Ne znam. Nista ne znam.

Pisem dramu, ne znam zasto je pisem. Ne znam da li cu je ikad zavrsiti. Ne znam kako bih volela da bude rezirana. Nista ne znam. 
Ne znam kako da odbijem ljude kad ponude da mi pomognu, iako meni pomoc nije potrebna. Ne znam. Ne znam. Ne znam.

Previse cesto izgovaram te dve reci, iako postoje stvari koje znam. Imam neku neverovatnu potrebu da kad i znam odgovor, ja cutim. Suvise me zanima sta drugi zele da kazu, volim da osluskujem tudje misli, i onda nekako zaboravim svoje. Ostanu zaturene u jednoj od mojih mozdanih pregrada, potpuno zaboravljene. Ponekad se nakupi i prasina na njih, ponekad ja izgubim kljuc za njihovu fioku, ponekad ih samo izbrisem. Ne znam zasto to radim. Sve je to u redu kada ja te misli hocu da zaboravim, ali ima i onih koje nekako same, greskom mog uma nestanu. Zato ponekad imam osecaj da treba da kazem to sto ja znam, mislim i osecam. Ali, eto, ne znam zasto ih ne izgovaram. 
Ironija svega je sto ja ne volim rec NE, volim rec ZNAM, doduse. Ali kombinaciju te dve reci ne volim preterano. Zasto je onda deklamujem ovih dana kao neku svoju molitvu, a nemam kome da se molim. Nemam kome da izgovaram te dve, meni tako omrazene reci.
Ako ste stigli do kraja i zapitali ste se koja je poenta ovog bloga. Naslutite sami moj odgovor, mislim da vam nece biti tesko.