Moj zločin: pisanje

"If I don't write to empty my mind, I go mad", reče Bajron, a ja sa poistovetih čim sam pročitala. Ne pišem jer volim, ne pišem jer mislim da je lepo, pišem jer ne znam šta bih bez toga. Pišem jer bih poludela od svih ovih polumisli i misli koje se roje mojim haotičnim umom, a dugo nisam pisala. Ni reč.

Ni jednu jedini reč nisam stavila na papir jako dugo, previše, i već osećam prve znake tog ludila o kome je Bajron pričao. Osećam da se misli mešaju, gube, ideje nestaju, krajevi priča se menjaju, stihovi gube smisao, a ja ludim. Volim haos, ali ponekad ga je potrebno oterati, čisto da bi se stvorilo mesto za jos haosa, a mesta nikad nema, pogotovo kad ne pišem. 

Sad pišem i već osećam kako se stvari sređuju. Mali deo haosa je sada ispisan, uskoro će biti zaboravljen, a već imam neke ideje. Jedna priča je upravo dobila kraj, a samim tim stvorila mesto za još neku. Tako to ide, začarani krug pisanja koji ne možete prekinuti, a kad probate, on postane samo čvršći, barem u mom slučaju. 

Ali nije pisanje samo začarani krug, meni predstavlja mali zločin. Osećam se kao zaverenik svaki put kada stavim reč na hartiju, čak iako to uradim bez poente, kao što najčešće činim. U stvari, moj zločin jeste kada pišem bez poente, bez smisla, za sebe, da ne poludim. Da ostanem ja. 

It's a small crime, and I got no excuse.