trkom ulazi u vodu. On baca odeću sa sebe i utrčava za njom. Zapljuskuje ga talas, ona počinje da se smeje.

“Ko prvi do one obale, bira šta ćemo raditi!”, viče ona i smeje se popun malog deteta, a on je gleda i usne mu se krive u poluosmeh.

Bolji je plivač od nje, ali nije mu bitno. Verovatno će izabrati istu stvar. Uostalom, zbog toga su se našli. Zna da ona hoće da vidi ima li još uvek strasti u njenom biću, a njemu to ne smeta. Zna da u sebi ima strasti, ali ona je nekako drugačija. Stižu do obale jedno za drugim, ona leže na pesak i još uvek se osmehuje. On leže odmah pored nje. Hvata ga za ruku i prstima prelazi preko njegovih vena. Onda ustaje i naginje se preko njegovog tela. Mokra kosa joj pada preko njegovih grudi i miluje ga, a ovog puta ona prelazi preko njegovih usana, a onda mu zatvara oči. 

“Volim te”, šapuće ona, dok on žmuri.

Nemoguće da je zaboravila. Nije smela to da mu kaže. Ne sada. On ne ume da igra tu igru. Nikad nije umeo.

Otvara oči i gleda je. Više mu nije plen, ali ni ne izučava je. Samo je posmatra u čuđenju, pomalo razočaran.

Odgovara joj i ustaje istovremeno, upućujući se ka vodi: “I ja tebe, ali to nije deo dogovora.”

Kaleidoskop

zaIzgubila sam se negde. Nisam više sigurna gde mi je glava, a bogami ni srce. Sve se pomešalo, odlutalo svojim putem, a ja stojim u mestu. Imam osećaj da stojim u centru nekog kaleidoskopa koji nikako ne razumem, suviše je šaren i komplikovan, i stalno se menja. Samo ja stojim. U tom svom stajanju ponekad pokušam da uhvatim deo kaleidoskopa sastavljen od ogledala, ponekad se trudim da shvatim zašto se ne pomerim, ponekad probam da ubijem vreme, a najčešće samo stojim i zadivljeno gledam oko sebe. Divim se tim bojama koje verovatno nikad neću do kraja razumeti i od kojih ume da mi bude muka ako ih previše dugo gledam. Onda odlučim da pogledam malo u svoja stopala i pokušam da zakoračim, ali noge su mi suviše teške za pokret, a misli suviše lagane da bi uspele nešto da promene. I tako u krug. Napravim tako svoj kaledioskop emocija i misli, ali u njemu se niko ne gubi. Izgleda da nije dovoljno šaren i privlačan. Pokušam tako da ga nakitim rečima, ponekad teškim, ponekad poletnim, nadajući se da će one nekog privući poput neke svetlucave reklame. Izgleda da ni to nije dovoljno.

Onda ponovo krenem da gledam oko sebe, boje me zbune, pogled pada na stopala. Možda problem mog ličnog kaleidoskopa nije u tome što nema dovoljno boja, možda ih ima previše. Možda je ljudima teško da gledaju u sve te proklete boje i trude se da pobegnu od njega. Možda bi trebalo da sklonim svetlucavu reklamu i ostavim ga onako običnog i tamnog kakav bi bio da se ja nisam previše trudila da ga promenim i učinim privlačnim...Možda, možda, možda...

Možda bi sad trebalo da pomazim psa i odem da spavam jer kaleidoskopi očigledno nisu nešto čime bih ja trebalo da se bavim. Možda.