Voodo Chile, energy boost, Eric Clapton

Niko ne može da zamisli kakav neopisivi energy boost sada osećam. Ne spava mi se, ali nije to više ona mučna nesanica koju sam osećala ovih dana. Ne, ne, za ovo je kriv Eric Clapton zajedno sa Winwoodom glavom i bradom. Upravo sam dotrčala od Arene kući (da, zaista sam trčala) dok je u slušalicama svirala Voodoo Chile. Sve je tako savršeno, a ja dugo nisam bila ovako srećna i mislim da će me ovo dovoljno dugo držati. Barem da preživim ovu nedelju bez većih posledica, a posle će sve biti ponovo u redu.

I pišem ovo, a i dalje sam pod utiskom, i dalje se osećam da mogu da trčim do kuće dok napolju čiste ulice. Želim da Erik svaki dan dolazi ovde, i da svira, svira, svira. I da peva. I da sve bude baš onako kako je bilo na koncertu dok sam stajala sa glavom zabačenom unazad na Anjino rame i njihala se kao da ništa osim pesme nije bitno. Želim da se te pesme nastavljaju, jer ima još tako puno stvari koje ja želim da čujem i da ih slušam iznova i iznova. Uvek. Nikad mi neće dosaditi.

Volela bih da mogu ponovo da izađem iz Arene čisto da bih mogla da se njišem dok pevušim Laylu, a da svi misle da sam pijana, iako nisam okusila ni trunku alkohola, a jedva i da sam jela danas. Hoću da me uvek drži ovaj neopisivi osećaj. Ne sme da prođe, jer je tako lepo kada je on tu.

Voodoo Chile ponovo ide u pozadini, a ja se i dalje osećam tako divno high i puno energije. Možda ću čak uzeti i da učim srpski odmah, a možda ću samo nastaviti da slušam Claptona i Winwooda do besvesti. A možda uradim i jedno i drugo.

Ko zna... Svašta taj Clapton može da uradi čoveku.

Because I'm a voodoo chile 
Lord knows I'm a voodoo chile