Rastanci i moja slabost

Ubacujem "9" u mini-liniju i pojačavam dok na displeju ne piše 9. Preglasno je, ali ostaviću tako da bi sve bilo u znaku devetke. Ne osećam se baš dobro. Zapravo, osećam se prilično loše i podložno deluzijama. Zato sam i ubacila Damienov CD, u potrazi za nekim odgovorom.

Kreće 9 Crimes, a ja je proživljavam na toliko različitih načina i nivoa, da je to već postalo prilično uvrnuto. I uz nju dolazi toliko flashbackova da se ponekad zabrinem. Nešto čudno se dešava izmežu mene i te pesme svaki put kad je čujem ili prizovem mislima. Prizvala sam je i sinoć, na žurci. I preksinoć, na još jednoj žurci.

Ljudi odlaze, a ja ostajem ovde i gledam njihova leđa dok koračaju ne osvrćući se za sobom. Zašto bi se i osvrtali, kad neće videti ništa što žele, kada za sobom ostavljaju pustoš dok ceo jedan novi svet čeka da bude pokoren? Ja ostajem u toj pustoši, okružena crnim ništavilom i šapućem u vetar nadajući se da će te reči možda dopreti do svih koji odlaze, koji su već otišli, da će oni čuti da ih volim i da mi već nedostaju, da hoću da se vrate. Ali izgleda da nijedan šapat ne dopire do njih, možda čuju samo poneko šuštanje vetra i pričini im se moj glas koji oni ignorišu i pripisuju nostalgiji. Nije to nostalgija, to sam ja koja vapim za njihovim povratkom. Ne mogu više da stojim u svojoj crnoj haljini okružena ništavilom i da čekam nešto za šta znam da se neće desiti. Ne mogu više da gledam tuđa leđa i šešire koje stavljaju na glavu u znak pozdrava, a da ne potrčim za njima i ne povučem ih za ruku i kažem im da su mi potrebni, da ne želim da idu, iako znam da je to bolje za njih. Ne mogu sve to, ali moram, jer ne mogu da sputavam druge zbog svoje sebičnosti. Staviću ponovo ljubičastu senku, obući ću crnu haljinu i ispratiću ih najbolje što umem, opet ću šapnuti nešto vetru u nadi da će on to možda odneti do pravih ušiju, a onda ću nastaviti da stojim tu, plakaću koliko god hoću bez ustručavanja i čekaću da se šminka napokon razmaže.

Sve je to lako napisati, ali juče je bilo tako teško ispoštovati i napravila sam grešku. Prijatelj odlazi, a ja plačem pre vremena. Pred njim. Pokušavam da se šalim i da nateram suze da prestanu da se kotrljaju niz moje obraze, ali ne mogu. Dovoljno je samo da ga vidim i one naviru, potpuno nekontrolisano, a meni kroz glavu prolaze slike našeg druženja. Prestanem da plačem na kratko, a onda neko nešto kaže i ja krenem sve iznova, i iznova, bez prestanka. Odlazim ranije, pokušavajući da pobegnem. Potpuno izgubljeno silazim u podrum, umesto da izađem iz zgrade, a onda se ponovo penjem i istrčavam zarivajući lice u šake. Ne mogu više da sedim tamo i da ga gledam, da gledam kako on polako odlazi, kako nestaje pred mojim očima. Nisam dovoljno jaka za tako nešto, previše sam sebična.

9 Crimes se završava, pesme se smenjuju. Svaka u mom umu ima neko značenje koje sam ja verovatno pripisala iz puke želje da se sa bilo čime poistovetim i osetim ljudski. Plačem uz Rootless Tree i gotovo da mogu da osetim delove svog tela kako krckaju, vičem zajedno sa Damienom "Fuck you, fuck you, and all we've been through. I said leave it, leave it. It's nothing to you. And if you hate me. Then hate me so good that you can let me out. Let me out of this hell when you're around." Hoću da kažem to nekome, ali ne mogu. Hoću da uradim nešto, a ruke kao da su mi vezane, a usne prilepljene jedna za drugu. Suviše sam slaba za sve što naumim, i to se obistinilo na žurci prekjuče. Oh, kako je to veče propalo. Gotovo da sam mogla da vidim obećanja koja sam sebi zadala kako se razbijaju pred mojim očima, a nisam čak ni bila kriva za to. Barem ne u potpunosti.

Prolazi još nekoliko pesama i ja ih povezujem sa raznim događajima i osećanjima. I onda dolazi Accidental Babies i ponovni flashback na žurku. Osećam se potpuno rastrzano dok je slušam i muka mi je. Muka mi je od svoje proklete slabosti i gluposti. Muka mi je jer ne radim ništa što želim, i previše mislim o tuđim osećanjima ne obraćajući pažnju na svoja. I znam da je sve to kontradiktorno u odnosu na sebičluk koji sam si ranije pripisala, ali tako je. Ne želim da povredim nekoga, a povređujem sebe iznutra na toliko različitih načina. Povređujem se dok pišem ovo i slušam jednu pesmu stoti put, pokušavajući da shvatim nešto nedokučivo. A najgore od svega je što bih sve ovo mogla da prekratim jednim postupkom ili jednom rečenicom. I onda se samo vraćam mislima na prokleti London i proživljavam pesmu sa takvim ogorčenjem, besom na sebe i nekom melanholijom koju stalno osećam. "And does he drive you wild, or just mildly free... What about me?", ponovo šapućem vetru u nadi da će čuti onaj ko treba da čuje, jer nemam snage da odem, protresem ga i kažem mu to sama. Nemam snage da uradim ono što želim, ali imam snage da se pravim i lažem sebe i druge svaki dan.

Suviše sam slaba za sve što naumim.