Saturday

Zamislite...

Zamislite, sami ste. Nema nikoga. Potpuno ste sami. I uzivate u tome. Tišina. Mir. Lepo vam je. I onda se pojavi jedna devojčica koja vam kaze da ju je vetar doneo vama. Oterate je, ali ona se opet vrati sa istom pričom. Terate je, terate, ali ona se uvek vraća. Ne da vam mira. Sami ste.
Zamislite da možete da idete gde god hoćete. Nema granica. Nema ničega što bi vas sputavalo da odmah stavite šesir i odete, bez pozdrava, bez osvrta. I tako dok idete zemljom bez granica shvatite da su vam one potrebne. Ne možete bez njih, navikli ste. Idete i tražite avanturu, ali ni u čemu je ne pronalazite. Nema granica.
Zamislite, jesen je. Tek tada vidite pravu boju lišća, tek tada shvatate koliko je sve različito. Namerno hodate tako da svaki list šušne pod vašim stopalima. Gledate taj zvuk i tek kada ga dobro pogledate pojmite prolaznost. Zavrtite se u krug. I opet ste tu. Jesen je.
Zamislite, nema vas. Tu je samo jedno prazno mesto. Niko ni ne shvata da ste nestali, nikome nije jasno da ljudi umeju da iščeznu. Mozda je to od sve ove gužve, a mozda je to jer ljudi više nisu ljudi. Svi prolaze glavom bez obzira, trče pored mesta gde ste vi nekad bili, jure za poslom, za novcem koga nikad nema dovoljno. Jure, jure, jure! Ignorišu nestale. Nema vas.
Zamislite, sami ste, nema granica, jesen je, nema vas. Gde ste onda? Ko ste vi?

2 comments:

  1. divno, divno, divno
    i tako opisuje moja osecanja :)

    volim kako pishesh ^^

    ReplyDelete
  2. Hvala, hvala.

    Volim i ja kako ti pises. :D

    ReplyDelete