Kradljivac Snova

To jutro započelo je kao i prethodno, i kao desetak onih pre njega – nije mogao da se seti svog sna. Znao je da je sanjao nešto što bi mu napokon pomoglo da prevaziđe ovu glupu blokadu i da bi napokon počeo da piše posle nekoliko meseci. Zapravo, morao je da počne da piše, jer je jedino tako zarađivao za život, a para je na računu bilo sve manje. Odlučio je da mora nešto da uradi. Staviće pored sebe beležnicu i ujutro će, čim ustane, da zabeleži svoj san, kao što je Kafka to radio. Da, to je bila dobra ideja. Pokušaće da uradi to na Kafkin način, delovalo je pametno. Ceo taj dan proveo je u svom malom stanu na potkrovlju. Stavio je beležnicu pored kreveta, šetao je po sobi, onda je premestio beležnicu malo bliže uzglavlju. Bio je strašno nervozan, gledao je na sat i čekao noć. Kada je napokon prošlo 9 sati, odlučio je da pusti svoju noćnu muziku i legne. Ne, ne sme da bude muzike! Kafka sigurno nije slušao muziku pre nego što je napisao Metamorfoze. Zaboga, kakve su mu samo gluposti padale na pamet. Isključio je muziku i gledao u plafon, gledao je tako satima, činilo se, dok ga san napokon nije savladao. A sanjao je, sanjao je...opet nije znao šta je sanjao!

Probudio se potpuno očajan, škrabao je po beležnici, ali ništa što je napisao nije imalo smisla. Taj san, taj prokleti san za koji je znao da je u sebi sadržao neku veliku tajnu i ideju iščileo mu je iz uma onog trenutka kad se probudio. Tad je već bilo odlučeno. Saznaće šta je sanjao makar to značilo da se neće baviti ničime drugim dok ne sazna. Tog jutra zvala ga je devojka, javio se samo da bi joj rekao da je bolestan i da joj se neće javljati neko vreme. Onda se setio, ostavila je neki glupi ženski časopis kod njega pre neki dan, a na naslovnoj strani bili su pomenuti snovi. Otrčao je u dnevnu sobu i krenuo da traži. Knjige su letele na sve strani, izvinjavao se Dostojevskom, Bajronu, Majakovskom, Šantiću i svima što ih je tako bacao po sobi, ali znao je da bi oni to razumeli. Svi su oni nekada iskusili blokadu, valjda. Napokon je našao taj časopis i skoro da je iscepao sve stranice dok nije stigao do one koja mu je bila potrebna. Iščitao ju je pažljivo, kao da čita uputstvo za preživljavanje u avionu, u slučaju da dođe do nepredviđenih situacija. Užasno se plašio aviona, iako ga je nekad bila sramota da prizna. Ovo svakako nije bilo vreme za razmišljanje o avionima, trebalo je sve da pripremi. Otrčao je do prodavnice i nabavio sve što je u sebi sadržalo lavandu, onda je čak i kupio mleko koje će mu navodno doneti bolji san i vratio se kući. Ostalo mu je samo da čeka. Ovog puta čekao je do 8 sati, a onda je napunio kadu u koju je sipao tačno 9 kapi lavandinog ulja (tako su rekli u časopisu!) i bio je u vodi zagrejanoj na tačno 32 stepena, tačno 17 minuta. Uradio je sve kaka su rekli. Tačno kako su rekli. Ovo je moralo da uspe. Ostavio je beležnicu pored kreveta, za svaki slučaj. Od viška glava ne boli, to mu je majka uvek govorila i obično je bila u pravu. Popio je šolju svog mlakog mleka i onda je legao i čekao da zaspi. A sanjao je, sanjao je...opet nije znao šta je sanjao!

Tog jutra bilo je još gore. Ustao je i potpuno pocepao beležnicu, sve knjige koje je juče bacao da bi našao časopis, bacao je opet, ali ovog puta nije se izvinjavao piscima. Nije čak ni razmišljao da li bi oni to razumeli, jer je znao da ne bi. Niko te ne može da razume. Kada se malo smirio, legao je u svoju izgužvanu posteljinu i posmatrao plafon. Nije mogao više da se bavi ženskim glupostima o snovima, niti Kafkinim beležnicama, ovo je sigurno bila neka teorija zavere. Neko se urotio protiv njega. Neko mu nije dao da zapamti taj san. Ali, ko bi to mogao biti? To nikako nije mogao da shvati, dok mu odjenom nije sinulo. Bio je to Kradljivac Snova. Čuo je svakakve priče o njemu kad je bio mali i bio je sasvim siguran da je on kriv za njegovu nesreću. Onda je još malo ležao i gledao u plafon razmišljajući o tom pokvarenom lopovu da bi mu se odjednom zahvalio. Morao je da mu se zahvali, jer šta bi on radio da ga Kradljivac nije posećivao pre tri godine kad mu je žena umrla od teške bolesti, a kad se budio sav isprepadan i obliven znojem? Ili onda kad je bio mali i jednom sanjao da ga je majka ostavila samog u šumi? Da ga Kradljivac tad nije posećivao, sad bi sigurno bio jako usamljen i umoran... Da, bio bi jako umoran. Zahvalio mu se još jednom, a onda je pomislio na sve one ljude na koje se Kradljivac naljutio i odlučio da ih ne posećuje. Znao je da oni nisu ludi, samo su uplašeni i jako, jako umorni. Pomislio je kako je ona žena koja je pričala o mračnim šumama i kraju sveta na ulici sigurno mnogo naljutila Kradljivca kad je odlučio da joj ne uzme takve snove. Molio se da se Kradljivac nikad ne naljuti na njega i onda je ustao. Seo je za svoj računar i krenuo da piše. Pustio je muziku i pisao o Kradljivcu Snova. Koga briga za Kafku i njegove beležnice! Biće to dobra jedna dobra priča. 

Senka treba da se zašije

Nedostaje mi.

Nedostaje mi, ali navikavam se. Učim da ujutro ustanem iz kreveta bez njegovog poziva i rasanivanja.  Imam  čak i neke druge pozive. Učim da pišem nekako drugačije. Učim da slušam drugu muziku, onu koja me neće rastužiti. Možda ću jednog dana naučiti i da slušam tu koja me rastužuje, a da ne zaplačem.

Nedostaje mi. Tako mi prokleto nedostaje. Prođem nekom ulicom i setim ga se kako me je tu čekao, a onda mi se nasmejao kad sam došla sa sat vremena zakašnjenja. Zastanem ponekad i u parku, a ponekad poželim da ponovo padnem ispred Servantesa u nadi da će on biti tu da me pridrži. Ali nema ga. 

Nedostaje mi, ali više nije nepodnošljivo, iako ne postoji nijedan dan tokom kog nisam pomislila na njega. Uveče, pre nego što zaspim, uvek pomislim kako treba poslati poruku, a onda shvatim da on više nije prvo ime u mom imeniku. Izbrisala sam ga, ali nikako da ode. Uvek je bio tu, ne može tek tako da nestane zauvek. Razumem ga.

Ni ne želim da nestane. Nikako. Volela bih da može da bude tu kao pre. Volela bih da mogu nekako da učinim da se vrati, da bude opipljiv. Ali i kad bi se to desilo, ne bi bilo isto. Nikad ne bih mogla da se setim svega onoga što je bio, ne bih mogla da spojim sve niti iz kojih je bio izatkan u jednu celinu. O čemu ja pričam, ja ni ne umem da šijem. Nikad ne bih umela, kao Vendi, da mu zašijem senku za pete. A bez senke, čovek nije čovek, zar ne?

  

Nedostaje mi, ali učim se. Jednog dana naučiću i kako da šijem, ali to neću iskoristiti za prišivanje senke biću koga odavno nema. Tada ću znati koliko je to glupo i zahvaljivaću se na uspomenama. One vrede više od svih mojih pokušaja da ga probudim.

A šta ću raditi do tada? Uživaću u tim novim pozivima, nastaviti da živim, i...pokušavaću.

Pepeo

Klečim na zemlji i rasipam pepeo oko sebe. Vazduh miriše na krv, a ja pokušavam da udahnem nešto osim toga. Očajnički pokušavam da osetim tvoj miris, ali drugačiji je. Uvlačim čestice pepela toliko snažno da me nozdrve bole i one kreću da krvare baš kao i kolena koja sada peku, a zemlja oko njih poprima čudnu crvenkastu nijansu. Ne dam ti da umreš.

Pepeo klizi niz moje, od hladnoće ogrubele, prste, a ja ga posmatram. Sastavljam mozaik tvog lica od svih tih nijansa sive i pokušavam da ga zadržim netaknutog. Pokušavam da zaštitim svoj mozaik od raspadanja i zaklanjam ga telom od vetra, ali delići polako ispadaju i ja ih vidim kako lebde oko mene, a onda padaju u lokvu krvi stvorenu pod mojim kolenima. Umačem prste u nju i gledam ih. Sećam te se. 

Miris krvi je sve oštriji, a ja krvavim prstom krećem da pišem po pepelu i zemlji. Ispisujem zaboravljene reči drhtavim rukopisom i mislim da ću ih tako ipak spasiti. Sećam te se. Primičem prste licu i prelazim njima preko čela i nosa, a onda stižem do usana. Osećam slatkasti ukus krvi pomešan sa zemljom i pepelom, i nastavljam da iscrtavam lice tom čudnom bojom. Obeležavam se.

Šapućem tvoje ime vetru, u nadi da će ga odneti do nekoga ko će umeti da čuje i sluša, a onda primičem šake usnama i zaklapam ih. Dosta je reči. Osvrćem se oko sebe i gledam u sve te zjapeće rake. Ustajem, a kolena peku od bola. Obuzdavam jecaj i koračam ka jednoj od njih.

Previše dugo sam čekala. Sve je pogrešno. Ne dam ti da umreš.

Neki lekovi za dušu, ili bol - kako vam drago

Imam neodoljivi poriv da pišem ceo dan, a kad napokon krenem da kucam svaka reč mi bude nekako dosadna i ništa mi se ne sviđa, pa sam odlučila da napravim ovde jedan odveć ličan post u kome ću trabunjati koješta... Pa eto, imajte to u vidu pre nego što se upustite u čitanje.

Opet sam u nekoj Morphine fazi. Zapravo, lažem, ta faza nikad nije ni prošla. Svaki dan osetim nešto što me vuče ka Sendmenovom glasu i zvuku bariton saksa. Uostalom, zbog njih ovde i imam ovaj nadimak koji ToMCaa voli da prevodi kao Lek za dušu. I tako sam juče, u nastupu neke očajničke potrebe za novom muzikom, manijakalno pretraživala sve postojeće i nepostojeće sajtove da bih došla do Sendmenovog solo albuma, koji naravno nisam našla, ali barem sam skinula onih 9 pesama koje postoje na YouTube-u i jednu od Morphine-a koju nisam znala od pre, pa ih sad vrtim u krug. Tekstovi me, kao i obično, oduševljavaju. Ta jedna koju nisam znala od pre je jako zanimljiva, a završava se sa stihovima koje sad non-stop pevušim: If she hadn't waited, then they couldn't say it. A virgin bride is a virgin widow today. Zanimljivo, zar ne?

Osim Morphine-a, i dalje me drži opsesija za kuvanjem i trošenjem enormnih količina maslinovog ulja, samo zato što obožavam taj miris. Danas sam pravila juneći ragu i skromno ću reći da me sad svi obožavaju i dižu mi oltare po kući. Okej, preterujem, ali dopalo im se. Mami pogotovo, jer više ne mora da kuva, a ja pravim tako neke egzotične stvarčice, pa svaki dan probamo nešto novo. Dopada mi se kad probam nove stvari, nekako i dosadni dani postanu za nijansu bolji. Čini mi se da sam ih ipak nekako iskoristila. Ili je ipak i kuvanje jedan od mojih cures for pain kojih imam previše ovih dana, ali neka, za sada pomaže. Skreće misli sa stvari sa kojima trenutno ne mogu i ne želim da se borim. Videćemo dokle će to trajati.

Još jedna od stvari koje planiram da koristim kao "lek za dušu" čim se za to ukaže prilika biće učenje francuskog u Francuskom kulturnom centru. Našla sam kurs i samo čekam septembar da se prijavim, i oktobar da se upustim i u tu zanimaciju. Za nju sam sigurna da će trajati tri meseca, po programu, a onda ću da vidim mogu li odmah da krenem dalje. Oduvek sam želela da naučim francuski, a sad napokon imam vremena, i dobar razlog sa to. Meni se barem čini da je dovoljno dobar.

Opet, koliko god se ja trudila da zaokupim misli hobijima i učenjem podsvest mi to ne da. Ponekad se desi da pomislim na to od čega bežim, a onda samo uzmem prvu stvar koja mi je pri ruci i počnem neurotično da se bavim njome. Jedini problem kod toga je što noću, kad napokon zaspim, nemam čime da se zabavim u snu, onda kreću košmari i blamiranja zvana pričanje u snu. Moram reći da to nikako nije lepo kada ostanete da prenoćite kod brata posle "lude i nezaboravne" večeri. Ali, što mi reče Anja koja nije ja, dobro je da je to bio brat od tetke, a ne neko drugi ko bi moju slabost vrlo lako mogao da iskoristi za zafrkavanje ili nešto još gore.

I tako, ne znam zašto sam ja sad ovo napisala, kad nisam baš neki pobornik iznošenja nasumičnih činjenica iz života na Internet, ali dešava se i meni, izgleda. Izgleda da je moja potreba za pisanjem zapravo bila samo potreba za udaranjem jagodicama prstiju po tastaturi i još jedan od mnogih cures for pain, a kao što možete primetiti ne libim se da ih upotrebljavam ovih dana.


A evo i te čuvene pesme:

I propose a toast, to my self control
You see it crawling, helpless on the floor
 

Pismo

Ležala je na vlažnoj travi iza kuće i razmišljala je. U jednoj ruci bila joj je zapaljena cigareta, a u drugoj olovka. Papir na kome je trebalo da napiše svom ocu pismo bio je odavno mokar od trave, ali i potpuno prazan. Šta da mu napiše? Šta da napiše čoveku koji je umesto da dođe da se vidi sa njom, otišao da „obavi još samo jedan posao“ i zavrišio u zatvoru u drugoj državi. Možda bi trebalo da mu napiše da ga voli i da joj nedostaje, i da se drži tamo, ali nije mogla. Nemojte to pogrešno da shvatite, volela je ona njega i nedostajao joj je, ali jednostavno nije mogla da napiše neko pismo u kome je sve naizgled u redu, u kome će ona opisivati svoj život pominjući samo uobičajene stvari, samo ono što on želi da čuje. Videla ga je samo jednom u poslednje dve godine, a tokom te posete nije uradila ništa pametno, ništa što je želela da uradi. Samo se rasplakala kad ga je ugledala i sela mu u krilo, kao kad je bila devojčica ni ne razmišljajući o svemu onome što je naumila da učini. Odnela mu je i knjigu, a kao posvetu je napisala: Mom tati koji ne zaslužuje više, ali ja mu to želim, jer ga volim. Nedostaješ mi. On, naravno, nikad nije pomenuo tu posvetu koja je bila samo delić onoga što se kupilo u njoj. Bilo mu je lakše da priča sa njom o običnim stvarima, o koncertima, filmovima, utakmicama, izlascima, kafićima u koje je ona išla, a koje je on odavno znao. Ponašao se kao dete, nesvesno svog okruženja, kao da oko njega nisu bili stolovi za kojima su sedeli ljudi u istim, tamnim uniformama kao što je bila njegova, sa malom decom u krilu. Pokušavao je da se pravi da je sve u redu, a to mu je uvek jako dobro išlo. 

Zamišljala je njegove svetlosmeđe oči dok je pokušavala da počne pismo. Njena osećanja prema njemu otišla su tako daleko da više nije bila ni sigurna da li treba da počne sa „Dragi tata“, kao što bi inače počinjala. Sve je delovalo pogrešno. Reči koje su joj navirale na usta bile su ili preblage, ili preteške. Nije mogla da nađe sredinu, pravi način da mu saopšti sve što ju je mučilo već dve godine.

Izvadila je još jednu cigaretu. Uzela je upaljač i primakla ga ustima, a onda je vetar dunuo i ugasio plamen. „Jebi se!“, pokušala je da vikne, ali iz njenih usta izašao je samo treperavi šapat nekad sigurnog alta koji je držao govore i stremio ka nekoj slobodi koju nikad nije dostigao. „Jebi se!“, ponovo je pokušala, ali onda je shvatila da više ne pokušava da vikne na vetar, ili na neku nevidljivu silu koja joj je uništila planove. Ne, ona je vikala na svog oca. Na svog tatu koji ju je izdao, kome je novac bio važniji od nje. Tako je i počela pismo. Samo te dve reči bile su potrebne da se pokrene okidač i njene misli krenule su da klize po mokroj hartiji. 

Jebi se.

Pokušavam da napišem ovo pismo već satima, za to vreme popušila sam bezbroj cigareta (da, počela sam da pušim otkad si ti tu) , a papir je postao mokar (i ne, to nije od mojih suza, jer sam odavno izgubila mogućnost da plačem) što ćeš verovatno primetiti kad budeš čitao ovo pismo, ako uopšte skupiš snage.

Ne znam šta bih ti rekla. Ali sigurno znam šta ne želim da ti kažem. Ne želim da ti kažem da je sve u redu i da ja ovo super podnosim, jer nije tako. Ne želim da ti kažem da se držiš, jer ne zaslužuješ moju moralnu podršku. Ne želim da ti kažem da te mrzim, jer ni to nije istina. Ali opet, mislim da te volim samo zato što si mi tata, i ja moram da osećam to prema tebi. Zabrini se zbog ovoga i dobro se zapitaj.

Meni u životu nije superiška kao što ti misliš svaki put kad me pozoveš telefonom, a ja ti kažem da putujem negde. Putujem, jer bežim. Bežim od svega onoga što si TI ostavio ovde da me prati, da me proganja. Bežim od tvojih lažnih osećanja, prevara, slatkih reči koje si mi govorio da me umiriš. Bežim od tvojih laži i od tvojih pustih snova. Čak sam bacila i onu staklenu kuglu koju si mi kupio kad si bio u Ženevi, a sam Bog zna koliko sam je volela. I da, znam da znaš da ne verujem u Boga, ali čini mi se da je on jedina osoba čije ime može tako puno da vredi. Nekada si to bio ti. Nekada sam verovala da si ti najbolji čovek na svetu i da možeš da rešiš sve moje probleme. Sad znam da su sve to zablude jedne male devojčice koja je trčala za svojim tatom samo da bi mu rekla da ga voli svaki put kada bi on kretao na posao. Verovala sam u tebe, a ti si otišao, bez pozdrava da bih posle morala da se oslanjam na telefonske pozive dva puta nedeljno koje ponekad namerno izbegavam.

Piši mi, ako budeš mogao. Piši mi čisto da bih znala šta ti osećaš, da bih ponovo počela da verujem u to da imaš osećanja i da možeš da živiš van zabluda i iluzija. Piši mi da bih ponovo čuo te dve reči koje sam ti nekad stalno govorila, makar to bilo i preko telefona. Piši mi da bi znao da još uvek imaš ćerku koja se nije pretvorila u nešto što ti ne poznaješ, jer su pisma jedini način na koji ja mogu da komuniciram.

I na kraju, vrati se. Vrati se, a ja ću te čekati na železničkoj stanici sa tvojom omiljenom čokoladom u ruci i osmehom na licu koje ti verovatno više nećeš ni moći daprepoznaš. Čekaću te, jer moram ponovo da nađem nešto u šta ću verovati, a volela bih da to budeš ti, iako znam da će to biti jako teško.

Volim te.

Tvoja ćerka koja će očajnički čekati dok god to bude bilo potrebno.

Završila je pismo, a onda je uzela upaljač i primakla ga hartiji, a u mislima je imala sliku Aleksandrijske biblioteke u plamenu. To je slika koja je pre uvek izazivala plač i ovaj put on se ponovo desio. Osetila je suzu kako joj se kotrlja niz obraze, a onda je počela da se smeje. Stavila je pismo iznad plamena i gledala je reči kako gore. Uzela je olovku i krenula drugi put. Ovaj put počela je kako je dolikovalo: Dragi tata, ... 

I'm back and I feel like crap

Došla sam. Posle nedelju dana provedenih na selu gde sam skupljala seno, vozila se traktorom, bila sprečena da jašem i čula neke vesti koje nikako nisam želela da čujem posle kojih sam besciljno šetala po šumi i uspela da se izgubim; posle još nedelju dana provedenih na jedrenju sa tatom, posle dva sanduka vina, jednog apsinta, dve flaše viskija i jedne ruma i mnogo, mnogo džeza - tu sam, u Beogradu, a pluća mi se pune ovim smogom koji mi je tako nedostajao.

U stvari, verovatno mi nije nedostajao Beograd, nedostajao mi je osećaj koji imam ovde. Nekako mi se činilo da će sve biti mnogo lakše onog trenutka kada uđem u svoj stan, presvučem se i onda izađem i krenem da hodam poznatim ulicama ka poznatim licima. Nije tako. Potpuno je isto, bila ja na sred mora u jedrenjaku sa tatom, ili u sred Knez Mihailove okružena masom ljudi. Isto je. I ovde teram suze da pođu niz moje obraze misleći da će mi tako biti lakše isto kao što sam to radila dok sam ležala na palubi sa flašom vina u ruci i gledala u tmurno nebo. Isto je. Nije bitno da li sam tamo ili ovde, kada me svuda progoni taj jebeni osećaj patnje i bola koji bezuspešno pretvaram u tupost i prazninu.

Govore mi da će to proći, da uvek prođe, da mi samo treba vremena, a ja klimam glavom. Tupo klimnem glavom da bih već sledeći trenutak razmišljala o tome kako je život jedno veliko sranje i kako nije fer. Nije kao da to nisam znala ranije, ali sada mi se to pokazalo kao nikad do sada. Mogla sam da osetim taj prokleti život u svom svom prividnom sjaju kako mi izmiče iz ruku, kako polako klizi niz moje prste u ponor, a ja sam ostala na ivici da ga gledam kako pada i pokušavam da se nateram da zaplačem. Još uvek stojim tu i plašim se. Plašim se onoga što sledi, plašim se svakog koraka unazad koji treba da napravim da bih se odmakla od ivice i nastavila nekim svojim putem. Plašim se da ću tako zaboraviti, da će se nešto promeniti, da će uspomene krenuti da blede... Osim toga, plašim se onoga čega ne bi trebalo da me bude strah. Plašim se rečenice kojom me svi teše: Sve će biti kao i pre, videćeš... A ja ne želim da sve bude kao i pre, to jednostavno ne bi bilo u redu, ili se meni barem tako čini. Zato neću da se pomaknem od ivice, a moram... Znam da moram.

I sad pišem ovo, a ne znam zašto pišem. Pisala sam i tamo. Pisala sam svaki dan po nešto, ali svaki put je ličilo na ono prethodno, sve su to bile nijanse istog osećanja koje me progoni, i očigledno će me progoniti još neko vreme. Ne znam šta da radim sa time, pa ću pustiti In a Sentimenal Mood, uzeti čašu vina i spustiti roletne, pa možda i prođe samo od sebe.

Za kraj, jedna rečenica koja mi se vrzma po mislima ovih dana: Dying changes everything.  

Imam 17 godina i život pred sobom

"Imala je 17 godina i život pred sobom", citiram Safona u mislima i ponekad izmenim tu rečenicu u: Imam 17 godina i ceo život pred sobom. Ne osećam se starije nego što sam bila pre tačno sat vremena i 12 minuta, osećam se potpuno isto, ali i nekako drugačije. Dopada mi se ovaj 17. rođendan. Pevušim ceo dan Girl, You'll Be a Woman Soon i ne želim da prestanem da je pevam, želim da zauvek imam 17. i ceo život pred sobom. To mi savršeno odgovara.

Osećam se kao da je sve nekako mnogo svetlije i drugačije nego što je bilo i kao da je sve moguće učiniti. Osim toga, ovo je poslednja godina koju ću moći da provedem ne razmišljajući o ličnoj karti na kojoj sam ispala kao E.T. - bolje bi mi bilo da je dobro iskoristim. Želim toliko stvari ponovo da uradim, a opet želim i toliko mnogo njih da probam. Želim ponovo da igram na ulici ispred Platoa, želim da se vrtim uz krug uz ABBU, da vičem stihove Darka Rundeka, da pijem čajeve u enormnim količinama, da plačem od sreće, da sedim na krovu, pevam i skačem, da vičem odatle I'M THE KING OF THE WORLD, želim da putujem i ponovo vidim Van Gogove slike, da recitujem Bajronove stihove u snu, da se prskam po sred Knez Mihailove u 5 ujutro i da trčim, iako celu noć pre toga nisam spavala. Želim da me ponovo zapljusne okean, iako je neverovatno hladno i padao je sneg. Toliko toga želim da se trenutno bojim da neću stići sve da uradim kad ovako krenem da nabrajam, ali onda opet u glavi čujem eho Safonovog citata, i sve je u redu.

Sve je u savršenom, haotičnom redu. Baš onako kako ja volim, kako treba da bude. Zato mi se i dopada ova godina, baš je lepo počela. Možda i previše lepo, ali o tome ću razmišljati kasnije. Sad je bitno da ja imam život pred sobom i da mogu od njega da radim šta god poželim, jer tek treba da ga načinim onakvim kakvim mi se dopada. Imam toliko izbora, i ne plašim ih se više. Sada se osećam samo neverovatno slobodno.

U sebi i dalje pevušim Girl, You'll Be a Woman Soon i razmišljam zašto ne bih mogla da je pevušim uvek. Nije kao da bilo ko može da promeni moju theme song u nešto drugo, ako ja osećam da je ova prikladna i savršeno opisuje nešto što ja mislim da ću uvek osećati. Želim to uvek da osećam. Lepo je.

Laku noć sad, čeka me neki novi dan i život.

P.S. Zar nije zanimljivo koliko muzika utiče na naše živote, u toliko postova mi se pominju pesme da je to neverovatno?

Nastavak, opet tok misli

Žurka preživljena bez većih posledica. Došla sam kući pre ponoći, a on se pojavio nešto posle mog odlaska. Kad sad pogledam, nije ta žurka ni tako loše prošla. Puštali su Rundeka, igrala sam, vrtela se u krug i vikala u sred vinarije: Ti si premlada, a ja sam prestar za čekanje... To je meni sasvim dovoljno da mi ne bude dosadno. Osim toga, ljudi su bili nekako normalniji nego inače. Barem dok sam ja bila tamo, ono što se dešavalo posle me ni ne interesuje preterano.

Posle žurke se dešavalo svašta nešto i opet mi se nije spavalo, ali sam danas spavala popodne, što obično ne radim.
 
Lajkovanje one slike je napokon gotovo, a Anja mi tako duguje tortu i prisni kontakt sa Brajanom, u najmanju ruku. Danas sam kliknula na toliko različitih profila i molila toliko ljudi koje ni ne poznajem da lajkuju sliku, da me vene na desnoj ruci bole i ne mogu više ni da gledam početnu stranu Facebooka. Ali dobro, vredelo je, sve je to zarad višeg cilja. Valjda će i uspeti.

Hm, ovaj post i nije patetičan. Verovatno zato što sam pobegla pre nego što sam mogla da budem razočarana i zato što se on nije pojavio. Mogla bih to češće da praktikujem. U stvari, mogla bih da prestanem da idem na žurke koje mi se ne dopadaju.

Sutra ću verovatno zaključiti kako ja zapravo želim da se socijalizujem i kako mi te žurke prave priliku za to. Ali neka, danas ću biti prisebna i trezvena. Ili ću se makar praviti da to jesam.

Eto! Drugi deo je gotov i ja se iskreno izvinjavam emotivnoj što nije dobila ono što sam obećala. Biće i toga...nažalost. Ima vremena. 

Doviđenja za danas. 

P.S. Postujem ovo tačno u 23.59, još uvek je sutra.  

Apokalipso sviraju

Crni i znojni anđeli.

S cvjetom u kosi

Ritam te nosi

Dobiću sve što zaželim 

 

Tok misli i najava za sutrašnji program

15 profila na Facebook-u, a od toga nijedan na moje ime i prezime. Sve neki lažni profili da bih sa njih terala ljude da lajkuju Anjinu sliku. Osećam se blago šizofrenično i poprilično poremećeno.

Ne mogu više da pišem W i X tamo gde ne treba samo da bi moja uloga male Zemunke uspela, ali opet, neizmerno želim da Anja dobije tu nagradu, ili barem priliku za intervju. Posle lajkovanja više ništa nije u mojim rukama.

Nervira me što se sada sve živo održava na Facebooku. Ja nemam nalog tamo i nemam nameru da ga pravim. I šta onda, kad bih htela da se takmičim u nečemu, ili postanem član neke online stvarčice, ne bih mogla, jer nisam dovoljno kul...? E pa neću da napravim nalog - take that!

Sutra, odn. danas, još jedna žurka. Ne znam zašto radim to sebi. Doći ću kući pre ponoći, potpuno ubijena u pojam, sešću za računar i napisati još jedan patetični post, kao što to obično i radim. Ali opet, ide mi se tamo, jer uvek imam neki utisak, ili je to ipak nada, da će ovog puta biti drugačije. Da će se on jednog puta ponašati normalno. Onako kako se ponašao dok smo bili u Londonu. Naravno, ništa od toga, ali ja opet idem, i opet se razočaravam po hiljaditi put.

Nervira me što se ljudi prilagođavaju okolini u kojoj su, nervira me što se prilagođavaju ljudima. Zašto svi ne bismo bili onakvi kakvi zaista jesmo jednom u našim prokletim životima, i poštedeli ostale mozganja o tome kakvi smo zaista?

Gleda mi se House, pa ću verovatno sad ubaciti 5. sezonu u DVD plejer i gledati je do jutra. House je zgodan za neka razmišljanja, a da nisi ni svestan da razmišljaš bilo o čemu osim o tome koliko voliš njegovo prijateljstvo sa Wilsonom i svaku sarkastičnu opasku koju on izgovori.

Opet mi se ne spava, kao što se da primetiti. Više nema škole, tako da nije u tome problem. Ne znam šta je, ali nervira me. Osim toga mi je i neizmerno hladno, a jun je, i trebalo bi da bude jako toplo, da se borim protiv komaraca i spavam sa otvorenim prozorom.

Mada, nije ni ovo leto loše. Promenljivo je, a ja volim promenljive stvari. Sve što je uvek isto i ne pomera se, ne ide nikuda me plaši. Ne volim konstante.

Okej, sad shvatam koliko je sve ovo jedan "stream of consciousness" post, ali neću ga brisati. Neka ga, čisto kao najava za onaj koji ću napisati posle žurke.


Laku noć.